Tag Archive | Gimnazija

Говор на Х годишњем збору Професорског друштва

Господо, ја мислим да смо се сви погнуте главе и са истим осећајима састали у времену кад је положај наставника, а исто тако и положај Професорског друштва, сведен на најнижи ниво, јер се његов глас није чуо баш у времену када је био најпотребнији. У овим, за школу најкритичнијим тренуцима, наше се Друштво обишло, те није могло послужити своме позиву у оној мери како су то интереси школе захтевали. Према свим овим приликама, ја налазим да би било умесно да овај десети редовни збор реши да се рад овога збора прекине резолуцијом коју сам спремио, и за коју молим да је збор прими. Резолуција гласи:

„Десети редовни збор Професорског друштва на својој седници од 9. августа 1898. године, саслушавши пажљиво извештај Управе Професорског друштва, налази да Управа није довољно у своме извештају дала израза новом стању, створеном у најновијем времену по средњу школу и њене раднике и изјављује:

  1. Да је право стање у средњим школама назадније од пређашњег;
  2. Да је великом школарином сужено поље васпитања средњошколске омладине, као и слободе наставничког кретања у школи, противно педагошким захтевима;
  3. Да је његово извођење назадак за школску омладину;
  4. Да је ово извођење својом наглошћу потресло скоро цео рад наставника средњих школа, да је омаловажило значај факултетске спреме, значај нашег највишег просветног завода – Велике школе, државне испите, и оштетило углед наставника средњих школа и у држави, и у друштву, и у школи.“

Београд,
9. августа 1898. године

(Домановићева резолуција је на крају збора усвојена без дискусије, прим. ур.)

Наше лудости

Посвећено д-р Пери Вукићевићу, секретару министарства просвете

Фонд за подизање гимназија износи ни мање ни више већ равно 700.000 динара.

Тај новац лежи неутрошен пуних шест година. Отклоњена је свака сумња да чека згодно лице да учини проневеру. Министарство просвете паметно и мудро није хтело да одобри да се за план плати 500 динара, већ је хтело да украде и прецрта план новосадске гимназије. Е, али и за то је требало платити 200 форината, а мудро Министарство не да. Оно мудрује као какав педагог и чека неког путника, ил’ намерника, који ће наићи и питати:

— Треба ли вам гимназија?

— Треба, брате!

— Ево план већем толике године!

— Хвала!

— Збогом!

— Збогом!

Дакле, 700.000 динара леже шест пуних година, а гимназија још ниједна да се сазида. Министарство просвете има математичара, Перу Вукићевића, он је чак доктор математике. Он треба да израчуна ово:

Кад 700.000 динара лежи шест година у каси, а гимназија се не зида, колико би година требало чекати на зидање гимназије кад би тај фонд износио, рецимо, 7 милиона.

Друго, за зидање Богословије има 900.000 динара.

За колико би се времена потрошио тај новац кад би се од њега плаћала кирија за глувонеме, а зграда се не би зидала.

Нека Пера то израчуна!

„Страдија“
13. фебруар 1905. године

Благо српској деци!

Један наш пензионовани директор гимназије, који живи у Београду, позвао је ово дана у свој дом неколико својих другова, пензионованих директора и професора да им саопшти своју последњу жељу.

— Господо — говорио је директор својим друговима — молио сам вас да ми дођете, и ви сте се одазвали. Хвала вам! Ето, видите, ја сам болестан и једном ногом у гробу. Нисам се женио, немам никога свога, па сам се решио да све што сам за четрдесет година уштедео оставим српској деци. Мислио сам и мислио на који начин да помогнем српској деци, па сам смислио ово: Наша средњешколска омладина у Београду нема великих сала за гимнастику, за библиотеку, за концерте и позоришне представе, места за клизалиште и удобно купатило. Чекало се да ту потребу подмири држава, па ето где се не дочека да то држава уради. Куда ће пре?! Али што држава не може, то ће моћи појединци, као што је и у осталом свету. Елем, ја желим да се ове године чим настане пролеће, отпочну зидати две велике зграде, на два супротна краја у Београду, како би за све ученике било подједнако удаљено. Обе те зграде са свима потребама стаће двеста хиљада динара; у резервни фонд за обдржавање зграда у исправном стању, као и за плате надзорницима, ући ће сто хиљада динара. Купатила би се издржавала улозима имућније деце. Ето, јесте чули моју жељу и молим вас да ми помогнете да је извршимо.“

Место одговора другови, пуни узбуђења, стадоше грлити и љубити свога великога Србина.

— О срећнога часа — повикаше углас. — О, благодарно чедо миле мајке Србије! О душо св. Саве! Потпомоћи ћемо те, украсе наше, све ћемо дати за љубимују Доситијеву јуност!

Пошто се поумирише, наста писанија. Њих шесторица уписаше пола милиона. Једно свештено лице, најодушевљенији приложник, запоја танким и лепим гласом: „Сеј ден јегоже сотвори Господ: возрадујем сја и возвеселим сја воњ!“

Благо српској деци и душама великих добротвора. Њихове ће душе на небу царовати ка’ им име на земљи царује…

„Страдија“
20. јануар 1905. године