Tag Archive | Duplo poverenje

Краљ Александар по други пут међу Србима (7/23)

(Претходни део)

Краљ понови:

— Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!

— Вичите живео! — прошишта један полицајац по старој навици.

По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.

По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:

— Живео!

— Такви нам и требају за данашње време!

— Живео!

По старој навици шану краљу председник министар:

— А поверење владе?

По старој навици краљ додаде:

— А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… — почне краљ.

— А краљичино, Саша? — прекиде га Драга опет по старој навици.

— Поверење моје и краљичино — додаде краљ.

— Краљичино и моје! — прекоре га Драга.

— Поверење краљичино и моје, дупло поверење — та моја влада, убеђен сам, умеће да потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.

— Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!

— Живели!

По старој навици уздахну једна поштена душа:

— Тешко нама с тобом!

— Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо! — рећи ће опет једна поштена сељачка душа.

— Само, чико, да одиграмо још венчање.

— Одиграла си ти то вешто — чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:

— Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.

— Саша, само једно венчање! — моли краљица.

— Чудо не одиграш један порођај! — пецну је један грађанин.

— Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!

— ’Натема и’ била шта чине — изговори и доброћудно се насмеја једна баба.

— Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле — окупиле краљицу сељанке.

— Дȅла, море — рече један сељак и намигну на првог до себе — дȅла, а ево ова баба је много вешта за порођаје.

— О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа кућа! — одговори баба осорљиво.

И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден, сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје, намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:

— Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?

Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.

— О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам сервијанског! — умеша се у разговор један Лала.

— Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!

— Држи га рампаш! — додаде неко.

— Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша, порађа.

— Ћути, сунце ти небеско! — дрекну опет један из Срема — шта такве речи утпотребљавате овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко кере пред једним солгабировом! — додаде опет један земљак.

— А што ти псујеш сунце?

— Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци, небо им калајисано.

— Мене баш интересује шта ми то баш радимо? — упита радознало Александар.

— Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.

— Јадне наше прилике! — добаци душа једног шумадијског сељака.

— Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! — одгови Лала Шумадинцу и не обраћајући се краљу.

— Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.

— Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и биртију. А они ти тако.

— Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! — опет ће Шумадинац.

— Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све нова и нова парћад. Хо, хо, хо, хо, сунце вам сервијанско… а, хо, хо, хо! Свеца вам вашега, пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо, хо, хо, хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам к’о један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти, депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо, хо, хо, хо, (засмеја се). Бога вам сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо, хо, хо, баш се само чудим. Па зар код вас у Сервији све тако… Хо, хо, хо, хо, свеца вам сервијанског! — једва кроз смех изговори Лала питајући Шумадинца.

— Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде од корова.

— Хо, хо, хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.

— Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.

— Па све фурт тако? — опет ће Лала.

— Тако! — уздахну Шумадинац.

— Саша, овде је врло досадно! — обрати се краљица краљу.

— Мора бити да свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! — додаде заједљиво један грађанин.

— Чудновато како се толико чека! — рече Александар као одобравајући Драги.

— Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам светога Петра! — додаде један сељак.

— Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од светог Петра. Има их по неки па се начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће — допуњује други сељак.

— А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити — додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.

— Па јȁ што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се, чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао, рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре тамо, оне ништа и не вреде! — одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.

Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.

— Гле, Саша, ето једног Бугарина — рече краљица.

— Интересантно, откуда он овде — рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.

— На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај, погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију наредбу да дођем овамо у српско одељење.

— Је ли њихов владар тамо са њима? — упита краљица.

— Није — одговори Македонац.

— А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу — упита краљ.

— Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима и трудио се да их истребим са земље до једнога.

— Ето видиш да си грешио — одговори светитељ — ти сатирао своју рођену браћу, ти си радио против свога народа.

— Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.

— Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ, па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да видим тебе.

— Јесте ли ви родом из Цариграда?

— Нисам, ја сам рођен у Македонији.

— Па Цариград је у Македонији.

Македонац се гласно насмеја.

— О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! — поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:

— Управо, Македонија је у Малој Азији.

Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:

— Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево, главу дајем — заврши Херцеговац — ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно, какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.

— Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам. Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром. Мари ти он за твој Мостар! — додаде јетко један из Срема.

— Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.

Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек прекине с нама разговор:

— Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.

Кад смо изишли, а један ће чича рећи:

— Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)

(Претходни део)

— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.

— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.

— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.

— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.

— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“

— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:

— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:

— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.

— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.

— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.

— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

— Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

— Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:

— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

— Све!

— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.

— А да ли би на то пристала влада?

— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.

Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)

(Претходни део)

I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ

Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.

Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.

Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.

— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…

— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…

— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:

— Па, оно. Величанство има и право, али…

— Шта, али? — и трупне силно ногом.

— Само кажем…

— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.

Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.

Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:

— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.

Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:

— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.

— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:

— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …

Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:

— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?

Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.

— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:

ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ

по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.

Мој министар правде нека овај Указ изврши.

САВАОТ с. р.

— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.

— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.

Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.

Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.

— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.

— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.

Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.

Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:

— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:

Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.

Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.

Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:

— Вечни су закони вечног Бога.

Душа његова опет се стресе.

— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?

— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.

— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.

— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.

— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.

(Даље)

[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.