Продавале се на једној лицитацији разне ствари. Ту је сваки понешто купио, и од свега еспапа остаде непродато само неколико ђемова. Њих није хтео нико, иако су нуђени будзашто. Напослетку по ниску цену купи их газда-Анта Муса, један од најбогатијих трговаца из те паланке. Крупна људина, у дубоким и сукненим чакширама и с цокулама на босим ногама; плати ђемове, забаци их на леђа и упути се ћутећи и полагано у дућан. За њим се орила подсмевка:

— У здрављу, газда Анто, да и’ носиш… и да се поносиш. Ха! Ха! Ха!… Не брини, ти, за газда-Анту… Има он јаке зубе… за ђемове…

У тој гомили било је и неколико богатијих сељака из оближњега села, који су се такође слатко смејали на рачун газда-Антин.

Газда Анта ћути и одмиче, а у себи мисли: „Добро, геџо, добро! Доћи ћеш ти код Анте да глођеш ђемове, али и’ нећеш лако преглодати.“

—

Прошло од тога доба три године. Удариле поплаве две године узастопце; стигла неродица; стока се испродавала за храну, па дошло време да се потражи зајам у чаршији. Неколико од оних сељака дођу газда-Анти, и: — ти па Бог! Сви јемствују један за другог; уреде се облигације, и газда-Анта им броји дукате. Кад је дошло до последњега дуката, а он пред свакога сељака по један ђем.

— Шта је то газда-Анто? — вичу зачуђени сељаци.

— Па то вам је као и дукат… ако нећете, ништа није ни било: мени моји дукати и ђемови, а вама ваше облигације.

„Страдија“
9. јануар 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.