Tag Archive | Filologija

Опште право гласа

Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.

Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.

Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!

— Којешта! — рећи ће неко.

— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.

Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.

Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.

Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.

— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.

Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:

Господину Министру просвете.

Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:

  1. У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
  2. Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
  3. Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
  4. Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.

Народни посланици

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

Озбиљне научне ствари (4/4)

(Претходни део)

Бејах се решио да престанем са овим својим „озбиљно-научним стварима“, јер ово је тако учена ствар, да је човек може прекинути где хоће и кад хоће, па да то нико не примети. И заиста, нисам се преварио. Ето већ толиког прекида, па ме нико, ни шале ради, не упита што сам престао писати[1] а то ме, као и све научнике, куражи да продужим даље, јер, хвала милостивом Богу, изгледа да нико и не чита, што је најјачи доказ да је заиста ствар научна.

Не знам тачно где сам био стао, али ми се све нешто врзе по глави некакав наш „филолог“ Момчило Иванић, те ми према томе изгледа да сам сигурно говорио у последњем броју о рђавој критици. Није то ништа чудновато, то је проста асоцијација идеја. Ко би га знао што, али ко год погледа тог човека, смем се кладити да ће се, иако га никад није чуо ни видео, морати подсетити на рђаву критику, на старе вокале ѫ и ѧ или, у најбољем случају, на какав падеж без предлога.

Господин Момчило спада у оне срећне људе који мисле да су врло духовити кад знају повадити цитате из свију могућих филолошких расправа, поменутих имена Миклошића, Шафарика, Јагића, Даничића, Новаковића синтаксу, Тумачење речи, Вука, а уз то назначити године, стране књиге, део књиге, годину када је књига штампана и у којој штампарији, па чак и цену књиге; па онда умеју измислити корисне речи чак по санскриту, итд.

Ево, примера ради, да узмемо оценити какву песму онако како та врста критичара ради.

Узећемо ма коју песму, рецимо ону: „Вино пије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме, а у своме двору господскоме…“

Пре него што пређемо на ову дивну народну песму — почели би они — не можемо пропустити а да се не задржимо код појединих речи, које ће нам, кад дубље уђемо у њихово тумачење, открити само порекло и постанак, како ове песме, тако и свију песама из овога доба. И ако се не мислимо држати митофилске школе, ипак морамо водити рачуна о речима у којима су скривени и управо окамењени читави велики, стари епоси у којима се опева борба природних стихија. — Умеју они испрести из оваке речи хиљаду и једне ноћи. Ми неучени грешници ништа и не видимо, а они ће из речи даска однекуд пронаћи, све помоћу корена, како је тој речи у корену значење певати, а одатле испричати читаве старе бајке. Ево, како то иде и како они то изводе.

Наш језик — продужили би они оцену те песме — смемо слободно рећи, кипти, као ниједан други, таквим окаменотинама (Mikl. A. Sl. pol. Arch., 14, 18. г. 1871., Heft II, III, стр. 15, 16.). Врло је згодно овде узети реч сребрн, а, о — Придев; сребро, а, sup. n. L, argentum, нем. Silber, W —. среб. к. (корен) — А. Sl. Срѣбъроу, č. srbr., pol. sereb, срѧброу (Доментијан, Сава, Данило) W… кор. (корен) Sansk. Aharh скакати, скакуцкати, трчкарати (Микл., Arch., Јаг., Дан. осн., Ђорђ. Поп. т. р.):

Скочи срна иза грма“ (Вук., књ. II, 14, 15, 18). За тим сребро,… W. dharh, бело, белуцкати: снѣгъ (Дан. о., Микл., Јаг.).

Снијег паде друмци западоше!“ (Вук., књ. III, стр. 28, 305, књ. I, стр. 4.).

Према свему томе излази да је ова песма постала у хладнијим пределима, или је у оном значењу скакуцкати (Види: скочи срна) постала у топлијим пределима, где је било и доста срна, а значење у тумачењу са снег (Види: Вук, II. стр. 15. Снијег паде итд…) синоним речи бело, беласати, што значи зора, светлост, а скакуцкати, бежати, трчкарати, побегнути значи да се пред појавом сунца (зоре — бело) ноћ (мракъ) склања и бежи, елем скакуће:

Око мене драга скакуће,
Из ока јој љубав шапуће.

На крају би већ завршили облигатним цитатом, колико да читаоце гану и потресу:

Храни мајка два нејака сина…

Из свега овога излази — завршили би оцену — да је ова песма врло лепа и пуна нежног, узвишеног осећања.

Не мислим, нити смем да се насмејем филологу који ради свој посао са успехом, али се смејем људима који рад кога филолога цитирају онде где му није никаква места. Цитати сами за се могу бити научне истине, али кад се на незгодном месту, без икаква смисла утрпају, губе своју вредност и место да ствари помогну, само одмажу. Куда ћете веће истине него да је 2 + 2 = 4, али кад би неко хтео доказати да ће сутра бити лепо време, па рекао: „Сутра мора бити лепо време, јер је непобитан фактор да је 2 + 2 = 4“ — онда то постаје смешно. И кад би се човек насмејао тако смешном раду, онда би господин писац зинуо на сва уста, и повикао: „Видите ли људи како тај и тај хули на науку, видите ли незналицу, који се чак смеје најочитијем факту да је 2 + 2 = 4.“

Имамо ми доста таквих људи који вечито парадирају некаквом науком, некаквим теоријама, некаквим правилима сваке сорте и разним научним цитатима, али, по несрећи њиховој, све то употребе на тако незгодним местима, без везе и реда, да се ми читаоци морамо смејати, место да се учености дивимо.

Такав је, отприлике, случај и са г. Момчилом у оном његовом реферату на „Хајдук Станка“.

Ко хоће да добије појма о глаголу нагваждати, нека узме и прочита овај реферат. Видите човека који прича и преклапа све што му на ум дође, без икаква знања, разумевања и везе, а из сваке речевице као да гледате како провирује узнојен и задуван писац, са очајном жељом да напише што опширније и узме коју пару више.

Шта је чуда смешних и глупих ствари тај човек написао у том вајном реферату, никада му човек не би могао опростити, и чак би га могао презирати, да није у питању оних 80 динара што је добио у име хонорара за реферат. У том случају га само морамо жалити, јер шта још људи нису за паре радили. За новац људи постају пајацима, а камоли неће постати критичарима.

Нисам узео да говорим о овом реферату г. Момчила Иванића из неких тајанствених разлога. Кад је већ реч о рђавој критици и реферату, онда се не може узимати за пример таквог писања какво вежбање ђака из гимназије, јер би то било неумесно, већ се мора узети рад људи који су давно и давно оставили школску клупу, и чак се неким начином увукли у литературу, те се чак, по несрећи, њихова реч сматра као пресудна у овом или оном питању.

Не бих ја никада ни речи проговорио о оценама и критикама које су пуне незнања, неразумевања или навлаш изопачених појмова, кад оне не би имале штетна утицаја на нашу читалачку публику, која огромно, већим делом, не уме да гледа правилно на ствари, већ махом чека пресудну реч од људи компетентних, а ту се рачунају они који пишу критике. Мало је читалаца у нас који су у стању да сами створе правилан — или чак ма какав — суд о овој или оној приповетци или роману, већ већина њих чекају да виде шта ће рећи критика и критичар, и то што буде рекао ма какав критачар сматра се као оно кад учитељ забележи ђацима на пропису двојку или петицу, сваком по заслузи. То би тако и требало да буде, кад би код нас писали те оцене људи од духа, дара и разумевања ствари о којој пишу, али, на жалост, није тако, и маса не зна да у нас пише критике и приказе сваки, а најчешће они који немају ни спреме ни дара, а затреба им која пара, што је у име хонорара узму. Читаоци прочитају причу, па нису начисто са собом да ли је од истинске литерарне вредности; колебају се и тамо и амо, могу пристати на једну и на другу страну, и сад одједном долази критичар са пуно страних речи, цитата на свима могућим језицима, са пуно имена великих критичара и научника. Све то може бити натрпано на гомилу без икаква смисла и везе, могу ту бити цитати које нико није ни казао, или, и ако је ко и казао, казао је у другом ком смислу, али обична читаоца збуни оно шаренило грчких, енглеских, латинских, француских, талијанских и вазда још других цитата, па затим крупна имена: Шер, Шерер, Ламартин, Сарсеј, Бен, Вунт, Тотшал, Каријер, Мориц итд.

Тако збуњен, читалац готов је да критичару све поверује, јер му импонује толико учена глава, и кад критичар заврши речима: „Књигу у руке па студирајте и са више пажње пишите, а не гњавите публику овако недозрелим и кржљавим производима“, читалац одмах помисли: „Ала га поцепа!“ Одмах проструји то кроз масу, те слушате овакве разговоре:

— Јеси ли читао ту и ту причу? … Врло лепа ствар!

— Како лепа, да видиш како је то поцепао тај и тај критичар!

— Ама није?! А где? …

— У том и том листу.

И овај одмах налази и чита оцену, па и он проноси даље ту стереотипну фразу: „Бре, ал’ га поцепа!“

Ето, дакле, како на неразвијеније читаоце има штетна утицаја рђава критика, јер обичан, прост читалац не може да појми да сва она гомила имена великих генија може бити један прост каламбур, који нимало не објашњава ствар о којој се говори.

То су разлози који ме подстичу да пишем о рђавој критици, а као најзгоднији пример за то узео сам реферат г. Момчила Иванића на „Хајдук Станка“, роман од Веселиновића.

Тај сам пример нарочито изабрао још и зато што је то реферат од неког Момчила, човека без имало знања литерарног, а већ о дару да и не говоримо, јер је и за те послове потребно исто толико дара као и за писање приповедака; па баш утолико је и смешна цела ствар, што је тај мизерни реферат од човека слабе спреме литерарне, рђава укуса и уских појмова, наперен против романа Веселиновићевог, који је већ стекао гласа, и са правом ће стати у ред највећих наших приповедача, па ма колико их одличних било и после њега.

––––––––

[1] Овај одељак изашао је у 87. броју „Звезде“ (од 7. октобра 1899); међутим претходни изишао је у 77. броју (од 29. августа). (Прим. ур.)