(Претходни део)                                                           

V
УСТАНАК СПРЕЧИ СТАНКОВ КОРИСТАН РАД

Таман се наш племанити витез опорави и отпоче и даље вршити свој узвишени позив за срећу и спас отаџбине, али га изненадни, немили догађаји сметоше у том мирном, кротком, али успешном послу, на велику штету за целу земљу.

Букну устанак. Зацикташе љути џевердари и замириса барут, Србију покри тама од хитрога праха и олова; у тој тами зазвечаше мачеви — затресе се цела земља.

Настаде покољ и реком се проли турска и српска крв да се њом оперу греси и купи слобода. Настаде страхота.

Станко и Омир се узврдали, па узнезверено и преплашено гледаху куда ли ће, на коју ли страну.

— Ух, боже!.. Ах, мајн Гот! … Та овде убијају… Ах, грозно ли мирише барут! … Ух, ух! … Убијају… То се не може издржати! — шапуће Станко у свом племенитом гњеву, и преза од најмањег шума заједно са својим верним и тихим Омиром.

Ускоро наш даровити хајдук заборави и куфере и креозот, па без душе превесла у чамцу преко на обалу. Погоди кола, па право у Ириг.

Али његова хајдучка крв не даде му да се ту дуго скраси.

Препречен тим срамним и нечовекољубивим догађајима да оствари своју велику замисао, и тиме спасе грешни народ српски, осећаше ипак као човек широка срца и племенитих осећања да је позван да опет укаже помоћи и поднесе нових жртава на олтар велике мисли народне. Није могао седети скрштених руку, морао је помоћи, дакле, браћи својој, и он не почаси часа, већ оде у манастир Гргетег те се покалуђери, и усрдно се мољаше богу да опрости Србима за оне варварске и нечовечне поступке према Турцима.

Свега му је једном пала на ум грешна мисао, те зажеле да погине онај гад турски што оцепи лист од треће деклинације да њиме чисти чибук.

После неколико дана у тишини манастирској испусти своју племениту и намучену хајдучку душу. Прњаворци манастирски причају да се сва шума засијала и замирисала на тамјан и босиљак… Хајдук Станко се посветио…

То је онај св. Станко, кога као свога патрона, празнују неки наши храбри филолози.

Слава му!

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.