Шта би било кад би београдска општина узела трамваје у своје руке?

Ево шта би било:

Одмах би био постављен директор свију пруга са платом од 10.000 динара, шеф одељења електричних трамваја с платом од 8.000, шеф за коњске трамваје 8.000, три секретара по 4.000, шест писара са по 2.000, осам практиканата са по 1.000 динара и четири момка са 1.000 динара. То је у Главној управи. Сад долази Врачарски одељак: шеф, два секретара, три писара, четири практиканта, па онда Палилулски одељак, па Савски, па Дорћолски, итд. Затим Главна благајна: благајник, два подблагајника, три писара, четири практиканта, па онда споредне благајнице у сваком одељку. Даље: Главни марвени депо, Врачарски итд. у свим одељцима, па онда лекар са помоћницима. Шеф продаје билета, рачуноиспитач, магационер, контролни одбор са дијурнама. – Штампарија за штампање билета: Управник, благајник, фактор, рачуноиспитач, помоћник и друго потребно особље. Сад тек долазе кочијаши, кондуктери, ревизори, а већ, разуме се, иншпектор свију пруга са нарочитом зградом и посебним особљем.

За свака кола имали бисмо бар 2 кондуктера што се по колима мотају и три-четири који нису ни дошли.

Чим ко има неког, ево га ту.

– Чујеш, молим те, хоћу да те молим за једног мог рођака. Сирома пуки, а добар је, па да га примиш.

– Немам где, брате!

– Па макар на трамвају нешто, гледај, богати, па ти нећу заборавити.

– Тхе, најзад, нек дође сутра, шта да му радим, даћу му одмах 60 месечно. Је л’ доста?

– Доста, само нек има колико-толико.

Не би прошло ни пола године, а написана би била молба да држава да субвенцију трамвајима да би се ова корисна установа могла одржати у престоници.

Ево, то би било. А кад би држава управљала, онда треба само дупло рачунати број особља.

„Страдија“
25. децембар 1904.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.