Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)
I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ
Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.
Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.
Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.
— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…
— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…
— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:
— Па, оно. Величанство има и право, али…
— Шта, али? — и трупне силно ногом.
— Само кажем…
— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.
Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.
Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:
— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.
Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:
— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.
— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:
— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …
Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:
— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?
Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.
— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:
ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ
по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.
Мој министар правде нека овај Указ изврши.
САВАОТ с. р.
— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.
— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.
Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.
Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.
— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.
— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.
Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.
Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:
— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:
Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.
Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.
Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:
— Вечни су закони вечног Бога.
Душа његова опет се стресе.
— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?
— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.
— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.
— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.
— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.
(Даље)
[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.
Разговор с демократијом (4/4)
VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I
Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.
Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.
Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:
„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“
Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.
Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?
Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!
И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:
„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“
И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:
— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!
Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.
Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!
—
Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.
VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II
Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.
Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.
У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.
Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.
Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.
Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.
Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.
Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:
— Живела Демократија!
IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III
Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:
— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!
Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:
— Ћути, није сад време!
Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.
Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.
Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.
— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!
Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“
Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.
Ако се укине устав:
— Честитамо, господару!
Ако се врати устав:
— Живео, господару!
Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“
Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:
— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!
И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.
О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:
Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.
Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.
270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радикалној демократији (2/3)
III
Кад се добро проуче мотиви који су кретали кроз векове толике ускоке да губе главе за слободе, кад се види и зна да је и онај страховити први устанак године 1804. био само продужење те борбе у ширем и јачем облику, онда данашње прилике политичке и најскорија политичка борба могу се оценити тачно и правилно. Тада се, кад се све то има на уму, може разумети што је одмах у почетку свога покрета радикална демократија придобила уз своју заставу толико бораца, готових да гину за убеђење, да гину за поштена права потиштена народа. Та борба није нова, том борбом није наш народ тражио ништа друго него исто оно што је вековима тражио, а излагао се истим опасностима, готов на све жртве, како је кроз векове научио. Деца су се рађала нроз дуге векове робовања и сисала млеко мајчино, отхрањивала се тим светим пићем српске мајке, те мајке коју је задахнула сва свежина народних идеала, која је и сама однијана уз звуке гусала, однегована песмом народне свете туге, народног бола и жудње за слободом.
То су биле мајке и млеко тих матера заиста је било рајско пиће, свето и узвишено. Док су Српчад дојила такво млеко, Срби су имали људе, имали су кроз векове борце који су могли увек за добро народа, за слободе земље погледати смрти у очи. О, када би само данашње мајке могле појмити и разумети значај мајке, кад би оне само могле и назрети шта мушко чедо њихово посиса с млеком материним, колико значаја по срећу земље има материна песма којом се успављивали и будили сви витези слободе народне, онда би много и много другојачије изгледале данашње прилике у земљи. Али данас тога немамо, данас пре имамо свега него што мајке имамо. Њих нарочито немамо овде у Београду, у овој лудници од чаршије, која на жалост намеће сулуде моде целој земљи Србији. Ми сада у ово доба шарлатански врљамо и лутамо, ми сви осећамо да нам није добро, осећамо тежину прилика, па се вечно кавжимо, бијемо и свађамо око тога да пронађемо кривице, да видимо где је извор зла. Крив је био Милан, крив нам за недаће Александар, крива нам јаловица Драга, криви нам завереници, кад већ увек нама радикалима због наше лудости и назаренства мора неко бити крив. Ми у том врљању и тражењу узрока зла дођосмо и до топова, и цела земља, опојена заблудом, дође до убеђења да нам само још топови фале, па да земља буде срећна. Топови, топови! Кад видимо и осећамо да нам није добро, а не знамо откуда нас зло бије, ми онда мислимо да ћемо пуцањем из топова решити питање, да ће се зло наше домаће поплашити од наше пуцњаве па побећи некуд далеко, далеко од нас главом без обзира. У овом случају ми заиста личимо на мало дете, које ништа не зна, које не уме да се помогне, које уме само да плаче и да дреком, која му, да није око њега свесних, ништа не би помогла да од себе отклони незгоду која га мучи.
Добро је имати и топове, али пре него што имамо добре топове, нама су потребне добре мајке. И свима онима који мисле да су све и свја учинили кад викну:
— Топове дајте, топови нам требају! — ја бих одговорио:
— Мајке нам дајте, а не топове! Прво мајке, па топове, јер су нам залуду топови ако мајке не одоје синове да гину на топу, као што је гинуо Рајић у устанку.
Београд, та суманута варош која Србији даје мигове за политичко зло и добро, најчешће зло чини, јер Београд може имати и пушке и топове и прангије, али, на жалост, мајке нема. Београд има даме, има каћиперке, има, што се вели, „начитане женске“, има патронесе и добротворке, има жена што иду у клубове и воде политику, има их што воде литерарне препирке, има госпођа и журова где се гадно и одвратно оговара или се гледа судбина с асталчићима помоћу духова. Београд има сујетне жене што мужеве гурају на зло ради свилених хаљина и помодних шешира; има сплетки високих дама које кабинете министарске обаљују, али јадни наш Београд нема мајке.
Место млека материна, место да Српчад одајају српским мајчиним млеком, којим су одојени Обилићи и Југовићи, у Београду се одајају крављим млеком; место сисе материне имамо цуцле, или Српчад задоје Маџарице и последње блуднице! Место песме материне која витезе ствара, Српче слуша развратна ашиковања својих дадиља; и то је основ домаћег васпитања овог бедног колена што на жалост Србије ниче у лудом Београду, а та ће деца доцније владати и управљати с пуно виших државних разлога још јаднијом нашом Србијом.
IV
Борба радикалне демократије, а то значи борба потиштеног народа коме су одузета права човека, а на њега сваљен сав терет, сва мука народа који је морао чак и знојем, крвавим и мучним знојем, плаћати угњетаче своје није нова борба; та борба добила је само ново име, а име те исте борбе за права и слободе народне мењало се вековима. Исти мотиви који су кретали на борбу радикалну демократију, кретали су и борце нашег првог устанка, кретали и оне ускоке, који нису умели покретањем листова да траже слободе већ су то тражили мачем и пушком. Што вели Његош:
Пâс свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе,
Дјеиствија напрежу духове,
Стјесненија сламају громове…
Удар нађе искру у камену
Без њега би у кам очајала.
И заиста свако време, сваки појас имао је своје муке, своју невољу, своје људе, своју борбу. Онако како се бори данас, није се могло борити пре пет стотина година, јер тај начин није био за то време.
Цар Лазар је морао да иде у бој, ту се морало да гине, Косово је морало постати крваво разбојиште, морало је постати велика гробница у коју Србија сахрани најбоље, најплеменитије синове своје, које уплакана Слобода народна и виле, српске посестриме племенитих витезова, отпратише до вечне куће. Тада, у то доба, није могло бити говора о покретању листа у коме би се доказивала права потиштених Срба и варварство турско. Место какве редакције у којој би био главни уредник Милош Обилић, власник цар Лазар, а редакциони одбор девет Југовића, Мусић Стеван, Косанчић Иван и Топлица Милан, морао се бирати други пут. Место уводног чланка, којим ми данас водимо борбу после толико година, Милош је морао да ради друго нешто. И он је написао уводни чланак, ал’ не пером и не мастилом, његов уводни чланак је написан мачем и тиранском крвљу, он је место уводног чланка распорио Мурата усред турског табора, усред његове свеколике војске. Стари Југ-Богдан са својих девет Јутовића нису могли бити репортери, нису могли доносити извештаје из Прес-бироа о страној политици, нити су могли писати преглед стране штампе, већ су оставили господство дома свога и пошли на Косово.
На граду се отвори капија,
И изиђе војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чисту злату.
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златпе ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
Примиче се царица Милица
Руке склопи брату око врата,
А ухвати за узду алата.
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклонио…“
Не враћа се Бошко, то је била искрена и поштена борба тога доба, где се за убеђење гинуло. Како је велико, свето и узвишено све што се из племенитих поштених идеала чини, па макар ту борбу водио племић са златним токама, или доцније у устанку „голи синови“ и сиротиња раја.
Југовић Бошко, и као он и сви Југовићи, одговара сестри:
„Иди, сестро, на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руку крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац,
Да ми рече дружина остала:
„Гле страшљивца Бошка Југовића,
Он не смједе на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати,
За крст часни и слободу златну,
И за вјеру с браћом умријети.“
V
Радикална странка је, иако, дакле, имађаше, као што смо раније напоменули, крвав, страшан и језовит пут, и могла тако брзо ухватити дубока корена у народу, што је народ српски вековима навикнут већ на борбу којом је тражио од угњетача потиштена права и слободе своје, те тако је радикална странка са својим начелима и својим захтевима дошла као продужење борбе.
Власницима и угњетачима није никако ишло у рачун да се начела Радикалне странке шире у народ, те је између власника и људи прикупљених око заставе народних права и слобода настала страшна и очајна борба. И гоњење и глобљење и прогонства и влажне тамнице са оковима и лисицама, и мучење глађу и жеђу, па чак пушкарање и убијање од стране тиранских власти, све то није могло успети да идеје и начела Радикалне странке не бујају све јаче и јаче. И та убеђења, преливена крвљу најбољих својих заступника, постадоше страшило ондашњим опасним власницима; пред Радикалном странком задрхта и сам краљ Милан.
Ако је у тој борби бивало да се борац и смори, ако стукне мало натраг, ако се каткада у љутоме окршају и занија застава радикалних начела, пристизали су одмах одморнији, свежи борци, млађи, које није дуга борба заморила, или су чак и први пут ступали у тај страшни бојни ланац.
Дакле, никакав притисак, нијаква сила није могла застрашити масу храбрих бораца за слободе; сва гоњења су само више и више челичила борце.
*
Радикална странка на крају крајева је победила и једва једном се дочека да се дахне душом, дочека се први пут да радикална демократија одрешених руку, несметана ничим, изводи своје теорије, остварује своје идеале, да усрећи земљу и да створи благостање у народу.
Али Радикална странка, која се опростила и Милана и Александра и Драге и Луњевица и свију крвних њених непријатеља, који су је гонили и који су јој и могли сметати и сметали јој, има сада кад највише и може и треба да ради највећег и најопаснијег непријатеља, а тај је опаки и страшни непријатељ њен у самој странци.
То је онај разорни елеменат који се стварао у странци овда-онда, то су они људи који су са идејама Радикалне странке трговали као с јарећом кожом. Ти су људи упадали у доба кад се Радикалној странци мало срећа осме’не и с највише дреке и галаме гурали се мимо боље, тражили да им се чини, кукали да уши пробију како су они највише гоњени и упропаштени за радикална убеђења. И напредовали су и чињено им, али су они увек умели да осете опасност, увек су, чим се над Радикалном странком навуче ма и најмањи облак, одмах умели да се лагано, постепено повуку и то мотивишу слабим здрављем, домаћим неприликама и већ уобичајеним разним правдањима. И они тако повучени, сигурни за своју главу и за своја леђа, гледају поиздаље из скровитог кутка, меркају прилику, посматрају и чекају овоје време. Чим се развијала ратна застава Радикалне странке, кад труба радикалне демократије одјекне широм земље позивљући све борце да се купе под ратну заставу и кад се започне бој променљиве ратне среће, онда ту нема ниједног шићарџије, из бојног строја они беже, они ће прићи победитељу.
И чим се деси да се у радикалном табору захори радостан усклик, после силних страшних јуриша и ратних мука:
— Ура, победа је наша! Живела слобода!
Тада одједном као да из земље поникну ти одвратни људи и одмах се стану суманутом енергијом тискати међу прве редове, а њихови се гласови највише чују, они најватреније, најсилније вичу да већ и промукну:
— Ми смо победили, доле са тиранијом, живела слобода!
Тада они јуре бесомучно по зборовима, држе ватрене говоре, пишу дописе, пишу чланке пуне слободоумља…
Тај елеменат био је и у последњим данима страшне Александрове реакције притуљен, прикривен, изгледало је да и не постоји, али он је био жив и чекао је згоду гледајући са стране из сигурног положаја шта ће бити с радикалном демократијом. Ради боље сигурности ту је било и изјава и усменог и писменог одрицања од Радикалне странке било тајним било јавним путем.
(Даље)
Ситне душе с крупним амбицијама
Код нас је у Србији већ утрвен пут да се по најјевтинију цену и најмањи људи прочују! То бива и у грађанству, и у војсци, и у политици, и у дипломатији, и у журналистици — то бива и у свима слојевима нашег друштва. Тим средствима, да се на вештачки начин прочују, прибегавају само ситне и мале душе; Змај је у једној својој песми те људе врло лепо и тачно окарактерисао стиховима:
Вел’ке људе слава тражи,
Мали људи за њом гину!
А и једни к’о и други,
Могу с’ дићи на висину!
Само што се у песми даље вели: Ови први лете моћно, снажно; лете по своме „хесапу“. Људи од истините вредности не траже та вештачка средства, која употребљују ситне, мизерне душе. Јер, они се дижу на висину на својим рођеним крилима, њихова их крила носе, и поколења их гледају на висини, на коју су се личном снагом попели. Ал’ шта раде мали људи? Они или се, у недостатку моћи и крила, у згодној прилици прикаче на крила моћних и снажних да се бар на тај начин попну на висине до којих не би никад допрли својим крилима и својом моћи. Или, ако то не могу, прибегавају другим средствима да се ма како чују, ма како виде — кад не могоше узлетети на висину.
Те ситне душе, које имају у себи крупне амбиције, не бирају средства; они хоће да се чују; они желе да се виде; они жуде да се истакну; они мисле да о њима треба да се говори; они траже да јавно мњење мисли о њима како су крупне и велике чињенице. У грађанству има зеленаша који целог свог века глобе и харају поштени свет, па за неколико гроша у нашем наивном јавном мњењу често купе за себе титулу — добротвора. Има људи који никад ништа у животу нису написали, али их распиње глупа и сулуда амбиција да их јавно мњење сматра за писце, и онда прибегавају тим смешним средствима, којима се таква сорта једино служи у животу, и за неки паметан чланак или низ паметних чланака у паметним новинама, које пише без потписа неки паметан човек, човек праве вредности, ударе на звона кроз све новине: „Многи пријатељи одавде, из унутрашњости и са стране, питају ме да ли сам ја писац чланка под насловом тим и тим. Ја изјављујем да иако сам досад публиковао много ствари, итд.“
И човек се потпише. Тај потпис, име и презиме што означава његову индивидуу, главни је циљ ове ситне душе. У ствари, нити га је ко питао, нити је ико у земљи и са стране сањао да он ма шта пише, нити он сам у то верује.
Али он, распет глупом амбицијом, тера даље. Па такве и сличне случајеве публикује свакодневевно. Јавно мњење се често завара таквим обманама и за многе такве донесе суд: вредан, красан и талентован човек. Такви су начини врло разнолики и чести. Дуго би било да се сви случајеви овакве врсте прибирају и објављују. Али ћемо нарочито навести случај који у последње време употребљава неки господин Павле Маринковић.
Ево, шта он чини данас:
Био је у друштву г.г. Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Свете Јакшића и других из тога кола и са том спремом. Амибиције његове учиниле су да са тим својим старим друштвом дође у опреку и да га сви презру. Напуштен и остављен, он упаде у друго друштво; грдећи рад последњих Обреновића, притворно, успео је да уђе међу поштене демократе који су се окупили око редакције Звезде. У то исто време кад се пред њима правио искренији демократа и слободњак и од пок. Свет. Марковића, — он је одговарао на питања неких његових напредњака: шта ће он међу радикалним демократима?
— То су, забога, дрипци и фукаре, ушао сам међу њих да их експлоатишем. Експлоатисаћу ја и њихов глас, и њихова пера и њихов радикализам, јер су то дрипци. — Кад је ту насео, онда је упао у свадбени кабинет да венча Драгу за Александра. Та и то је нешто јаче него најинтересантнија американска реклама. Ту је бар успео да му се име чује! Ту је, поред срамота, гарнирао своје груди још са једним орденом, које су тадашњи режими давали чак и људима које су и судови највиши у земљи осудили као просте лопове. Драгине колевке као и његове наде поломише се. И он, распет амбицијом, морао је некуд даље. И тај човек, — некад с „аристократским погледима“ на дрипце из „Звезде“, имао је пуно жеља и наде да се помеша са сељачким гуњевима, баш с тим истим дрипцима, са том фукаром, како је он раније говорио — због које су некад — што је опет он рекао после забаве радикалске код „Коларца“ — „мазане столице живином машћу“.
Али и ту се преварио. И ту та ситна душа није умела да избере начин: како да се прочује?
Кад је и то пропало, онда он бесомучно јурне по зборовима да повампири Напредњачку странку. Али, њега, грешника, њега одбаченог од свију, њега са политичког буњишта, не хтеде ни тај вампир! Он кроз Правду удари у хистеричне грдње, пуне и гадости и одвратности, да бар тим путем обрати пажњу на себе; јавно мњење, навикнуто да се он у политици промеће као хоџа кроз покровац, насмеја се и престаде о њему говорити. Нити га ко помиње, нити више ко за њега вели ни црно ни бело, нити га ко сматра за политичара, а најмање за неку чињеницу која има утицаја на државне послове.
Али његове амбиције баш и пуцају на то да се о њему мисли као о крупној личности. И шта ради сад он, остављен од свију?
Сад је прибегао најординарнијим средствима и начинима, тек да се и његово име помене.
Као год што понеки, који никад ништа није писао и кога нико ни за шта не пита, труби кроз све новине, к’о бајаги неким многим пријатељима својим, како он није писац те и те ствари, иако је многе написао — тако и он, тек да нотира своје име кроз јавна гласила, надао дерњаву:
— Хоће да ме убију! Најмили људе!
— Неће тебе нико, драгоцености наша! Нити теби ко прети, нити је ко најмио људе, нити је твој живот опасан за данашње прилике.
Проврве он и с тим. Испуца он и те меткове. Понека наивна душа у то поверова. Већина мало проћаска и насмеја се, па умуче све.
Али Павле хоће да буде витез дана и он бира други начин. Објавио — а то му је ваљда последњи метак — како сад путује овамо-онамо, којекуда, тамо некуд, и на крају крајева, оп-цуп, па право на Цетиње.
Дакле, ту смо.
И опет говоримо о њему. Успео је, ако је то хтео. Само што ми говоримо из комендије, а он је желео да се озбиљно говори.
Он је хтео да експлоатише у корист својих надутих амбиција прилике и питања која данас третира јавно мњење.
И лепо се, ђаво, сетио.
Енглеска, некак’о питање што су га тамо они измислили, завереници, Карлсбад, Бијариц, Едвард VII и — он, Павле, витез ленте персијског шаха (откуд чак и њега ухвати!).
Али, знамо ми све тачно шта је он и куда ће. Вероватно да ће бити и на Цетињу. Попиће које пиво, к’о човек, у локанди. Поразговараће с неким беспосленим Црногорцем, који већ зева из дуга времена. Попиће с Константиновићем чај, па — уз друм, ружо, низ друм, перунико.
И кад се после тога пута врати у земљу, видеће да му је и последњи метак био турфа, јер се ми од те његове страшне мисије — како је он схвата — искидасмо од смеха!
—
Уосталом, ми му одајемо хвалу што је прилично оригиналан у измишљању реклама, па је чак створио и школу те врсте.
Милан Новаковић почео је да узима његове готове шаблоне, па се и он раздро кроз новине — да ли од страха или од јунаштва, не зна се — тек он виче:
— Хоће да ме убију! Сметам им! Али ја сам сила, не гинем лако!
Господе боже, докле људе амбиција не тера! Ми потпуно верујемо да г. Новаковић може једног дана написати и овак’о писмо:
„Берлинском Музеју,
„Ваш захтев не могу испунити. Мој цилиндер не мислим продавати иако ми нудите милион марака само да бисте га имали поред Бонапартиног тророгог шешира. Ја држим да ћете после мога успеха нудити и трогубу цену, али имајте на уму, мени је моја Отаџбина преча од свега.“
„Нови покрет“
26. марта 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (2/4)
Наједанпут јавише ми нешто што није изненађење, што се могло и очекивати после толиких чуда и изненађења, као нешто што нити је чудо ни изненађење. Ево депеше:
„Београд. 29, маја 1903.
„Краљ и краљица су данас погинули.“
Па баш и то што се десило у земљи чуда, овако нешто природно, за мене је било ипак чудо, и земља Србија поче ме још више интересовати.
И са напрегнутом пажњом очекивах даља изненађења. Заплет и нова чуда тек почињу, мислио сам, али узалуд.
Добих извешћа да је изабран краљ, да је поредак у земљи нормалан и правилан, као и у свакој другој земљи, и у исто време пита ме главни извештач хоће ли се враћати.
Оставим га још више од године. Као велим, за сваки случај.
Чекам и чекам каквог чуда из те земље плодне разним чудима, али на моју горку жалост не добих ништа.
Може се мислити како је мени било. Тако диван и редак шпорт у коме сам мислио провести век, па ми се то све поквари.
Нисам могао одолети срцу, мислећи да ме извештач, поткупљен од ког мог такмаца у истом шпорту, просто — напросто вара, те се решим да сам одем у земљу Србију, па то и учиним.
III
Енглез детаљно прича о свему шта му је пало у очи, чим је још с воза сишао па даље кроз Србију. Нарочито опширно и до ситница описује Београд. Чудновато да му је пало у очи да је Београд препун прашине, да је нерегулисан, да се једнако раскопава, да је вазда беспослена женска света на улици са раскошном тоалетом, да су заводи препуни меница које се рђаво отплаћују, или још обичније иду на протест, а судски извршитељи јуре мужеве баш у исто доба кад се жене онако грофовски шетају улицама, а на њима шушти чиста свила.
Све то ми Срби богзна да бисмо и приметили да нам Енглез није на то указао прстом. Кад је ветар, а тога је у Београду често, ми тек тад опажамо да су нам уста пуна прашине.
Ово напоменусмо само тек да би било што тачније изведено све оно што Енглез пише, али би много изнело да све то доносимо у преводу. Уосталом место у путопису које о овоме говори и не тиче се главне ствари због које је Енглез дошао и онога због чега смо се ми и подухватили да превод његових бележака преведемо и штампамо у овом листу.
Ево даље тачна превода:
„Већ је три дана како сам у овом хотелу у престоници те земље што је зову Србија; очекујем с нестрпљењем сваког тренутка шта ће се ново десити, запиткујем сваки час свога ранијег извештача, а сада тумача, али узаман.
Нити паде влада, нити се обали Устав, нити се за тако дуго време (јер ја сам према извештајима навикао на свакодневна многа чуда у Србији) прогласи преки суд ни опсадно стање, нити пронађоше кога велеиздајника, нити приметих да долазе депутације. Ничега. Све мирно, све тече обичним током, једним словом обична земља са сталном досадом као и свака друга земља.
Шетам тако па често наврљам на пијац и видим како се у једну гомилу збило много људи у разноврсном оделу. Држе неке громке говоре, појединци остали живо учествују примедбама, бурна дебата се развија, долази до читавог заплета, учини ми се да ће доћи до крви, одједном се два најватренија говорника руковаше, остали нададоше силну грају кад се они после тога одмакоше један од другог, и узеше једни једног други другога, па их стадоше вући да се састану. Они одржаше још по један кратак, буран говор, и опет се руковаше. Сад тек настаде силна граја и они се пољубише. Настаде смех, клицање и весеље и сви се кретоше првој ме’ани.
— А, дакле, то је неки буран политички збор — мислио сам — мора бити да се опет десило какво изненађење, какво чудо, од оних ранијих чуда о којима добијах онако дивне, занимљиве извештаје, па сав срећан што могу и даље продужити свој шпорт, запитам тумача:
— Је ли ово изненађење?
— Које?
— Овај збор политички што је држан овде.
Тумач се на моје велико утпропашћење насмеја слатко и рече:
— А, ово. Та то није збор политички, то је обична ствар. Пазаре људи.
— А она два ватрена говорника?
— Оно су једно купац, а друго продавац. Била је ствар пазара једног назимета. Они други што се окупили да то личи на политички збор, агитују да се пазар сврши како-тако, па да после пију алвалук.
Још сам се неколико пута преварио због таквих ствари, али ми тумач одмах објасни у чему је ствар; али чуда, правог оног ранијег чуда и изненађења нигде.
Почеках још неколико дана, па опет ничега новог. Кренем се на пут по унутрашњости Србије, решим се да обиђем сваки кутак да бар пронађем једно једино чудо од оних чуда раније врсте за која сам слушао, али ни то не помаже.
Скрушена срца, очајан, готов на самоубиство, вратим се с тога пута и одлучим се да се на граници земље Србије на обали Дунава или Саве убијем, остављајући ову мотивацију:
„Ја сам Енглез који је од пре неколико година почео прикупљати чуда и изненађења земље Србије. То ми је био и једини циљ живота. На жалост, сада сам с болом у души увидео да тога више нема у Србији и ја се убијам овде на обали где се Дунав и Сава састају да бар то буде чудо, јер се убијам што у земљи нема више чуда.“
Таман сам пошао да ту намеру извршим кад приметим ту на обали једну гомилу људи чудновата изгледа.
Чим сам их видео, сетио сам се псалма:
На рјеках вавилонских
Там сједохом и плакахом![1]
IV
Гледам ја као Енглез ту гомилу људи која се, како би то псалми рекли, окупила на „рјеках српских“.
Многа сам чуда виђао као Енглез, многе сам извештаје у којима је све веће чудо једно од другога добијао из Србије, али оваку врсту људи нисам видео. Они више и не личе на људе, они су по свему, како би рекао Горки, бивши људи, јер их не познаје, а ми бисмо их могли назвати само људи у покушају или „понесени па упуштени“.
— Које је ово племе и шта овде раде? — питам тумача.
— Не зна се, још не одају шта су и ко су, али их зову „народ понесених па упуштених“.
И заиста, иако сам Енглез, видео сам интересантан сој људи, какве никада у своме веку нисам ни чуо, ни видео, нити снио.
Ту су неки старци беле косе а офарбаних бркова, неки бивши пуковници, који су место сабље припасали радикалску бритвицу, место чизама обукли опанке, са капе официрске скинули кокарде, са шињела официрског скинули еполете и дугмиће, а место мундира обукли сељачке гуње. Ту су и неки од професора највишег просветног завода у земљи, они се обукли у масне кожухе, па иако су жалосни и поцепани овако ради нове моде, под тад кожусима крију тапије од кућа и акције које су зарадили пишући као научници чланке како се кува паприкаш по моди старога режима. Ту су и такозвани људи из народа, који опет имају контра униформу својих вођа; ти људи из народа носе неке старе позеленеле и исцепане жакете који су им или тесни, или широки. Они су се додуше родили у вароши, занимали се шпијунажом и од тога се лебом хранили у ранија времена, али сад им је време да и без народног сељачког костима представљају драги народ.
Ту су и неки што је на њима госпоцко одело, а на глави цилиндери. На њима су елегантни фракови, али за пасом им сељачке свирале, а на ногама сукнени дизлуци. Ту је и понеки поп, само што место бројаница и место крста о врату носи или бритвицу или таблицу металну на којој су уписане речи: „Ред и закон“, или „легално решење“.
Кроз ту чудну гомилу врзма се и неколико баба.
Стојим и гледам са чуђењем шта ће све да ради ово чудо од гомиле.
Наједанпут проговори један од млађих.
— Браћо, да га поменемо и овом приликом, на исти начин како отварамо све наше зборове за ово наше „легално решење“ свију могућих питања у историји овог нашег сулудног народа.
Настаде тајац.
Побацаше сви капе с глава, посуше главе пепелом, превртоше на себи гуње и капуте у знак предубоке жалости, повадише из џепова воштане свеће, попалише их и забодоше у земљу, па се потом почеше смирено крстити пред сликом бившег краља Александра и краљице. Крстећи се, шапућући, клече и бију челом у земљу, све то у почетку ћутке док један који, како изгледа, ранжира целу ову представу не даде знак онима бабама, које су дотле, спремајући се за своју улогу, мазале очи пљувачком да на тај начин представе сузе.
И бабе одмах отпочеше своју улогу и ударише у лелек и кукњаву, као извеџбане нарицаљке:
Куда си нам улећео,
Дични Сашо?
Од дивнога јата твога
Буџаклијског? …
Зар не знаде поштен народ,
Бог га клео,
Што те вјером упропасти
Невјерника!?
Да уз народ седијаше,
Мудра главо,
Добар краљ му шћаше бити,
Кукуј нама!
Ко ће устав сад да гази,
Дични краљу,
Ко с блудницом да се венча,
Тешко нама!?
Коме ћемо сад колевке,
Јаој Драга?!
Ко ли ће нас у злу бранит’
Мили Сашо?
Таман то нарицање почеше бабе углас, а она се гомила узе крстити, лупати челом о земљу и ридати на обалама реке Саве и Дунава, као оно „на рјеках вавилонских“, а сви изгласа помажу у кукњави:
— И кукуј, Сашо, и јаој, Драга!
— И кукуууууууу! — продра се један матори као магарац и сви се почеше бусати песницама у груди.
(Даље)
[1] Уводни стих 137. псалма цара Давида, који представља песму јеврејских изгнаника након вавилонског освајања Израиља 607. године пре Христа. У Даничићевом преводу гласи: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо“.
Радоје Домановић 