Tag Archive | Ekonomija

Слава окружној свињи

Благословена земља Страдија. У њој су се побринули да народ рационалније земљу ради, те подигоше окружне и среске економије, које оградише бодљикавим жицама да би народу биле приступачније. А да профане очи непривредника не би гледале тамо и штогод „урочиле“, посеје се свуда по крајевима конопља, која у тој земљи Страдији расте доста високо, те незаинтересовани не морају, а и не могу, загледати унутра кад младе раднице раде под контролом седог и прослављеног окружног економа. Морал је спасен! Еле, на тако једној окружној економији живела је једна свиња. Није то обична свиња. Не, то је нека нарочита, најбоља врста свиња земље Страдије. И она, једно због тога, а друго што је била државно-окружна свиња, морала је бити горда. Умела је достојанствено да корача и да најбоље залогаје са економије узима за себе. И гојила се, пусница, да јој није било урока. И кад је достигла тежину око 250 кг, тежину која никако не може да стане у инвентар стоке са окружног имања (економије), онда већ није нигде излазила, већ је посете окружног економа примала лежећи и тако се љубазно пријатељски осмејкивала при чежњивим погледима окружног. Она је те погледе тумачила на своју руку, али економ, опет, на своју: како ће је заклати. Красан брав! И дође тај дан. Заклаше свињу за коју ће се тек сад утврдити да баш сва није припадала окружној економији, тј. да није сва била државна свиња, већ да је по неким прописима и окружни економ имао известан удео у тој добити, иако, истина, окружне економије нису акционарска друштва. Па и акционарска друштва не би могла све ситнице да заведу у инвентар. И окружни економ, свестан својих права, која, истина, нигде нису читко написана, али као традиција прелазе с колена на колено, позива своје пријатеље и знанце на част, на један ћевап; клао је, вели, свињу са имања па да увери пријатеље како је и сирће слатко кад… се рационално у економији уради, а неће ли бити свињско месо.

У једној лепој кући једног окружног града у Страдији треште лампе. Дивна кућа. И она економији припада. Истина, из економије се плаћа за њу месечно кирије 50 динара, али није од штете. Шта треба за канцеларију? Једна собица, а оне друге собе празне, а економија већ плаћа, плаћа, онда нек седи ту економ. Зашто да се троши, треба бити паметан, па економисати. Свакоме тај благодет божји није уливен у срце, али га наш окружни има у довољној мери.

У највећој соби засело друштво. Момци се разлетели. Економ само надгледа да вечера буде право — рационална. Ево вам и друштва по реду. У челу је префект, дика својих пријатеља. Истина да је више пута причао да му шкоди масно свињско месо, али, на радост свију, остао је читав. Ту, до префекта је један грађанин који нема довољно речи да нахвали привреду. Чимборасо је мали да је и на ту висину уздигне; даље је један просветни трудбеник који врло често забада своје прсте у туђу дуванску кутију, простићете, као да је дуго, дуго година глумовао. Поред тога, веле, да је у стању да често здрави. Слушао сам како га хвале да је на једној свечаности напио 79 здравица којекоме и да су гости попадали од — одушевљења, али ја то не верујем; хвале га само његови пријатељи. Даље је био — али што да их ређам, све су то добри људи, пуни љубави према економу и оваквим свечаним чиновима.

Износи се јело, пљуска им вода на уста. Црева, џигерице, бубрези, марамице и остала ситнеж справљена на особит начин, ћевап са црним луком, ђувеч с мало пиринча и најпосле печење… А завладала беше таква тишина као да неко издише, а какву, опет, јадна свиња ни сањати није могла. Све се изнело на сто да једе ко шта хоће. Ова вечера ни]е подељена на главе као приповетке. Не, ово је све клот ишло. Понекад је тишину понеко прекинуо са ох-хо, изражавајући осећање сласти и уживајући у оваквом јелу. Или би суви префект нудио као у својој кући и приметив да је један од присутних убрзао темпо гутања узвикнуо би: гајрет, душо!

Тачка. Јело се однесе, јер су сад чаше одигоавале своју улогу. Први се диже просветни трудбеник, стари говорник-импровизатор, и отпоче: „Нека ми је дозвољено, господо…“

— Слободно, слободно — упада неко у реч.

„Нека ми је дозвољено — продужуте просветни трудбеник — да ову чашу вина дигнем у здравље овог тако одличног скупа и друштва, које нека бог дуго поживи.“ И не чекајући запева Многаја љета, које остали прихватише.

Вино је све више улазило у лице, а здравице су се низале у бесконачност као реченице Американчеве. Упамтио сам неколико речи: дични, карактерни, исправни, непристрасни, правични… Ено просветног трудбеника диже се да наздрави девету здравицу. За њим ено једног што је тек трећу наздравио; истина, мало клеца, али језик га служи да грди опозицију и да наздравља. Он почиње: „Браћо и пријатељи моји мили! Написмо многима у здравље, али заборависмо, и да бих рекао, огрешисмо се…“ — окреће се економу и наставља — „ову чашу дижем и кликћем из дубине душе: слава окружној свињи!

„Слава, слава“ — захори се смеј и отпоче пеома: „Много љета срећна била, много љета живела!“

А окружни економ гледа с резигнацијом у ову браћу око себе, а тако љубазно клима главом и рукама и шапуће: хвала, браћо, хвала, пријатељи!

Друштво се разишло. У згради економије у кухињи гори свећа и момци се око огњишта начетали, те пеку месо што су га малочас извадили из саламуре.

„Страдија“
27. март 1905. године

ИСПРАВКA

Слава окружној свињи направила је читав урнебес у нашем окружном граду. Истина, ми имамо дебелог економа, мршавог префекта и просветног радника који радо замаче прсте у туђу дувањару, имамо их што болују од здравица ко Јапанци од бери-бери, али се никако не можемо сложити да се то на њих односи, не можемо зато што ми немамо окружне економије, јер још нико није хтео „поклонити“ округу лепо имање.

На ову твоју слична је и она народна: Липсала неком попу кобила, а била је добра кобила и поп је, за стечене заслуге, опојао к’о сваког иксана. Дочује то и владика, јер је и поп имао својих завидљиваца, к’о побогу ова твоја окружна свиња — па позове попа на одговор. А поп као поп, зна да се ни пред Господа не иде без праведних дела својих, па поведе најбољег ждрепца од покојне кобиле владики на поклон. Кад владика види у авлији дивног ждрепца, он сасвим побожно запита: „А кад се упокојила грешница?!

Као што видиш, ово се лепо свршило, али оно, „слава окружне свиње“, направи нам читаву комендију — наста рат између домаће и стране расе за хегемонију, баш као што су ратовали Шпартанци и Атињани.

Наша дична „шумадинка” са свима прираштајима: „мангулицом“, „палоцијом“, „шипарима“ итд. позива се на прошлост и подсећа на сласт, коју само она има, у чему ни једна раса не може се мерити с њоме. Страна, опет, раса, чији су представници „јоркшири“, „беркшири“, „маџари“ итд. са „ђилкошем“ на челу, будући уверена да је стекла право држављанства — пориче јој све заслуге показујући и папцима да „за прошлост кир-Моша не да ни паре”.

Ето, због тога се створи рат и ако потраје колико руско-јапански, нећемо ти скоро омастити брка. Ако се умешају и „мелези“, биће још грђе зло.

Но гледај, побогу брате, те ти ово некако исправи, и објави да се таква чуда код нас не дешавају, неће ли стати ово крвопролиће. Иначе, одоше и људи право у — свињски рат!

„Страдија“
3. април 1905. године

Лепо привређујемо

Дивни смо ми људи. Ми, на пример, не радимо ништа, а славимо као онај социјалдемократ празник рада. Ми имамо државне економије од којих имамо штете, ми имамо угледна добра за која морамо да плаћамо, ми имамо расаднике без расадника, ми имамо надзорника државних имања, али без имања. Све ми мудро и паметно имамо. И кад је тако, онда није ни чудо што се држава брине о њима. Мора држава да поднесе и тај трошак. Свети Трифун је као патрон рада. Не знам откуд баш он, ал’ тек он је патрон рада и Министарство привреде, да се не би огрешило о обичаје наших врлих и старијих, одобрило је буџет да свака економија прослави, попут социјалиста, празник рада.

Пуца се, пева се, пије се о државном трошку, прославља свети Трипун, прославља се празник рада, али ће рада бити, кад буде! За сада је доста да пуцамо и да прослављамо! Нек’ живи луда државна каса!

„Страдија“
17. март 1905. године

Пријатељство – па пријатељство!

Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.

Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.

Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.

Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.

Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!

Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]

Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.

Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.

Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!

„Страдија“
24. фебруар 1905. године

[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. ур.

Још један прилог угледној економији

То је било — прича мој пријатељ — године 1901. Био сам у комисији за оцену неких земљишта у Мачви. Стално сам седео у Богатићу. Ту је начелник срески мој школски друг, а порезник ми је блиски рођак, те сам с њима по свршеном послу седео по вечери, ћаскао и тако смо сви кратили досадно време. Једног вечера, сем ове двојице, дође један млад, елегантно одевен човек. При поздраву рече име и презиме, представим се и ја њему и онда седосмо сви. Разговор је текао живо: час о овоме, час о ономе, па се поведе реч и о пољским добрима, о њиховом уређењу, о економији, и онај млади човек говори о томе са необичним стручним разумевањем. Покренем говор о расадницима, кад ал’ онај млади господин ту тек разви читаву теорију, стручно предавање.

— Ви сигурно имате имање? — упитам га.

— Зар вам изгледам тако богат — рече смешећи се лукаво — немам, господине, ни стопе земље. Камо среће да имам.

— Видим да се добро разумете у тим стварима, те због тога помислих…

Он се засмеја, а и капетан и порезник ударише у смех.

— Па то је, забога, наш економ — рече капетан — он управља среским расадником.

— Тако, дакле! — рекох збуњено — сад тек разумем. Пардон, господине!

— О, молим!

— А где вам је расадник?

— Расадник?

— Да, господин капетан рече да ви управљате среским расадником.

— То јесте, постављен сам за то, али расадника још немамо.

— Среско имање?

— Нема!

— Ничега?

— Немамо још места.

— А откад сте ви постављени?

— Биће година дана. Пре мене је био један други. Он је сад унапређен.

— Па шта ви радите?

— Ето тако. Заведем покоји акт. Дође, знате, покоји распис, наређење, и тако што. И онда ништа. Лепо ми је овде. Друштво добро.

— Имате добру плату?

— Па са додацима, око двеста динара на месец. Није богзна шта, ал’ богу хвала. А овде и није тако скупо. Може лепо да се излази на крај.

Не смем да се закунем, али ко зна? Није ни мало немогуће да се и дан-дањи задржала понека овако угледна економија!

„Страдија“
30. децембар 1904. године