(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

—

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

—

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

—

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)