(Претходни део)

III

Радним даном сам морао ићи сам по лову, јер баш у то доба, по Петрову дне, бејаше време највећег пољског рада, који траје све до у позну јесен.

Пробудим се рано. Био сам већ на једном обрешку у шуми, а исток тек руди, а са земље као да се диже лагано, неосетно, ноћни тамни вео, а уместо њега се преко света разлива нежно руменило. Зора се мило смеши са истока, а од тог чаробног, нежног осмеха, као да све оживљава, све плива у срећи и блаженству. Осећам како се тај осмејак зорин прелио преко цвећа, преко траве, преко шуме, преко свега што погледам. Нека свечана тишина, дубоки мир. У души осећате и радост и дивљење, јер тај осмејак зорин што раскошно прелива свет срећом, није осмех тренутне радости смртног бића, осећате како је то тријумф бесмртне природе, вечности. Само ’тичице, ти мали невини створови, поздрављају својом милом песмом ову радост, али ми не осећамо да њихов цвркут ремети овај дубоки мир природе, већ му даје још више дражи.

Седео сам тако на једном обаљеном расту, који је ту скоро бура ишчупала из корена и посматрао лепоту око себе, удисао дубоко свежи дах јутра, и готово сам и заборавио чега ради сам пошао. Око мене је било вазда тица за лов. Гучу голуби, грчу грлице, кликћу жуње и обвијају се, пужајући око сувара на високим церовима, ударају силно кљуном о суво дрво и суво дрво одаје јасан, пријатан звук. И мој кер изгледа да бејаше пао као и ја у неко лирско расположење. Чучнуо крај мојих ногу, па се нешто дубоко замислио. Али њега то нежно осећање пре попусти. Стушти одједном као помаман у шуму и залаја силно, те одјекнуше јаруге. Погледам на ону страну, а веверица пред њим загреба уз дрво. Он дојури, поче скакати у висину, и стаде га писка, а веверица опружила реп по грани, звера очицама и мрда предњим ногама, док одједном скочи, са раширеним репом, кроз ваздух, те изгледаше као да прелете на друго, најближе дрво, одатле на треће, четврто, док се докопа високог цера. Кер као бесан јурну за њом и стаде још луђе безуспешно скакати навише, пратећи јој сваки покрет. Докопам пушку, па јурнем и ја за њима. Веверица час на земљу, час на дрво, час с дрвета на дрво, где је гушћа шума, а ми енергично за њом, док је истерасмо на чистину, где се препе на један усамљен цер. Ту се беше тако вешто опружила по грани да сам читавих по сата зверао док је приметих. Наперим пушку и узмем је на око. Тресну пушка, а она се не помаче, док кер лудачки стаде витлати у ковитлац по шуми. Опалим други метак, и она тресну о земљу. Кер заурла од радости и јурну на њу.

— Уби је? — чух иза мене познат глас неког Марка. То је пуки сиротан без игде икога свога, а служи у неког Николе, имућног сељака. Чува стоку, а ради и у пољу. У тој кући је још од детињства, и тако се саживео са кућанима да су га сматрали за члана породице.

— Уби’ ! — рекох поносито, пошто се окренух и видех где прескаче преко врљика из своје њиве.

— Има их пуно. Однеше све ораје на једама!… Да се једу бар, како су дебеле ка’ дулеци… Но да се једу, не би је могао човек нигде наћи, па да плаћа за сваку више но за најбоље прасе!

Говори ми то Марко, идући мени ближе, и кад се сасвим приближи, поздрави се:

— Здраво освануо!

— Здраво, шта ти радиш?

— Ти баш уранио, а?

— Па волим тако да гледам зору, а и због лова.

— Море, остави зору, бога ти, па спавај, кад ти је бог дао. Најслађе се у зору спава. Шта има да је гледаш, закон јој њен! Она ми досадила, јер чим зора, а мене чека мотика, ја л’ срп, ја л’ будак, тек ме од зоре добро не чека!

— Навикао си ти, па ти то обично, али, ако ништа друго, а оно те чека здравље од ове шуме и овог свежег јутра.

— Здравље?… Е, мој брате, како здравље! Радим од зоре до мркла мрака, пробију ме хиљаду знојева, па кад легнем увече, боли свака кошчица. Како здравље?… Но морам да сам здрав, ако ми се и неће. Нема сељак кад ни да лежи, ни да болује. Тресе ме некад грозница, па малакшем, поводим се кад идем, па опет морам у њиву.

Седнем на један снизак пањ, а кер леже крај мене и мету главу на опружене прве ноге. Марко чучи крај мене. Извадим кутију да савијем дуван. Пре него што вратих кутију у џеп, Марко протра дланове и погледа у дуван.

— Пушиш ли?

— Пушим на моју несрећу, и што год је скупљи дуван, све ми се више пуши. Кад оно беше дуван ’нако го, некако ми се није ни пушило. Пробао сам, ал’ баш ми га неће срце. А сад, како изиђоше ови несрећни паклићи, не пушим га, но га једем ка’ леб, боже ме прости!

Пружим му кутију.

Он је прво загледа са свију страна, па је остави крај себе на земљу. Протрља рапаве дланове, заглади бркове, па са неком свечаношћу и збиљом узе кутију. Отвори је, извади папир и, пошто остави кутију опет крај себе, стаде пирити да бииз целе књижице тако пирењем одвојио један листић. Пирење је трајало тако дуго, да се мени већ досади гледајући. Најзад му некако испаде операција повољно, и издвоји се један листић. Марко га узе, и залепи једним крајичком за доњу усну, коју прво овлажи језиком. Папир лепрша на усни од поветарца, а он пажљиво уреди књижицу папира, поравна листиће да буде све како је било и пре пирења, па онда папир спусти у крило од дебеле кошуље. После тога опет протрља дланове и узе кутију. Једном руком држи један крај отворене кутије, а другом руком удари неколико пута по другом крају. Затим крупнији дуван озго стеже прстима и наже кутију да се ситнина одвоји на једну страну. Кад и то срећно сврши, мету кутију на крило, па стаде с два крупна, груба прста вадити оно труње дуванско и метати га на длан леве руке. То је радио тако озбиљно, мирно и лагано, да је то вађење труња са два прста трајало толико да бих ја дотле две цигаре савио и попушио. Кад извади толико колико мишљаше да је довољно за цигару, стеже руку у коју је метао дуван у песницу, а оном другом затвори кутију да се не би случајно просуо дуван.

— Мислим да је скуп, жути се ка’ дукат? — упита, мислећи на дуван, па и не чекајући одговор, као да је нехотично изговорио ту мисао, узе дувати у песницу у којој му беше дуван.

— А што дуваш?

— Тако ми. Научили смо тако, и, знаш, овлажи се, па се дуван мање троши. Гори цигара дуже, а сув дуван проврви зачас.

Дување је трајало дуже него готово све досад, и најзад отвори песницу, која се сва ознојила, и дуван више мокар у њој, но влажан. Истресе сад дуван у папир, али како на знојавој руци оста много залепљена труња дуванског, то метну папир с дуваном на кутију, која му стајаше у крилу, и стаде лагано и стрпљиво бискати са оне руке трунић по трунић и метати га на папир. Кад и то сврши, разговарајући узгред како је зло што давно нема кише, протрља опет дланове, узе онај папир с дуваном, наслони га на колено, и настаде савијање с таквом озбиљношћу, као лекар кад врши какву најопаснију операцију. Зави, помажући се тако и коленом, и улиза добро крај од папира, залепи, и опет озго олиза. Уфитиљи папир на оба краја цигаре, па је онда загледа, као што би уметник са задовољством загледао дело које је с муком и напорима створио. Тако готову цигару метну за уво, па онда узе кутију, отвори је пажљиво, уреди опет мало листиће од папира, метну га у кутију, и онда из крила пажљиво покупи сваки трунић расута дувана, те и то метну у кутију, па је онда затвори, и пружи ми је са речима:

— Лепа ти та кутија!

Пружим му кутију с машинама да запали. Дуго се опирао, и најзад га приволим да запали. Запали пажљиво, повуче дубоко дим, и после тога загледа цигару да види колико је изгорела, као што гладан човек загледа сладак залогај.

Уз цигару му се отвори разговор.

— ’Вала богу, како је то! Узме човек траву, па савије у папир ’вако, па пуши. А кажу чкоди за груди овај зифт. И ко ли то измисли први, да ми је да знам?

Док се ја смишљах како да му одговорим, а он продужи:

— Мислим се сад нешто како је то! Ето, сад стока, кучићи и ова друга створења не пуше, зар им састав друкчи, а човек и пуши и пије и свашта. Идем лани по винограду с мојим кером, па грожђе тек уполовачило. Ја се сит наједо, а куче неће да окуси! Није добро зрело. Тако гледам нешто, па, богами, простићеш, неки пут стока паметнија но човек. Одемо на казан па се напијемо, па, овога ми крста, не видимо један другог, а стока јок! Једе, па пије воде, па легне љуцки трезна. Ја ти овде код трле негде кад се напијем ракије, па би ме могао однети до Крагујевца, а пси трезни, па чувају и мене и трлу.

— Па не пије се сваки дан! — рекох, не знајући шта да му кажем.

— Пије се, но радним даном изиђе на зној пиће, па човек не може ни да се опије. Али на славама, и тако некад, или кад пеку казани, да ти је да видиш кад се то заседне око буце, па она цевка иде од уста до уста. Лани овај несрећни Леко пође у Крагујевац, па га надари ђаво да сврати на казан. А његов казан у његовом шљивару. Сврати као тек узгред, а тамо већ, ка’ на сваком казану, пре зоре има их десет. То се, знаш, иде један код другог, а нико никог не пита, нити се то зове, но свак иде ка’ на бунар. Тако онај код онога, а онај код онога. Заседне ту Леко, па мало-помало, те до мркла мрака. Заборавио и торбу с рамена да скине, све, к’о вели, ’ајд са’ћу да пођем. Кад се већ смркло, а он се диже, па тетур, тетур, изиђе из шљивара. Нико га не пита ку’ће. Мислимо ’нако оде. Кад он јок, но бâги пошао у Крагујевац.

— Прича он то и сам после. „Пођем, каже, ја, и то у Крагујевац, а и не пада ми на ум да се већ смркло. Како изиђем из шљивара, а мене она парњача удари у главу, па ни маћи! Шљивар велики, а около све плот, а ја се у’ватим плота, па запнем около. Падао сам, спотицао се, ал’ плот помаже те се држим. Иди, иди, иди сву ноћ драгу. Ал’ нигде пуста Крагујевца. Чудим се ја шта ће то да буде, сву ноћ погибох идући, а никако стићи у Крагујевац. Запнем поново, па ’ајде, ’ајде, аја, нигде Крагујевца! Сустадох, а које од оне несретне парњаче, које зар од умора, једва гледам на очи. Зора подбељује, петлови кукуречу, лепршају кокоши, слећу са седала. Гледам, а глава ми бучи од ракије, и све видим као кроз неку маглу. Чујем да шкрипе негде врата од куће. „Овде ћу, вала, да тражим преноћишта, па шта буде”, помислим, и рачунао сам да сам погрешио пут, па се откро чак негде у београдски округ. Викнем ја што ме грло доноси:

— Еј, домаћине!

— Еј — одазва се глас.

— Молим те, брате, да ме примиш па конак. Путник сам, а из далека, па сам погрешио пут, а овде не знам никога, нити знам где је меана.

— Одакле си?

— Чак из крагујевачке наије, из Шумадије, брате! — и каза село.

— Па то си ти, несретниче мој, улази у кућу, Господ те не убио! Јадно ти далеко, ниси ти од свог плота макао даље.

— Познадо’ глас моје жене, па се, вели, истрезних ка’ да нисам ништа окусио.”

Још ми је вазда Марко причао, и најзад рече како су већ три-четири лета прерадили у пољу уз смеј о том Лекином обилажењу око плота.

Ућутасмо.

— Да идем мало стоци — рече Марко за се, поздрави се и оде.

Дуго сам још седео сам уживајући чари свежа јутра у дивном шумском пределу, па се онда стрмом, уском стазицом вратих кући.

(Даље)