Писмо Јовану Кангрги (1)
Драги Јово,
Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.
Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…
Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —
Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.
Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.
Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.
Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко — знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.
Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.
Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.
Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.
Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.
Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.
Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.
Твој,
Рад. М. Домановић
(Без датума; из времена око 1892. год.)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тежак задатак
За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.
У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:
— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.
— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!
— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:
— Не може ни ту!
— Што, брате?!
— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!
Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:
— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?
— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.
— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.
— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!
— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.
И тако се реши то важно питање.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
А хлеба!
Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.
И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.
Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.
– Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.
Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.
Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.
– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.
Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.
Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.
Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.
Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.
Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.
–––
По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.
Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“
Упитам мајку за Божу.
– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.
– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.
Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?
– И дете му зимус умрло!
– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.
– Па Божи!
Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.
Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.
Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.
Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.
Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.
Затекнем Божу да оре.
Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.
Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.
Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.
Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.
Ја се једва усудих да питам:
– Како је ’ча-Милоју?
Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:
– Тешко, богами!
Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!
– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.
– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.
Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.
– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.
– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.
Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:
– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.
И ја онемех.
Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.
– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.
– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.
Тежак је живот, страшна је борба живота!…
Треба много снаге и здравих живаца!
Октобра 1898. године, Београд
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 