(Претходни део)

Шта је, дакле, могао урадити светитељ Сава у таквом друштву. Главни просветни савет, по реферату неких туњавих филолога, одлучи да Сава нема потребне квалификације за тако важно место. Та се одлука саопшти Сави на потпис и он одмах извести Бога телефоном.

– Ало!

– Ало!

– Је л’ то канцеларија Саваотова?

– Ко је тамо?

– Сава.

– Шта је Саво, чедо?! – вели Бог.

– Пропао сам. Не признају ми квалификације. Одбио ме Главни просветни савет.

– Слушај, Саво. Удружи се с једним од чланова Главног просветног савета, па с њим заједно приреди какав уџбеник за школе. Рецимо науку хришћанску, или какву читанку, па ће ти одмах признати квалификације… То одмах уради… Збогом, ја сад имам седницу.

– Збогом.

Телефон зазврча два пута и Сава оде да испуни налог Божији.

Урадио је онако како му је Бог наредио и, разуме се, ствар је одмах пошла боље. Ем му је призната одмах квалификација, ем је светитељ зарадио велику пару. Треба, дакле, умети, знати, што кажу, куд се опасује, па одмах иде као подмазано.

Чим је то свршено, одмах се дигла граја у Вишој женској школи.

Цика, псовка, граја, да просто уши заглуну. Понајвише су дигле вику оне које се једино баве наставничким послом из љубави према себи и моди. Служе да ту примају плату, а плату примају зато да би могле што чешће мењати шешире и тоалете. Елем, највише су оне викале и сиктале на ту „нечувену дрскост“ да се један преживели калуђер доводи за управитеља једног таквог модерног просветног завода, да се међу „духовите и елегантне“ даме са вишом спремом и вишим појмовима о животу доведе један човек са средњевековном неотесаношћу.

Па шта могу оне с њим још разговарати. Но, то ће тек бити лепо унтерхалтовање!

Једним словом, брука, и то нечувена брука!

Устао светитељ рано изјутра. Ваља ићи на дужност, а он као човек старијег кова пази на тачност, као, прибогу, данас државни саветници. Прво као побожан човек сврати у црквицу св. Наталије, да се Богу помоли, да одслужи службу, па тек да уђе у школу. Мислио је да ће тамо затећи наставнице и ученице, радовао се унапред како ће чути лепе црквене песме, како ће му то души годити. Кад тамо, али, на жалост, виде да се горко преварио. Врата на дворишту затворена, нигде живе душе. Улицом промакне само по који издрпан радник или прођу по двоје-троје што посрћу, враћајући се с пијанке, пролазе пекари, дувају у рог, и салебџије, са својим дебелим, јаким, монотоним гласом: „Сааалеееп! Врије, врије!“ Дуго је светац чекао, шеткао се тамо-амо поред врата, прилазио с часа на час вратима и пробао јесу ли можда већ отворена, ал’ ништа; разговарао мало с једним пекаром, попио од дуга времена мало салепа; и то му врло добро чинило од кашља, ал’ врата никако да се отворе.

Најзад дође један пекар с корпом ’лебова, лупи два-три пута снажно на врата, притиште дугме од звонцета и зазвони, а мало затим појави се чупав дремљив момак, који зеваше гласно, те отвори. Уђе и Сава.

– Зар никог од наставника? – упита момка.

– Никог, рано је још.

– Кад долазе?

– Тако око четврт до осам, у осам су ту.

– Кад почиње јутрење?

– Данас?

– Данас!

Момак погледа мало зачуђено.

– Па данас је среда!

– Јест, среда.

– Па шта ће данас у цркви, радни је дан. У цркву долазе некад празником, и то само који су дежурни, не сви.

Светац се разочара. Беше му тешко у души и рече момку да му отвори цркву. Али момак му хтеде отворити тек онда кад га Сава увери да је он нови управитељ те школе, Растко Сава Немањић.

Сава уђе побожно у цркву, исплака се у јутарњој тишини да му души лакне, клече на колена, подиже очи небу и узе се топло молити Богу. Момак за то време провириваше на врата, па се засмеја видећи шта овај ради по цркви.

Чим почеше долазити наставнице, он им одмах саопшти како је још у зору, пре пекара, дошао нови управитељ, како је распитивао кад наставници долазе, како је разбирао кад почиње данас јутрење,  и како је отишао у цркву на молитву и како је сад тамо.

– Плаче у цркви, клечи и чита неке молитве – заврши момак.

– Куку, гром га спалио! – узвикну једна.

– Но, још нам и тај треба! – додаде очајно друга.

– Долази сабајле к’о тестераш! – вели трећа.

– Гле, молим те, хтео би он да устајемо као да идемо у фабрику на рад. А, то богме нећеш, па да си сто пута светац! – љути се четврта.

– Ја му, богами, не долазим до осам. Знам своје предмете, своје часове, свршим свој посао, па кући, а он, ако му се допада, нека се млати као луд по цркви по сву ноћ и поваздан! – опет ће прва.

– Ама, то је малтретирање, за име бога! То је понижавање наше научне спреме. То је просто којешта! – зацича пета.

Долази нова колегиница, а остале заграјаше.

– Дошао нам нов управитељ!

– Истина, а где је?

– У цркви.

– У цркви? Варате! Шта ће данас у цркви?

– Богами у цркви. Дошао пре зоре заједно с пекаром.

– Љути се што и ми нисмо биле.

– Гле, молим те! Ако се њему старом не спава, мени се спава. Па шта ради тамо?

– Каже момак: плаче!

– Плаче, шта му је?!

Све се загледаше и ударише у грохотан смеј.

– Хајде да га видимо! – предложи једна.

– Приметиће.

– Неће, да се две само прикрадемо.

И збиља, две се прикрадоше до црквених врата. Сава склопио руке, подигао очи небу, па шапуће молитве, клечећи на коленима, а сузе се котрљају низ светачко лице и сјаје као бисер по седој, дугој бради.

– Куку, бог му судио, истина плаче! – шану једна оној другој.

Подгурнуше се подругљиво, прснуше у смеј и умакоше. У канцеларију бануше вриштећи, а све им сузе од смеја удариле на очи.

– Клечи и плаче! – једва изговараше од смеха.

Опет настаде урнебесан смех, опет се две дигоше да то чудо виде рођеним очима. Тако се готово све изређаше, а Сава, предат свом душом својом искреној молитви Богу, није их ни приметио.

Кад се светитељ довољно помолио Богу, устаде окрепљен молитвом и упути се канцеларији.

– Пст! – прекиде једна нагло смех и грају у канцеларији – ево управитеља!

– Да неће и овде да чита неколико оченаша?!  – направи једна виц и све се загушише од смеха.

Уђе светитељ, тихо, кротко, диже десну руку, укрсти три прста и благослови врле хришћанке. Оне направише свака, поклекујући, два-три „велика реверанса“ као отпоздрав на свечев благослов.

Сад приђоше једна по једна да се представе новом управитељу.

Част ми је представити се – поче прва – ја се зовем *…*…* лисансијаткиња филозофских, камералних и социјалних наука.

Светитељ као да се збуни од те чудне титуле и таман се узе присећети куд ли му одскаче та јединствена титула, док утом прилази друга.

– Ја сам свршена ученица … универзитета, владам француским, немачким и енглеским језиком, и замислите да сам с платом изравната с овима некима које су само овде свршиле Вишу женску школу. То није право, то морате одмах поправити.

Сава се још више збуни, док тек цикну трећа из буџака плачним гласом:

– Молим господина управитеља да не дозвољава некима да се бар пред нама свађају и да дрско вређају, а ми знамо добро њихову спрему.

– Имаће мало разлике! – зацикташе неколике.

– Има, има, само на вашу штету! – вичу друге.

– О-хо! То је бар јасно као дан!

– Само ми нисмо прале салату сапуном! – опет ће једна.

– Молим, изјасните се кога се тиче.

– Ми нисмо куварице.

– Нисте ни за то.

– А ми бар немамо авантура!

– То је безобразлук!

– И од вас!

– Мука је то кад ко нема домаћег васпитања.

– И ви сте наставнице!

– То је жалосно!

– Жалосно, молићемо, али од вас!

– Доста, децо! – поче Сава, – то ми личи да се свађате, треба у љубави и у слози…

– Ал’ она је, молим, прва почела.

– Она, она, молим, ја се никад не свађам, то сви знају!

– Ти се храниш од свађе!

– Зна се ко не говори с пола колегије!

– С таквима…

– Лакше, децо!… – поче светитељ.

У том настаде још већа граја и препирка, зацикташе све у један глас, уши да пробију.

– Сава се повуче. Оде опет у цркву, исплака се и помоли се за душу свих оних залуталих овчица.

Кад се светац горко исплака и поново окрепи топлом молитвом, узе бројанице и изиђе на чист ваздух да се и телесно освежи. Дивно, свеже јутро, пријатно зеленило у башти добро учинише изнуреном светитељу. Седе на једну клупу и удисаше пуним грудима чист јутарњи ваздух. Предавања почела. Прозори на учионицама отворени, те до свеца допре с времена на време по која реченица. Наједном га гласови што долажаху из најближе учионице заинтересоваше, нарочито због тога што није могао ништа разумети, иако се српски говорило. Обрати већу пажњу, приђе и мало ближе. Слуша, присећа се, али ништа да појми од свег тога.

– Ево како ћете најбоље разумети ове музичке знаке: неспојена нота то вам је девојка, спојена нота то је удата, а знак раздвајања то вам је распуштеница; а за удовицу нема примера! – објашњава неки крупан мушки глас.

– А што је, молим, господине, то распуштеница? – пита нека девојчица из првог разреда.

– Не знате шта је распуштеница?

– Не знамо, господине!

– А знате ли шта је девојка?

– Знамо!

– А знате ли да се девојка удаје?

– Знамо!

– Е, онда ћете лако разумети. Кад се нека девојка уда, па се после венчања не слаже са својим мужем, па добије развод брака и врати се натраг кући, своме оцу, а не живи заједно с мужем, онда се то зове распуштеница. Тако, јесте ли сад све лепо разумели?

– Јесмо!

– Врло добро. Кажи ми сад ти, мала, шта је распуштеница?

Дете лепо објасни. Али, наставник, као ваљан и приљежан наставник, да би знање што боље учврстио код ученица, пропита још неколицину и задовољи се успехом свога дивног објашњења.

– Ово никако не разумем: тонови, девојка, распуштеница, удовица – помисли светац. Труђаше се да нађе какве било везе, али никако. У том прође момак школски и Сава га устави.

– Шта се ради овде у овој соби? – пита момка.

– Ту господин учи децу музици и певању.

Сава се задовољи одговором и очекну да чује какву лепу песму, али песме ни од корова. Опет се продужише тако нека, за њега непојмљива објашњења. Место лепе црквене песме, коју Сава жудно очекиваше, чуо се овакав разговор:

– Изиђи ти, ти, ти, ти, ти, ти, и ти! Тако вас је сада седам. Е, лепо, ти си, Милице, највећа, ти стани ту, а ти Ружице стани одмах  до ње, тако, па сад стани ти Данице, … Тако он распореди све по расту, редом, од највеће до најмање.

Елем, пазите добро. Ви сад представљате висину гласа. Ти си Анице c, ти d, ти e, ти f, ти g, ти Ружице a, а ти Милице h. Сад добро пазите. Ви се сад зовете по реду: c, d, e, f, g, a, h! Сад само немојте заборавити своје име и кад коју питам шта је она, онда нека ми каже своје име. Пазите! Шта си ти? – пита прву, ону највећу.

– Ја сам, молим, господине, ученица првог разреда Више женске школе – одговори лепо и учтиво девојчица.

– Ето ти сад шта она говори. Ко те то пита, јеси ли ти при себи!? Каква ученица, какви бакрачи… Објасниш лепо, а она опет лупа којешта. Реци ми како се ти сад зовеш? – љути се наставник.

– Ја се зовем Милица…

– Та ко те то пита, глупачо?! – дрекну фино и учтиво наставник, прекинувши одговор девојчици.

– Па ви сте питали, господине…

– Знам ја шта сам питао и објашњавао, али нема ко да разуме! – прекиде је опет наставник љутито. – Хајде, вере ти, ти реци шта си? – обрати се Ружици.

– Зовем се Ружица…

– Ето ти сад!… Како се зовеш?

– Ја сам Ружица…

– Каква Ружица, лудо?

– Ружица, господине! – одговори девојче, а глас дрхти, само што не заплаче.

– Срамота! Не разумети тако јасно објашњење! Деде ти кажи како се сад, али пази добро: сад како се зовеш?

– Ја се сад зовем Даница.

– А како си се звала код куће, лудо једна?

– Даница.

– Тиииих, ово је да човек побесни! Каква Даница? Ниси ти сад Даница, него ти си сад g! Ти си сада ге, разумеш ли, ге, ге, ге, луда главо, ти се зовеш просто и јасно ге, а не Даница! Ге, ге, ге, запамти да си ге! – развика се наставник као ван себе и узе чупати своју косу.

– А ви питате како ми име, а ја кажем да сам Даница… А, а, ви, ви… ви… – зајеца дете једва изговарајући речи кроз плач.

Наставник се примири, Даница преста плакати, те се продужи даље.

– Дакле – продужи наставник – пазите сад добро како се која зове. Немојте да после буде опет вике и плача. Ево ћу да вам поновим опет. Ти си c, ти си d ти си e, ти f, ти g, ти a, а ти h. Тако, сад пазите добро како се која зове! Деде, Милице, кажи твоје име!

– Милица!

– Ау, глупа створа! Та, теби није више име Милица, него ти је сад име h. Ти се зовеш ха, глупачо једна, а не Милица!

Опет плач, опет горопадна вика.

– Идите бестрага! – цикну наставник и изведе друге да објасни на њима. У том изби звоно и наставник узе свој каталог и изиђе из школе.

Светитељу се намрчи чело.

– Зар они сад ово зову певањем? – помисли у себи. – Какво им је сад ово певање, бог им судио? Певало се и у наше старо време, али ми смо другачије певали, а не овако. Што се поради од овога света; ко је чуо још и овакво певање? Викаше, свађаше се, плакаше, чупаше се за косу, звонише у неко звонце, затим настаде дрека и грака по собама и ходницима, и они то сад зову певањем.

Ако се чудио добри светац, и за невољу му је, за чудо и јесте. Многи и многи из нашег модерног двадесетог века не би могли схватити ово савршенство. Многима и од наших савременика не би никако могло ићи у главу да се плач и чупање за косу зове певањем, а камоли да тако штогод појми и разуме Сава, као човек из средњег, простог века.

Шта ћете кад времена овако дивно напредују!

Деца за време одмора нека осташе у разредима, а нека изјурише у башту.

Деца као деца, шта да им чини човек. Ту је вике, разговора, смеја, трчања, па богами и свађе, па се деси мало и шакетања. Тхе, дечија посла.

Наставнице, наравно, нису деца. Њима, дамама, нарочито њима, студиозусима и дубокомисленима, разуме се, и не личи да раде то што и деца. Ко би то још могао замислити да изјуре и оне у башту, да узму скакати, викати и кикотати се једна с другом. Што не иде, не иде. Оне изилазе мирно и кротко, свака из свог разреда и, разуме се, одмах иду у канцеларију. Тамо је већ друга ствар. Тамо се мало и нашале, мало и заваде, мало и изгрде, ал’ то oстаје ту међу њима, то су колегијалне, интимне грдње; не морају ученице знати шта оне чине. Оне раде оно што одраслима приличи, а деца оно што деци личи, Ту се, дакле, сем тога, у канцеларији, пије и кава, а која пуши она и запали по једну, две, разуме се, ако није ту та и та с којом не говори и која оговара, али ако није ту ко од мушких, јер мушки су по њиховим теоријама гадна и одвратна створења. Елем, ако нису присутни гадни и одвратни.

Сава није смео улазити више у канцеларију. Бојао се опет кавге и белаја, а он се није осећао моћан да може џевап дати кавзи. Светац је, бесмртан је, ал’ тек, тек шта га зна човек, боље је мало, к’о вели, и попричувати се. Ко је још са женскима могао изићи на крај, а камоли, он, испосник, смирени калуђер, који не зна ћуд женску, нити начин како би се с њима могао борити.

Повукао се у крај баште, прикрио се мало да га не примете и не узнемире и чекао је тако мирно да опет ученице уђу у разред. Зазвони звоно и све ученице појурише у нереду учионицама. Кад уђоше и наставнице и започе рад, Сава се узе смишљати шта да предузме у овом своме мучном и тешком положају. Није то шала, није то лако ни савета туна дати. Мислио, мислио и најзад смислио да оде до митрополита Србије, да се с њим споразуме и посаветује шта се може предузети. А и коме би се пре и могао обратити, већ своме заменику и фах-колеги.

И Сава се упути митрополији.

(Даље)