Tag Archive | Filolozi

Страдија (9/12)

(Претходни део)

У Министарству просвете све сâм овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено. По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.

Посматрао сам акта.

Један директор, на пример, пише:

Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити углед наставника, па и саме наставе.

Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.

На полеђини превијеног акта стоји:

Министарство просвете,

П. Н. 5860.

1. II 891.

Директор Гимназије …ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.

Испод тога другим рукописом реферат:

„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).

Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар): „Просветном савету на мишљење.“

Испод тога стоји опет нов рукопис:

2. III 891.

Главном просветном савету

(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних).

У прилогу ./. шаље се Савету акт директора …ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу.

По наредби министра

итд.

(Потпис)

Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се просветни савет искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а деловођа има дужност да то изврши.

Сад долазе писма стручњацима:

Господине,

Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године СБр. 2, част ми је умолити Вас да проучите акт директора …ске гимназије у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан реферат.

Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.

Председник Гл. просветног савета

(Потпис)

Такве садржине писмо упућено је и другом референту.

После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:

Главном просветном савету:

Размотрили смо и проучили акт директора …ске гимназије и имамо част поднети Савету следеће своје мишљење:

Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова долази до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.

Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:

I Општи део

  1. Говор и његов постанак
  2. Порекло данашњих језика
  3. Заједнички корени (санскрит)
  4. Цепање језика на главније групе
  5. Један део из упоредне филологије
  6. Историја науке о језику
  7. Развијање науке о језику уопште

II Наш језик и закони његова развијања

  1. Стара постојбина (историја)
  2. Сродни језици
  3. Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику
  4. Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике
  5. Дијалекти нашег језика

III Директоров акт

  1. Порекло и историја акта
  2. Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим повељама…

И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.

Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:

Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15, 114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. III. Види пример: ‘На јунаку рана седамнаест’).

Према овоме налазимо да реч ‘дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.

Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка.

Затим су прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили стручне замерке.

Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:

Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су нашли да је стил Омиров много бољи).

Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директору …ске гимназије да га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље шта треба.

После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошље Министарству на даљи рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.

То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.

И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака…

Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети.

Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.

Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да пошто пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, мало помало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.

Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.

Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.

Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и, разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:

Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће се уџбеник…. (име писца сам заборавио).

Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник, писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља, примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности, –  сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.

Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.

Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.

(Даље)

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (3/6)

(Претходни део)

Шта је, дакле, могао урадити светитељ Сава у таквом друштву. Главни просветни савет, по реферату неких туњавих филолога, одлучи да Сава нема потребне квалификације за тако важно место. Та се одлука саопшти Сави на потпис и он одмах извести Бога телефоном.

– Ало!

– Ало!

– Је л’ то канцеларија Саваотова?

– Ко је тамо?

– Сава.

– Шта је Саво, чедо?! – вели Бог.

– Пропао сам. Не признају ми квалификације. Одбио ме Главни просветни савет.

– Слушај, Саво. Удружи се с једним од чланова Главног просветног савета, па с њим заједно приреди какав уџбеник за школе. Рецимо науку хришћанску, или какву читанку, па ће ти одмах признати квалификације… То одмах уради… Збогом, ја сад имам седницу.

– Збогом.

Телефон зазврча два пута и Сава оде да испуни налог Божији.

Урадио је онако како му је Бог наредио и, разуме се, ствар је одмах пошла боље. Ем му је призната одмах квалификација, ем је светитељ зарадио велику пару. Треба, дакле, умети, знати, што кажу, куд се опасује, па одмах иде као подмазано.

Чим је то свршено, одмах се дигла граја у Вишој женској школи.

Цика, псовка, граја, да просто уши заглуну. Понајвише су дигле вику оне које се једино баве наставничким послом из љубави према себи и моди. Служе да ту примају плату, а плату примају зато да би могле што чешће мењати шешире и тоалете. Елем, највише су оне викале и сиктале на ту „нечувену дрскост“ да се један преживели калуђер доводи за управитеља једног таквог модерног просветног завода, да се међу „духовите и елегантне“ даме са вишом спремом и вишим појмовима о животу доведе један човек са средњевековном неотесаношћу.

Па шта могу оне с њим још разговарати. Но, то ће тек бити лепо унтерхалтовање!

Једним словом, брука, и то нечувена брука!

Устао светитељ рано изјутра. Ваља ићи на дужност, а он као човек старијег кова пази на тачност, као, прибогу, данас државни саветници. Прво као побожан човек сврати у црквицу св. Наталије, да се Богу помоли, да одслужи службу, па тек да уђе у школу. Мислио је да ће тамо затећи наставнице и ученице, радовао се унапред како ће чути лепе црквене песме, како ће му то души годити. Кад тамо, али, на жалост, виде да се горко преварио. Врата на дворишту затворена, нигде живе душе. Улицом промакне само по који издрпан радник или прођу по двоје-троје што посрћу, враћајући се с пијанке, пролазе пекари, дувају у рог, и салебџије, са својим дебелим, јаким, монотоним гласом: „Сааалеееп! Врије, врије!“ Дуго је светац чекао, шеткао се тамо-амо поред врата, прилазио с часа на час вратима и пробао јесу ли можда већ отворена, ал’ ништа; разговарао мало с једним пекаром, попио од дуга времена мало салепа; и то му врло добро чинило од кашља, ал’ врата никако да се отворе.

Најзад дође један пекар с корпом ’лебова, лупи два-три пута снажно на врата, притиште дугме од звонцета и зазвони, а мало затим појави се чупав дремљив момак, који зеваше гласно, те отвори. Уђе и Сава.

– Зар никог од наставника? – упита момка.

– Никог, рано је још.

– Кад долазе?

– Тако око четврт до осам, у осам су ту.

– Кад почиње јутрење?

– Данас?

– Данас!

Момак погледа мало зачуђено.

– Па данас је среда!

– Јест, среда.

– Па шта ће данас у цркви, радни је дан. У цркву долазе некад празником, и то само који су дежурни, не сви.

Светац се разочара. Беше му тешко у души и рече момку да му отвори цркву. Али момак му хтеде отворити тек онда кад га Сава увери да је он нови управитељ те школе, Растко Сава Немањић.

Сава уђе побожно у цркву, исплака се у јутарњој тишини да му души лакне, клече на колена, подиже очи небу и узе се топло молити Богу. Момак за то време провириваше на врата, па се засмеја видећи шта овај ради по цркви.

Чим почеше долазити наставнице, он им одмах саопшти како је још у зору, пре пекара, дошао нови управитељ, како је распитивао кад наставници долазе, како је разбирао кад почиње данас јутрење,  и како је отишао у цркву на молитву и како је сад тамо.

– Плаче у цркви, клечи и чита неке молитве – заврши момак.

– Куку, гром га спалио! – узвикну једна.

– Но, још нам и тај треба! – додаде очајно друга.

– Долази сабајле к’о тестераш! – вели трећа.

– Гле, молим те, хтео би он да устајемо као да идемо у фабрику на рад. А, то богме нећеш, па да си сто пута светац! – љути се четврта.

– Ја му, богами, не долазим до осам. Знам своје предмете, своје часове, свршим свој посао, па кући, а он, ако му се допада, нека се млати као луд по цркви по сву ноћ и поваздан! – опет ће прва.

– Ама, то је малтретирање, за име бога! То је понижавање наше научне спреме. То је просто којешта! – зацича пета.

Долази нова колегиница, а остале заграјаше.

– Дошао нам нов управитељ!

– Истина, а где је?

– У цркви.

– У цркви? Варате! Шта ће данас у цркви?

– Богами у цркви. Дошао пре зоре заједно с пекаром.

– Љути се што и ми нисмо биле.

– Гле, молим те! Ако се њему старом не спава, мени се спава. Па шта ради тамо?

– Каже момак: плаче!

– Плаче, шта му је?!

Све се загледаше и ударише у грохотан смеј.

– Хајде да га видимо! – предложи једна.

– Приметиће.

– Неће, да се две само прикрадемо.

И збиља, две се прикрадоше до црквених врата. Сава склопио руке, подигао очи небу, па шапуће молитве, клечећи на коленима, а сузе се котрљају низ светачко лице и сјаје као бисер по седој, дугој бради.

– Куку, бог му судио, истина плаче! – шану једна оној другој.

Подгурнуше се подругљиво, прснуше у смеј и умакоше. У канцеларију бануше вриштећи, а све им сузе од смеја удариле на очи.

– Клечи и плаче! – једва изговараше од смеха.

Опет настаде урнебесан смех, опет се две дигоше да то чудо виде рођеним очима. Тако се готово све изређаше, а Сава, предат свом душом својом искреној молитви Богу, није их ни приметио.

Кад се светитељ довољно помолио Богу, устаде окрепљен молитвом и упути се канцеларији.

– Пст! – прекиде једна нагло смех и грају у канцеларији – ево управитеља!

– Да неће и овде да чита неколико оченаша?!  – направи једна виц и све се загушише од смеха.

Уђе светитељ, тихо, кротко, диже десну руку, укрсти три прста и благослови врле хришћанке. Оне направише свака, поклекујући, два-три „велика реверанса“ као отпоздрав на свечев благослов.

Сад приђоше једна по једна да се представе новом управитељу.

Част ми је представити се – поче прва – ја се зовем *…*…* лисансијаткиња филозофских, камералних и социјалних наука.

Светитељ као да се збуни од те чудне титуле и таман се узе присећети куд ли му одскаче та јединствена титула, док утом прилази друга.

– Ја сам свршена ученица … универзитета, владам француским, немачким и енглеским језиком, и замислите да сам с платом изравната с овима некима које су само овде свршиле Вишу женску школу. То није право, то морате одмах поправити.

Сава се још више збуни, док тек цикну трећа из буџака плачним гласом:

– Молим господина управитеља да не дозвољава некима да се бар пред нама свађају и да дрско вређају, а ми знамо добро њихову спрему.

– Имаће мало разлике! – зацикташе неколике.

– Има, има, само на вашу штету! – вичу друге.

– О-хо! То је бар јасно као дан!

– Само ми нисмо прале салату сапуном! – опет ће једна.

– Молим, изјасните се кога се тиче.

– Ми нисмо куварице.

– Нисте ни за то.

– А ми бар немамо авантура!

– То је безобразлук!

– И од вас!

– Мука је то кад ко нема домаћег васпитања.

– И ви сте наставнице!

– То је жалосно!

– Жалосно, молићемо, али од вас!

– Доста, децо! – поче Сава, – то ми личи да се свађате, треба у љубави и у слози…

– Ал’ она је, молим, прва почела.

– Она, она, молим, ја се никад не свађам, то сви знају!

– Ти се храниш од свађе!

– Зна се ко не говори с пола колегије!

– С таквима…

– Лакше, децо!… – поче светитељ.

У том настаде још већа граја и препирка, зацикташе све у један глас, уши да пробију.

– Сава се повуче. Оде опет у цркву, исплака се и помоли се за душу свих оних залуталих овчица.

Кад се светац горко исплака и поново окрепи топлом молитвом, узе бројанице и изиђе на чист ваздух да се и телесно освежи. Дивно, свеже јутро, пријатно зеленило у башти добро учинише изнуреном светитељу. Седе на једну клупу и удисаше пуним грудима чист јутарњи ваздух. Предавања почела. Прозори на учионицама отворени, те до свеца допре с времена на време по која реченица. Наједном га гласови што долажаху из најближе учионице заинтересоваше, нарочито због тога што није могао ништа разумети, иако се српски говорило. Обрати већу пажњу, приђе и мало ближе. Слуша, присећа се, али ништа да појми од свег тога.

– Ево како ћете најбоље разумети ове музичке знаке: неспојена нота то вам је девојка, спојена нота то је удата, а знак раздвајања то вам је распуштеница; а за удовицу нема примера! – објашњава неки крупан мушки глас.

– А што је, молим, господине, то распуштеница? – пита нека девојчица из првог разреда.

– Не знате шта је распуштеница?

– Не знамо, господине!

– А знате ли шта је девојка?

– Знамо!

– А знате ли да се девојка удаје?

– Знамо!

– Е, онда ћете лако разумети. Кад се нека девојка уда, па се после венчања не слаже са својим мужем, па добије развод брака и врати се натраг кући, своме оцу, а не живи заједно с мужем, онда се то зове распуштеница. Тако, јесте ли сад све лепо разумели?

– Јесмо!

– Врло добро. Кажи ми сад ти, мала, шта је распуштеница?

Дете лепо објасни. Али, наставник, као ваљан и приљежан наставник, да би знање што боље учврстио код ученица, пропита још неколицину и задовољи се успехом свога дивног објашњења.

– Ово никако не разумем: тонови, девојка, распуштеница, удовица – помисли светац. Труђаше се да нађе какве било везе, али никако. У том прође момак школски и Сава га устави.

– Шта се ради овде у овој соби? – пита момка.

– Ту господин учи децу музици и певању.

Сава се задовољи одговором и очекну да чује какву лепу песму, али песме ни од корова. Опет се продужише тако нека, за њега непојмљива објашњења. Место лепе црквене песме, коју Сава жудно очекиваше, чуо се овакав разговор:

– Изиђи ти, ти, ти, ти, ти, ти, и ти! Тако вас је сада седам. Е, лепо, ти си, Милице, највећа, ти стани ту, а ти Ружице стани одмах  до ње, тако, па сад стани ти Данице, … Тако он распореди све по расту, редом, од највеће до најмање.

Елем, пазите добро. Ви сад представљате висину гласа. Ти си Анице c, ти d, ти e, ти f, ти g, ти Ружице a, а ти Милице h. Сад добро пазите. Ви се сад зовете по реду: c, d, e, f, g, a, h! Сад само немојте заборавити своје име и кад коју питам шта је она, онда нека ми каже своје име. Пазите! Шта си ти? – пита прву, ону највећу.

– Ја сам, молим, господине, ученица првог разреда Више женске школе – одговори лепо и учтиво девојчица.

– Ето ти сад шта она говори. Ко те то пита, јеси ли ти при себи!? Каква ученица, какви бакрачи… Објасниш лепо, а она опет лупа којешта. Реци ми како се ти сад зовеш? – љути се наставник.

– Ја се зовем Милица…

– Та ко те то пита, глупачо?! – дрекну фино и учтиво наставник, прекинувши одговор девојчици.

– Па ви сте питали, господине…

– Знам ја шта сам питао и објашњавао, али нема ко да разуме! – прекиде је опет наставник љутито. – Хајде, вере ти, ти реци шта си? – обрати се Ружици.

– Зовем се Ружица…

– Ето ти сад!… Како се зовеш?

– Ја сам Ружица…

– Каква Ружица, лудо?

– Ружица, господине! – одговори девојче, а глас дрхти, само што не заплаче.

– Срамота! Не разумети тако јасно објашњење! Деде ти кажи како се сад, али пази добро: сад како се зовеш?

– Ја се сад зовем Даница.

– А како си се звала код куће, лудо једна?

– Даница.

– Тиииих, ово је да човек побесни! Каква Даница? Ниси ти сад Даница, него ти си сад g! Ти си сада ге, разумеш ли, ге, ге, ге, луда главо, ти се зовеш просто и јасно ге, а не Даница! Ге, ге, ге, запамти да си ге! – развика се наставник као ван себе и узе чупати своју косу.

– А ви питате како ми име, а ја кажем да сам Даница… А, а, ви, ви… ви… – зајеца дете једва изговарајући речи кроз плач.

Наставник се примири, Даница преста плакати, те се продужи даље.

– Дакле – продужи наставник – пазите сад добро како се која зове. Немојте да после буде опет вике и плача. Ево ћу да вам поновим опет. Ти си c, ти си d ти си e, ти f, ти g, ти a, а ти h. Тако, сад пазите добро како се која зове! Деде, Милице, кажи твоје име!

– Милица!

– Ау, глупа створа! Та, теби није више име Милица, него ти је сад име h. Ти се зовеш ха, глупачо једна, а не Милица!

Опет плач, опет горопадна вика.

– Идите бестрага! – цикну наставник и изведе друге да објасни на њима. У том изби звоно и наставник узе свој каталог и изиђе из школе.

Светитељу се намрчи чело.

– Зар они сад ово зову певањем? – помисли у себи. – Какво им је сад ово певање, бог им судио? Певало се и у наше старо време, али ми смо другачије певали, а не овако. Што се поради од овога света; ко је чуо још и овакво певање? Викаше, свађаше се, плакаше, чупаше се за косу, звонише у неко звонце, затим настаде дрека и грака по собама и ходницима, и они то сад зову певањем.

Ако се чудио добри светац, и за невољу му је, за чудо и јесте. Многи и многи из нашег модерног двадесетог века не би могли схватити ово савршенство. Многима и од наших савременика не би никако могло ићи у главу да се плач и чупање за косу зове певањем, а камоли да тако штогод појми и разуме Сава, као човек из средњег, простог века.

Шта ћете кад времена овако дивно напредују!

Деца за време одмора нека осташе у разредима, а нека изјурише у башту.

Деца као деца, шта да им чини човек. Ту је вике, разговора, смеја, трчања, па богами и свађе, па се деси мало и шакетања. Тхе, дечија посла.

Наставнице, наравно, нису деца. Њима, дамама, нарочито њима, студиозусима и дубокомисленима, разуме се, и не личи да раде то што и деца. Ко би то још могао замислити да изјуре и оне у башту, да узму скакати, викати и кикотати се једна с другом. Што не иде, не иде. Оне изилазе мирно и кротко, свака из свог разреда и, разуме се, одмах иду у канцеларију. Тамо је већ друга ствар. Тамо се мало и нашале, мало и заваде, мало и изгрде, ал’ то oстаје ту међу њима, то су колегијалне, интимне грдње; не морају ученице знати шта оне чине. Оне раде оно што одраслима приличи, а деца оно што деци личи, Ту се, дакле, сем тога, у канцеларији, пије и кава, а која пуши она и запали по једну, две, разуме се, ако није ту та и та с којом не говори и која оговара, али ако није ту ко од мушких, јер мушки су по њиховим теоријама гадна и одвратна створења. Елем, ако нису присутни гадни и одвратни.

Сава није смео улазити више у канцеларију. Бојао се опет кавге и белаја, а он се није осећао моћан да може џевап дати кавзи. Светац је, бесмртан је, ал’ тек, тек шта га зна човек, боље је мало, к’о вели, и попричувати се. Ко је још са женскима могао изићи на крај, а камоли, он, испосник, смирени калуђер, који не зна ћуд женску, нити начин како би се с њима могао борити.

Повукао се у крај баште, прикрио се мало да га не примете и не узнемире и чекао је тако мирно да опет ученице уђу у разред. Зазвони звоно и све ученице појурише у нереду учионицама. Кад уђоше и наставнице и започе рад, Сава се узе смишљати шта да предузме у овом своме мучном и тешком положају. Није то шала, није то лако ни савета туна дати. Мислио, мислио и најзад смислио да оде до митрополита Србије, да се с њим споразуме и посаветује шта се може предузети. А и коме би се пре и могао обратити, већ своме заменику и фах-колеги.

И Сава се упути митрополији.

(Даље)

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (2/6)

(Претходни део)

Сутрадан се већ сазнало за долазак просветитеља Саве. Тај изненадни долазак сваки је тумачио на свој начин, а нико ни изблиза није се могао сетити правог узрока.

Два попа, присни пријатељи митрополитови, одмах су се пожурили да известе његово преосвештенство о доласку светитељевом.

– То није добро! – вели високопреосвештенство.

– Зло и наопако! Све ће нас побријати! – веле они попови.

Митрополит – тај неки, ко ти га зна који – забринуо се грдно. Одмах му сину кроз главу да је св. Сава дошао у Србију да постане митрополит. А и шта би друго могао помислити. Рече поповима да иду, а он узе огледало, па се стаде загледати. Удешавао је како ће му лице изгледати светачко; превртао је очи, трљао нос, загледао браду и чело!

Брада није довољно седа, а нос га страшно бламира. Брзо на посао. Истуца сумпора, запали и намести браду тако да дим од сумпора иде на њу. Држао је неко време, али није могао дуго издржати, гушио га је сумпор. Исцеди неколико лимунова у једну чашу, па у то умочи нос да би колико-толико добио светитељски изглед. Погледа опет у огледало, удеси џубе према лицу; измиче се, примиче се, гледа се, али не иде.

Нити светац, нити ништа; пре, боже ме прости, личи на каквог мамурног бандиста, него на светитеља.

У муци својој и једу, зазвони за секретара.

– Чујеш – рече му трудећи се да му глас изгледа изнемогао, мек, светачки – дошао је амо св. Сава. Он ће без сумње гледати да се докопа мога места, а онда си и ти пропао. Објави свима да сам болестан и да не могу апсолутно никога примати. А ти, вере ти, отиди по чаршији, па се разбирај куд Сава иде, с ким се састаје, шта говори. Ако могаднеш још с њим да поразговараш, гледај те га онако твојски искушај, па ми све достави. Сад морамо добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство. То једно, а друго: пошљи одмах у „Вечерње новости“ нотице о мојој спреми, и како ме данас не би нико с успехом могао заменити. Затим, добро би било да отац… он ми је десна рука, напише одмах једну брошурицу под насловом: „Злоупотреба св. Саве у манастиру Студеници“.

Секретар оде да изврши ове оштроумне наредбе „Господинове“, а преосвештенство клону од страха и умора, па зазвони за момка и нареди да му донесе пола литра коњака, колико тек да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.

Уз друго пола литра, не само што му страха нестаде већ постаде ратоборан, па мислећи на св. Саву, шкрипну зубима, скреса Христа Бога, па извадивши из џубета револвер прогунђа:

– Ово ће да му суди!

Затури се на канабе, клону и заспа спокојним, тихим архијерејским сном.

Узмували се, бога ми, и професори Велике школе. Сад је избор професора Универзитета, па се као прибојавају конкуренције.

Само се наставнице Више женске школе нису плашиле, оне ни сањале нису да ће им баш св. Сава бити управитељ, а иначе шта би се за њега могле интересовати. Он је стар, долази са оног света, а калуђер, што је најгоре: дакле, шта се онда ту још могу интересовати наставнице женске школе.

Док се по Београду нагађало и разбирало о Савином доласку, дотле су оне као и обично правиле помало сплетке, помало се оговарале, помало уздисале над судбином света; или су уз шољу чаја седеле уз дрвени округли сточић, држале на њему руке и призивале духове. Многим овим васпитатељкама будућих Српкиња, мајки и домаћица то је најмилија забава.

А и шта ће? Ко више од њих – како веле – осећа горчину и тежину овога рђаво смишљеног света, а уз то кад дође непријатна, одвратна наставничка дужност, да те сам бог сачува. Наставница често мисли на удају, а овамо мора да пита граматику, или тако шта глупо, и да слуша како ученица одговара да се именица кост мења по четвртој врсти. Нека иде и кост и граматика дођавола, коме је још до тога стало. Разуме се да звоно за одмор падне као мелем на душу, и одмах се бежи у канцеларију; ко ће се још разговарати са том балавадијом; то је непријатно, досадно, то није посао за те више душе, за то су слушкиње, или гувернанте, а не ученице с Универзитета.

Елем, како то слатко пада кад се после школе нађу уз „асталче“.

Сточић се заклати, а оне у грохотан смех!

– Ко си ти, јави се!

Тишина.

– Јеси ли тај?

Тишина.

– А тај и тај?

Опет тишина.

– Тај?

Сточић се поклони.

– Он, гле молим те, о, о, о! Он, замисли! Ћутите, чекај да питамо редом. Хајд’ ти  прво! Немој… Стани!… Чекај, ја ћу прва… Добро, почни… Не, него ти питај за све…

– Чекајте. Кад ће се удати, кроз колико година…?

Туп, туп, туп.

– Три… Ура… Ха, ха, ха, ха, ха, ха! Честитамо!

– Јух,  боже! Лаже само! Повуци ме мало за нос!… Питај за кога…

Сад се нагађа: Је ли тај, је ли тај, је ли тај? … Сточић ћути. – Је л’ у Београду?

Сточић се поклони.

– Је л’ чиновник?

Ћути

– Трговац?

Поклони се

– Јух, трговац! – и одјекне урнебесан смех, настане врисак.

Тако редом распитују прво за удају, па онда пређу и на другр важне ствари.

– Деде погоди колико имам година ја.

Тупа, тупа, тупа, тупа, броји сточић, дотера до двадесет и пет, па распали даље: тупа, тупа… тупа, тупа!…

– Ју, хоће л’ стати, бог га убио!

– Куку, ти га дрмаш!

– Јок, здравља ми!

– Не погађа добро.

Затим се пита колико ће још година живети, па се онда пређе на разна шаљива, интересантна питања.

Па кад буде време вечери, разилазе се, и свака мисли о ономе што је сточић прорекао. Нека утешена, нека тужна, те уз пут гунђа како то све није истина, али је ипак слутња мори и дави.

Ако на сточићу не погађају, некад бацају карте.

– Црномањаст момак те воли… Препрека је плава удовица која има паре… Предстоји ти велико путовање.

Разуме се да је оваква душевна храна пријатнија од школе и разговора са дечурлијом о задатку мајке, домаћице и будуће наставнице. Слабе нерве хране овако луде ствари, то годи болесним живцима.

Сава се с документима пријави Министарству просвете и затражи да га према Божјем указу уведу у дужност. Не разумевајући модерно уређење Србије, он се није ни надао да ће та процедура потрајати мало дуже. У министарству рекоше да мора прво написати молбу и уз молбу да приложи своје документе, а и да молбу снабде прописном таксеном марком. Сава то уради. Његову молбу заведу у деловодни протокол, а затим је спроведу Главном просветном савету на мишљење. А већ наш Просветни савет добро знамо. Он никад не може да буде како треба. Разлог врло прост. У нас Срба свуда и на свим пољима има две врсте људи: људи који знају и разумевају ствари, а неће да раде, повукли се, гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а с друге стране имамо људе који не знају ништа, али се користе неактивношћу паметних и раде. Разуме се да они онда раде по свом уму и хесапу. Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на њихове очи чине лудости и глупости. Елем, тако је и са Главним просветним саветом. Они који могу да раде паметно, неће ни да се приме, а ако неким чудом и приме те дужности, неће да долазе у седнице. И шта да се ради, неко мора да буде ту, и онда се узимају они што хоће, а од тих већина не зна ништа.

Исто тако састављени Главни просветни савет из некаквих филолога, који су целог века само кварили српски језик и писали неке глупе саставе о језику, и из педагога, који збиља за ово време изгледају као да су спали с Месеца. Ако направе програм за школе, не зна човек да ли да се смеје или да плаче и кука, а кад препоруче какву књигу као корисну за младеж, онда је, с мало изузетака, не узимај у руке. Они чак често поделе улоге, па сами пишу књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше ствари. Један од њих „убрао цветак милој дечици“, други „приредио збирчицу“, трећи „написао уџбеник“, и тако они лепо и рационално експлоатишу свој положај и помажу „сами себи и друг другу“.

Св. Сава по несрећи његовој није члан Главног просветног савета, а нема човек ни познанства, те је у Савету било лома око његове квалификације.

– Несавремен човек! –  вели један.

– А нема ни педагошке спреме!

– Ни филолошке!

– Или да је бар приредио какву корисну збирчицу за децу.

Мећутим, Сава по несрећи није имао ни политичких пријатеља. Није фузионаш, није ни самосталац, иако су га у листовима и једни и други називали „пријатељем“. „Наш пријатељ, господин св. Сава Немањић допутовао је…“ итд. Један владика се изјаснио да је Сава за „Сељачку слогу“! А код нас без политичких пријатеља и јаких препорука ништа. Ако неко моли и за послужитеља, мора довући гомилу препорука. И шта мислите од кога? Ту су писма државних саветника, председника министарства, митрополита, министрове ујне, народних посланика, министара, министровог брата од тетке. Ту се поделе табори, ту се ломе копља, то често постаје важно питање једне или друге политичке групе.

Ситничарство наше, ове наше много политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до слепила. На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас. Вуку те и мувају, сваки те вуче у свој дућанчић:

– Овамо, овде је цвет грађанства! Дођи, види, па и иди!

Ту су они који купују и продају политичке акције, трговци, тргује се и тиме, а рентира се боље него да купују и препродају јареће коже; ту су лиферанти, ту су ловци класа и високих положаја; све то сумануто дречи, виче, хвали своју групу, ломи се једно преко другог. Куд се сме св. Сава пустити у ту гомилу политичких џамбаса. Ал’ без тога не иде.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

–  Нека имамо тамо свог човека! – вели се.

Брука и грдило. А тај ­„свој човек“ ушао је у ту групу ради шићара, ушао је ако су изгледи да скочи на министарску столицу, а ако се ситуација промени, он одмах мења своје „тврдо убеђење“.

Па зар се може другојачије објаснити страшна и жалосна појава да се од нашег највишег просветног завода, досадашње Велике школе направила спрдња. Тамо је било људи који су по својим способностима пре за марвене трговце, него за професоре, било је људи који су на науци урадили толико исто колико и неки грешни дрипац што суши негде шљиве на пушници; било је људи који су вајно нешто радили, али тако да је куд и камо боље за углед тога завода било да нису ништа радили и ништа говорили.

А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Кад би дошао какав странац, па видео ко су наши бесмртници, академци, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра’овит пример нашег слепила и лудости. Има тамо „научника“ којима је наденуто то име, који су на науци радили толико исто колико и волови, или мање, јер волови бар нису брукали науку, људи чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне школе. Ето шта све и како ми имамо.

 (Даље)