Tag Archive | Idealizam

Приповедач Сремац и практикант Вукадин (2/3)

(претходна страница)

Глава IV
Која је управо понављање главе III

Вукадин напредује, јер је и поред оних шамара постао калфицом. Писац му ништа није могао, јер видимо, да се чак и нека Цајка почела заљубљивати у њега.

У овој се глави „чудном вештином“ и „необичном духовитошћу“ надмећу у досеткама и товарењу ћивтице преко сокака један с другим или са сељацима. И писац докон, па се с њима надмеће и „гарави“. Он час дирне сељаке, час ћивтице, час овога, час онога. И Вукадин се осилио поред свог духовитог писца, па и он, по угледу на њега, седи на ћепенку и гледа испод ока, кога ће да нагарави. Ко ће из ове збрке да изађе здрав и читав, мучно би се могло унапред одредити. Напослетку нама је сасвим свеједно; за нас је главно, да ће неко извући дебљи крај и бити „нагарављен“, и ми ћемо се одмах, што рекао писац, немилосрдно и слатко и смејати, па ма ко то био; и ако не желимо, да буде овде случај, што га писац, и нехотице, помиње, кад вели, да често баш онај, који хоће другога да нагарави, и исмеје, буде сам, због своје невештине, исмејан!…

Први је пропао један сељак, кога ћивтице, у договору с писцем, изведоше на мраз, добро га насапунише и утрапише му ћасу с водом да држи. После дугог времена једва се сетио да виче берберина, и да псује (стављамо и ми овде у загради, како долази једна безобразна реч, јер је и то, морате признати, врло смешно). За тим сирома’ сељак лута по мразу, онако насапуњен, из дућана у дућан, и тражи ко ће га обријати. Писац вели да има приличан број сељака, с којима се могу правити такве шале, и одмах даље прича, како сељак тражи каскала. За ово је испричао два случаја, што је урадио сигурно на захтев својих пријатеља, који су ову причу још у рукопису читали. Ово нас нимало не изненађује, јер смо и до сада познати са карикатурама пишчевим. Ипак нас и поред свега упињања није насмејао. Е, али да је он то знао, онда би сигурно додао, како су ћивтице ономе сељаку, што га бријаху на мразу, одсекли нос и уши, а он им лепо захвалио речима: „Хвала вама, који ви мени итд.“ И збиља, да је још и то додао, морали бисмо се слатко смејати. Него, писац је још млад и временом ће, ако се само уструди, и дотле доћи. Његови су сељаци чудна ствар. Додуше можда је он и виђао сличне типове у уредништву „Српске заставе“, али савршено овакве чак ни тамо, мислимо, није могао наћи. Али, бога ми, шта још у свету нема.

Тражење каскала му се јако допало и зато нам и прича два дугачка развучена примера! Изгледа да га је чисто жао, да пређе на шта друго, јер се боји, да ће му ишта више моћи овако смешно испасти! Бар у оваквом случају, требали бисмо, да се, из сажаљења према писцу, насмејемо; а ми међу тим код другог примера већ почели да се мрштимо и мигољимо на свом месту од досаде. Хтео је он и по трећи пут поновити то исто, јер што веле деца: „трећи пут Бог помаже“, али се присетио, да ће му се Вукадин извући без ичега, а то му никако не би ишло у рачун. Свакога он мора да закачи, па имао право, немао. Њему се чини, да ако ико буде обичан, а не карикатура, онда ће бити раван њему, а то нема смисла. Писац мора да буде надмоћнији од лица, која нам износи. Онда он мора да прави накараде, ако хоће да то правило одржи.

Како ко тек Вукадин понајгоре, јер писац ако му ништа друго не може, а он га избије. У прошлог глави му опалио два шамара, а у овој један имајући на уму да га бије пред Кајчицом, што се враголасто смешка преко пута и држи клубе под мишком. Не знамо како писац мисли, али ми држимо да би боље било да је он Вукадина убио још у прошлој глави, те ми не бисмо морали ни читати ову главу; нити бисмо морали пропасти, горе од Вукадина, док смо прочитали дугачке говоре сокачких говорника о овом проклетом шамару. Чим је опалио шамар овоме јунаку, писац је одмах платио добошару, да објави, да ће се пред газда-Милисављевим дућаном држати јавна „лицитиација Вукадинова шамара“ и где ће сваки добити реч, да каже своје мишљење о овом срамном поступку од стране сељакове. Згрнуло се много света и пошто се лицитирало, прешло се на говоре. Писац одржава ред и даје реч свакоме, који год се пријави. Он сео и марљиво бележи све што ко каже, а затим дâ свакоме, те говор прегледа и види, је ли верно ухваћен. Ту је и Цајка и неки Јевђа и Жикица Шврћа и Аћим клисар и два побратима Тасица и Васица и многи други, које немамо кад ређати.

 

Глава V

Напредује Вукадин, напредује писац. Вукадину Чапкун отвори очи и он се реши, да остави газда-Милисављев дућан и да пође на науке. Кажу да га је вукла жеља да како тако стекне мало знања и да одмах отпочне утакмицу са г. Сремцем. Нагла и изненадна одлука Вукадинова отворила је опет очи писцу, те и он, бојећи се да га Вукадин не претекне, једва једанпут увиде, да је већ крајње време да и он напусти и сељаке и ћивтице, и да се престане с њима гаравити и товарити. Видео је, да се не верди губити у којекаквим паланачким лудоријама и отпоче расправљати питање о реализму и идеализму. Па збиља њему као књижевнику и није личило да прескаче конце са сељацима и да другује са Жикицом Шврћом и са Аћимом клисаром. Видео је дакле, да се бар написмено не треба ачити и за то оставља „сокак и ћепенак“ – са неким Андрејићем и Светозарем Марковићем. То је давно требало да уради, а не да губи време у доколицама, за које нећемо рећи да не вреде колико ћуран са масном тртицом, иако би може бити имали  права на то. Што да од нас нађе; нека му исто ко други каже.

Препоручујемо му да оно место наведено из Светозаревих дела боље проучи, ако га то јест књижевнички рад није исувише уморио.

Дакле, сирома’ Јовица Чапкун „пропаде ка’ магарац на лед!“ Знали смо ми то, јер писац не да да га ко надмаши. Јовица се опет једи, јер је „осетљив на мајчину вамилију!“ и што је можда морало бити због оног проклетог вица: „чрез моју науку пропадо’!“ „Ка’ магарац на лед“ и „чрез науку“ надмашује и саму игру каскала, а надимак „Чапкун“ је у толикој мери смешан, у коликој је „иберциг од чамовине“ жалостан.

Баш је то благовет, кад нас у овако мутне и суморне дане озаре каткад зраци ведре шале. Заборављамо на све беде и невоље, па се слатко смејемо: „чрез науку“ ха, ха, ха!… „к’о магарац на лед“ ха, ха, ха, ха! „Иберциг од чамовине“ је жалостан, али кад стегнемо јуначко срце можемо се и ту смејати! Свему се ми смејемо, што год г. Сремац напише.

Има људи које сви сматрају за шаљивчину, па се свему смеју што год они кажу. Чисто се чак не зна ни о чему ће шаљивчина да нам прича, а ми већ код прве његове речи ударили у смех, не гледајући да ли је реч тужна или смешна. Ми смо о г. Сремцу стекли мишљење као о човеку шаљивчини, још ка д је уредио збирку прича о ћоси, и сад се свему смејемо што нам он каже. Смејали бисмо се, без сумње, кад би написао какву причу, рецимо баш и под насловом: „Једно крваво дело“ или „Удављена па обешена“. Јест, ту бисмо се одмах код наслова засмејали, чим видимо и његово име, а камоли да се не смејемо духовитим шалама као што су: „’оди да те дигнем!“ „Сас колица ти еспап доносе, муфљузу!“ „Казначеју мајкин“, „узми пуј-пушку, па ме јуби дико“, „јубиле те моје сузе“…

Поред свега осталог нама је чак смешна и тужна жалба пишчева на нервозне и лене читаоце, који не могу да издрже у овој збрци свега и свачега.

– Ух, ух, забога! – већ виче један „нервозни“ читалац – ето ти несреће; сад опет треба пола часа, док се Вукадин ошиша као да то није могао урадити, кад ми не гледамо!… Гле, гле, па још „на басамаке“ ошишан! Е ово не може да се издржи – „Нервозни“ људи, не треба им ни замерити!

 

Глава VI

Писац је дакле отпочео своју књижевничку каријеру уређивањем „Ћосе“, а Вукадин је своју каријеру отпочео бакалуком и терзилуком. Вукадин зна бакалук и терзилук; па ни мање ни више већ хоће у права, а писац научио да издаје приче о „Ћоси“ и да ћаска код „Дарданела“, па ни мање ни више, већ одмах у хумористе приповедаче. Чудна сличност код писца и његовог јунака! Вукадин је као идеалиста показао руком на грло и рекао јужним наречјем: „ево баш ми довлен дођоше кајишарлуци газда-Милисављеви!“ И писац је тако исто показао на грло и рекао источним наречјем: „ево баш ми довде дођоше мане нашег друштва!“ Вукадин је пре школе морао мало лепити плакате за „изигравање позоришта“;  а писац је, пре него што се уписао у приповедаче, морао, како се вели, радити у „Брци“. Ми све ово не наводимо, што је смешно, већ само износимо факта, па ма читаоци и плакали!

Вукадин и писац су задовољни, што им овако лепо напредују ствари, па поручили литар вина, загрлили се и певају дивним гласом: „Шта, љубаве, зар си ту, на таквоме кревету?“ Писац дигао једну руку у вис, а другом даје такт, а Вукадин затурио главу, жажмурио [sic!] од усхићења и дрхти десном ногом, коју је мало више напред истурио. Шта да ми радимо? Морамо и ми с њима да певамо, само не од задовољства, већ од муке. Бруји песма на све стране! Неки од читалаца севају: „узми пуј-пушку па ме убиј, пишче!“

После оваквих песама врло лепо долази борба касапинова са Тотрком. Борба је „страшно-смешна“ или „смешно страшна“.

Кад је већ све у овакој лепој хармонији једно с другим, онда морамо проговорити коју и о сиромашним ученицима, што послужавањем изуче школу и ступају у државну службу. Ми о овоме смемо да говоримо много пре, но људи, који не воде рачуна о својим првацима на највећим и великим положајима, што на овај начин изучише школу, а то исто код сиротог Вукадина осуђују и исмевају. Вукадин је изучио три разреда гимназије, и постао практикантом, а има многих, који су свршили и мање и били и окружни начелници! Када ли таквих случајева беше највише?

Препоручујемо поштованим читаоцима, да се смеју и то нарочито после ручка, што особито помаже варењу.

(следећа страница)

Идеалиста (1/2)

I

Велика пивница пуна света. Чује се само оно монотоно, опште брујање различитих гласова мушких и женских. Сви се поједини разговори (а шта се све ту не говори, прича и ћаска!) сливају у тај општи неразумљиви жагор, кроз који вам тек каткад допре до ушију понека реч коју разумете, сем разговора за столом где седите, а то келнери, што журно облећу око столова те разносе пиће, надмашају јаким гласом све остале, и изговарају као какву команду у војсци: „Плааати… Молим… одмааах… Чашу пива…“ Погледајте по гостима: неки се смеју, неки се намрштили, па жваћу кифле и читају новине; неки се тихо и важно разговарају; понеки се љути што још није добио пиво, лупа чашом о сто и гунђа; једни тек долазе, и у пролазу се јављају познаницима, а други облаче капуте и одлазе кући, те се врата стално отварају и затварају. Сем тога, ту је читав вашар. Око вас се стално мотљају Чивути са сланим семењем, колачима, или продају сапуне, слике, рамове кипове од гипса, и разне дрангулије. А сем њих је ту вазда других продаваца новина, књига, лозова, кифли, кобасица, пршута, ајвара, и чега још не. Неки од гостију купују, плаћају, цењкају се, други опет с досадом одмахну руком и продужују разговор.

За једним столом у углу те велике пивнице седело је нас неколико. Пред сваким чаша пива, а у руци новине. Читаво пола часа није нико говорио ништа. Пушимо, читамо, пијемо; новине шушкарају, и тек покатшто неко прекине ћутање, лупи, дозове келнера; или неко саопшти шта је прочитао; измењамо с времена на време новине, па се опет сваки ућути и чита, не обзирући се на ону општу вреву и метеж.

— Гле! … Сиромах ’ча-Ђорђе! — узвикну један од наших другова, Марко Симић. Измаче новине од себе, и замисли се дубоко, гледајући преда се…

Ми сви остависмо читање, и погледасмо у њега.

Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па поче тужним, устрепталим гласом:

— Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде… Тхе… Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда (ту застаде, и показа презриво један чланчић у новинама)… Ето, од те похвале и славе треба његова сирочад да живе — а он за живота није имао ни ту горку утеху! …

Ми га почесмо запиткивати: „Ко је? … Шта је то било? … Умро ваљда неко? …“

— Ево, прочитај ово — рече Марко једноме, и пружи му новине.

Сви се примакосмо, а онај нам прочита наглас:

„9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњег часа куцаше за род свој; заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека који је никад није пожалио просути за свој народ, угаси се и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби, на олтару просвете и народне слободе: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба Ђорђа Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима, који издахну у шесет петој години мученичкога живота свога.

Благодарна општина сахранила је тело племенитог покојника о свом трошку. До вечне куће га отпрати цело грађанство, с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања, положени су на његов гроб. На гробу се у име свију опрости с покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мученички живот и велике заслуге покојникове. Сви су се присутни гушили у сузама, а осећање велике захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Виле ће се грабит’ кроз вјекове, да му в’јенце достојно оплету!“ Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио!“

— Јеси ли ти познавао тога човека? — упитасмо нас два-три, ради да чујемо коју реч више о њему.

— Благодарна општина га сахранила о свом трошку! … Народ лије горке сузе! … Приложили му и венце на гроб… ха, ха, ха! … Жалосно признање! … Од тога треба да живи сирочад што у њему изгуби оца! … Венци… признање у срцима! … Како судбина страшно иронише рад човеков на земљи! … — изговори Марко више за себе, у прекидима, с болним, жучним осмехом. У осмеху је било туге и презрења према друштву.

— Дакле си га познавао? — упита неко опет.

II

— Познавао сам га, али боље да га никад нисам познавао — отпоче Марко. Нема готово дана да се не сетим ’ча-Ђорђа и познанства с њиме. Ето и сад као да га гледам; као да видим оно бледо смежурано лице и наборано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдања и разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас, и масно, подрто рухо и окљоцана шубара, испод које вире праменови неочешљане, као снег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу обавија туга и срце јад стегне. А нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге поклецују, стас повијен, а глава скоро пала на груди; а тек чујете неког од грађана што седи пред кафаном, пуши дуван и срче каву, где му довикне:

— Како је, ’ча-Ђорђе? …

Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом, пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па би тек тихим гласом одговорио:

— Онако како се мора! — Затим би оборио главу, и продужио даље.

— Па кад си се познао с њим? — упита неко од нас Марка.

— То је било још пре пет година — продужи Марко причање — баш кад сам свршио школу и добио државну службу у Н…, ту у истом месту где живљаше и чича-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Већ је пет година како коракнух у живот, а чини ми се да ме вечност раздваја од тог доба. Управо, сад ми све оно што тад осећах изгледа као сладак сан, који се никад више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички воз јури напред, хучи, клопара и покаткад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи — да бих будан слађе сањао. Осећах у себи неку чудну, надземаљску снагу, а при помисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим“, крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијам крила; жеље ме вуку све ближе, ближе мети, а нестрпљење ме тако обузме да ми се чини како железнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми бога, мишљах да бих претекао железнички воз. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Дође ми да се бијем с машинистом, а повикао бих из све снаге: „Терај, та терај брже, шта чекаш?!“ А у себи већ мислим како ме грађани тог места с нестрпљењем очекују, и како непрестано разбирају о мени. Чак мислим како ме замишљају какав ли изгледам, као ја њих што замишљам. Моји сапутници једва дочекају да воз стане, те излазе, купе што за јело и пиће. „Грозне животиње“, помишљао сам у себи, „живе само да једу и пију.“

— Е, дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.

Сви се насмејасмо, и пружисмо празне чаше келнеру да их наточи.

— Па ти заборави на ’ча-Ђорђа? — рекох Марку.

— Нисам. Али баш мислећи на њега, сетих се свога одушевљења при првом кораку у живот; јер кад се с њим познадох, ја бејах, као што велим, при првом кораку, свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала, желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и допрети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да познам ’ча-Ђорђа, човека на последњем кораку у тој „борби живота“. Он слаб, стар, изнурен под тешким ударима немиле судбине, и изгледаше ми, како би то песници рекли, као увео листак, што у позној јесени дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић да га обори.

— Ја сам био као тек разбуктао огањ, а он догорели огањ што се гаси.

— Е, то су најлуђе године, кад човек верује да може цео свет преокренути и поправити — рече неко из друштва.

— Тако ми бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „Видиш онај град?“

— „Видим… Па? …“ упитао бих га. А он каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!“ Само то да каже, па бих био готов да узвикнем: „Ко, зар ја не могу?!“ — „Ти!“ — „Е пази!“ И не верујем, те се ја, тако у лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу да град прескочим као ништа — рећи ће други.

— Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда, и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпљиво поднесе све тегобе и да, напослетку, победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади“, само зато што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на нрвом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није свеједно читати како је неки племенити јунак рањен у борби и како је препатио бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени читалац осети да његова сопствена црева закрче од глади, тада се већ друкчије осећање јави. Лако је, дакле, са пуно лепих идеала јурнути у живот, сањати мучну и страшну борбу, али сва тежина долази онда кад се тако чаробни снови претворе у страшну јаву, у истинску борбу. Душевне слаботиње падају и малаксавају под првим ударцима судбине. Бацају под ноге и најсветије идеале своје, газе их, и пљују на њих као на одвратне и глупе заблуде. Мало их је који се могу помирити с мишљу да треба стењати од бола, трпети глад, сиротињу, подсмех, презрење околине — кад то не мора бити, и гледати друге како живе богато и раскошно, весело и задовољно, и још како су ти срећни, богати и задовољни, поштовани од целе околине — а баш ти поштовани су гори од нас; гори, и то много гори; гори по души и срцу. Јест, јест, живот нас стане запљускивати својим огромним таласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаукнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, почнемо малаксавати, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их је тако уморних и малаксалих под првим ударцима, који признају своју слабост и немоћ, већ обично, сигурно да би своју свест умирили, почну доказивати да је све оно што им некада беше светиња — само обична, глупа заблуда младе памети, а доба својих идеала зову „доба пусте и луде младости, доба лудости“, Место тих „лудости и глупости“ почну се као „зрели и паметни људи“ заносити другим идеалима, које је лакше достићи, које је лакше остварити. Идеали постају: богатство, раскошан живот, ручак с много лепих јела, елегантан стан и силна послуга, богата и разноврсна гардероба, лаковане ципеле, висок положај и велике плате…

— Ја сам поштовао ’ча-Ђорђа, јер бејаше један он оних ретких људи који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот. Не завара га никад лажни блесак новца, сјаја, господског благовања. Ни патње ни беда га не одвратише од правог пута, па чак ни онај подсмех неразумне гомиле којим га предусреташе уместо захвалности; док другима, који су често непоштењем стекли новаца и господства, скидаше понизно капе. Он није победио друштво, али није подлегао друштву и друштвеним глупостима. Шесет пет година био је стена о коју груваху бесно и несмилостиво вали живота, али се увек одбијаху. Да је више таквих — па би сви лепи снови и идеали постали јава…

Марко застаде, зарони главом у руке, и изгледаше као човек који после неколико година случајним разговором пробуди утиске и успомене давно већ минулих жалости, па се тако пренесе у прошлост да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свог неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није толико жалио ’ча-Ђорђа, колико оно што је он проносио кроз живот — његове идеале — а можда и своје.

III

Настаде неколико тренутака ћутање. Сваки од нас беше замишљен, и сећаше се нечег прошлог, минулог.

— Тхе! Tако то бива — прекиде Марко ћутање.

Нико од нас не рече ни речи.

— Докле се год друштво може користити тобом, оно се користи — продужи Марко даље. — Па кад те изнури, исцеди све животне сокове, оно те одбаци, као што се баца изношено рухо. Одбаце те исто тако, па се још често злобно и пакосно смеју твојој невољи, презиру твоју немоћ и изнуреност, назову те будалом и глупаком, који није умео створити себи бољу будућност.

— Та ти опет и сувише гледаш кроз црне наочаре на живот и друштво! … — прекидох реч Марку.

— Па природно је да тако мора бити! — додаде други.

— Разуме се да је природно онда кад саможивост светом влада: то је природно онда кад се почне порок награђивати, а врлина гонити, онда кад полтронство постаје највиша мудрост! Онда, драги мој, кад се о моралу и љубави према ближњем почне мислити као о заблудама старих векова, па се место тога одомаћи модерно паметно начело: „Све на страну, а корист преда се…“! — изговори Марко, зажарен у образима, уздрхталим, срдитим гласом. Опет настаде кратко ћутање.

— Тај ’ча-Ђорђе — продужи Марко опет после — тај, кога сам ја познавао на последњем кораку живота свршио је учитељску школу у С…, а потом је две године провео у Бечу и довршио тамо своје образовање. Био је још у школи вредан и одличан, а владао .је немачким и мађарским језиком. То је и сувише образовања за оно доба, с тим се могла правити сјајна чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би шпекуланти дотерали под тако повољним условима!

— А шта је урадио Ђорђе? Његове жеље беху да све што има, па чак и крв и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће, што још носе туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српства, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дели с њима ропске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби, и користи своме роду.

— И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није питао: хоће ли ићи тамо? Нико му то није наређивао и заповедао. Он је послушао само своје срце. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при поласку погађао и цењкао за те муке, како се многи погађају и цењкају. Да, такви људи продају за новац свој патриотизам исто, али баш исто, као трговац за тезгом свој циц! Тргују људи! А чиме свет још не тргује! Све се продаје за новац! Ђорђе није трговао. У његовој души гораше најчистије, најузвишеније осећање бола и беде потиштене браће, и најплеменитија жеља да помогне и победи — или и сам страда.

— Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља, утрошио је у тој борби. Неколико му је пута глава о концу остала. Морао је у чобанском оделу бежати из тога краја, да би само главу изнео читаву, а и да не рачунамо материјалне жртве, што их мораде поднети, подмићујући паше да његове „кривице“ блаже осуде или, што но кажу, погледају кроз прсте.

— Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од другова, још при поласку у те крајеве. Ево завршетка тога писма:

„— — — Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души кад бих дозволио себи да останем овде и у изобиљу и господству благујем, кад она — браћа моја, оно робље уздише и стење… Веруј ми да често, кад ноћ падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седнем на клупу под овом гранатом липом у нашем дворишту на селу, пустим да ми поглед блуди неодређено кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова, с којима се, што се дању лепо види, азурно, лепо небо стапа у нежном загрљају. Тамо, преко тих брегова, преко којих ноћу ни мисао моја не сме да пређе, живе моја потлачена браћа. Али ја ипак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на све стране разлежу весели поклици и клопот ветрењача, прелске песме и припеви, крцкање натоварених кола јесењим плодовима… и путничке песме праћене двојницама; … да, баш у такве ноћи кад ми се чини да овде све дише срећом, ја, у шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, као да чујем очајно стењање моје браће под јармом туђинским. Таман венац планина, обмотан црном тамом ноћном, не пушта кроза се мој поглед; па ипак ја се обраћам звездама и месецу, који гледају и преко планинског зида на моју тужну браћу. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје под тешким ланцима, а са бледог месечевог лица као да се одблескује онај вечити тежак бол робља, што се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големој тузи њему на висини, с молбом кроз сузе и уздахе да у мирном путу свом, бродећи преко неба, прича невоље слободној браћи. И месец испуњава молбе, и у бледим и тужним његовим зрацима којим нас обасипа, ја осећам одсев патње толиких векова… Учини ми се да чух многе уздахе и позив мученика у помоћ… И трепере и даље звезде, месец просипа зраке, ветрић шушка, шуми и уздише… Опет ми се учини да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас роба: „Помоћ… помоћ, брате! Чуј, разуми! … Време је већ да разумеш!“ Ја морам да идем у помоћ… ја морам да послушам тај очајни глас. Савест ми не би била мирна да седим и ћутим… кад осећам дужност и кад сам разумео. Идем њима, идем јадној браћи својој.“

(Даље)