Tag Archive | Dosada

Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)

УВОД

Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.

Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.

И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.

— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“

А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:

— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.

Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:

— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.

— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.

— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.

И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.

И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.

Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која

„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“

Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.

Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.

Ево како је то било.

Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.

— Хоћемо ли кући? — вели један.

— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.

— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.

— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.

— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.

— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.

— Остави се, бога ти, досади и то.

— Да играмо карата.

— Таман, ко ће сад то опет.

— Баш досадно.

— Како би било да нешто певамо.

— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.

Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.

— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.

После краће паузе узвикну један:

— Ха, знате ли шта ћемо?

— Шта? — повикаше сви радознало.

— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!

— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.

— Што да га убијемо? — упита један.

— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.

— Па јест, шта можемо друго.

— А кад?

— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.

— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.

Сутрадан их сретоше неки од другова.

— Сервус!

— О, здраво!

— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.

— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.

— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.

Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.

(Даље)

[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.

Говор на Таушановићевом вечеру

Поштовани посетиоци,

Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!

Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.

Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:

„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.

„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“

Лепо нам иде! — помислих у себи.

Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.

Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“

После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:

„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.

Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.

Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.

„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.

Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:

„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“

Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.

Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.

Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.

Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:

„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.

Боље да се овако на леп начин сврши.

18. децембар 1904. године

Доброчинство

Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.

— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.

— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.

— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.

Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.

Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.

Скидоше јапунџиће.

— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.

— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.

Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:

— А велиш, комшија, грдно би покисао!?

— Како да не бих, хвала ти!

Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.

— О, комшија!

— Чујем!

— А велиш био би ти као миш мокар?!

— Мани се, као миш, баш ти хвала!

Мало после опет ће први поносно:

— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!

— Баш добро, хвала ти као брату!

Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:

— До костију би ти покисао!

— И би, хвала ти! — вели нервозно други.

Не прође пет минута, а први опет:

— И озебао би!

— Би, хвала ти!

Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.

— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.

Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!

— Би ли, брате, горе покисао?

— Не би!

— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!

Шта ће човек кад му напаст учини добро?!

Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:

— Ја сам се борио за слободе!

Мало, мало, па опет:

— Ја сам се борио за слободе!

Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!

„Страдија“
3. април 1905. године

Досадан човек

Као да ниче из тротоара и нађе се преда мном на улици. У суром неком капуту, чија се боја чудно слагала са бојом лица; уопште, цео као да је премазан том суро-прљавом бојом. Поглед уморан, некако дремљив, коса у нереду стрчи у праменовима испод изгужвана шешира. Стоји преда мном, смеши се уморно, чисто некако мамурно, маше главом и гледа ме пријатељски.

— Гле, откуд ти овде? — рекох изненађен, јер збиља прошло је неколико година како се никако нисам ни сетио тог човека.

— Познајеш ли ме, бога ти? — рече смешећи се и мету обе руке на моја оба рамена, и гледаше ме неко време.

— Како те не бих познао! — рекох и почнем се мигољити не би ли он скинуо руке с мене.

Он ме узе љубазно дрмати за рамена и после подужег изражавања симпатија на тај чудан начин, понови:

— Ама, зар ме познајеш?

— Како не?!

Скиде руке, затури их на леђа, па ме опет узе мерити и махати главом, па ће тек:

— О, о, о, куд да те видим изненада. Откад се, болан, нисмо видели. О, о, о,! Па како си ми? Добро си ти! Ти си овде у Министарству.

— У Министарству.

Он ми опет стави једну руку на раме, примаче лице ближе моме и као шапатом рече:

— Ћути ти, топло је теби! … Е, баш ми је мило. Топло је теби, ћути, па уживај као бубрег у лоју, кад ти је бог дао. А ја, као што знаш, тако, ето као што ме видиш. Шта ћеш, ја, знаш, онако мојски… Тхе, не живи се сто година… О, баш волим што се видесмо… Знаш Божу?

— Знам рекох, иако се нисам опомињао на ког баш Божу мисли, јер сам имао многе Боже познанике и школске другове.

— И он са мном. Ономад смо се баш о теби разговарали. Божа онако, као што га знаш. Долазиће и он, мислим, скоро у Београд. Ми смо ти прави сељаци, ето овако као што ме видиш!

— Збиља, где беше ти оно? …

— Бога ти, не знаш? — упита и опет ме пријатељски продрма.

— Некако сам смео с … — почех.

— Ја сам у Левчу, учитељ, као што знаш.

— А ја сам мислио ти си у рудничком округу… Ти ћеш на више. Где долазиш на пиво? Хајде, видећемо се! — рекох тек да се нешто каже и колико да га се опростим, али он је моју десну руку држао својом десном, а леву ми метнуо на раме, па не пушта!

— Ти ћеш доле?

— Доле.

— ’Ајд’ баш да ти правим друштво. Давно се нисмо ни видели. Е, много ми је мило!

Пођосмо Теразијама ка Калимегдану.

— Уживај ти, топло је теби! — рече ми после извесног ћутања.

— Топло!

— Ћути, па гледај посла, топло је теби!

Опет заћутасмо.

— Је ли?

— Шта?

— Познајеш ли Павла?

— Кога Павла?

— Па Павла, брате?

— Знам ја многе с тим именом!

— Љотића?

— А, њега? Знам! — рекох очекујући даље шта ће ме питати.

После дуже паузе он ме повуче за пеш од капута.

— Је ли, молим те? — рече и устави ме на улици.

— Шта?

— Како стојите, онако, знаш, вас двоје.

— Који двоје?

— Ти и он!

— Који он?

— Па Љотић!

— А, Љотић! Шта имамо ђавола да стојимо, познајемо се, добри смо познаници.

— Е, па то ми треба. А како ти онако иначе стојиш код њега?

— Та добро, није он ваљда руски цар?

Он ућута.

Ја се замислио о нечему, па се чисто тргох кад ме опет повуче за капут.

— Замисли ти, молим те, дао ми тројку!

— Ко?

— Па он!

— Не знам, брате, ко?

— Павле, он је, знаш, надзорник код нас!

— Е?! — рекох, правећи се као изненађен.

— Јест, тројку! — рече тужно и опет прекиде разговор.

После читавог часа шетње са таквим разговором чисто осетих вртоглавицу и станем смишљати план како да се опростим овог човека.

— Е, здраво — рекох му и пружим му руку — ја ћу да свратим код Коларца, знаш, имамо своје друштво.

— Па готово и ја ћу, знаш ми смо жељни разговора. Знаш како је у селу. Сељачка посла. Нигде нема сродне, интелигентне душе да измењаш мисли. Ја и Божа, и тачка. А ми смо већ све и сва један другом испричали… Е, е, е, баш ми је мило да мало с тобом поседим. О, брате, како да те видим случајно, а хтео сам да идем горе до Славије, па као за срећу хајд’, реко’, баш ћу да прођем овде, кад оно, ти пред мене.

Говори он, а његове речи падају као ударци на моју главу. Најзад, шта могу да радим! Да му клот на клот кажем: иди, брате, од мене, досадан си — не иде. Једна утешна мисао сину ми у памети. Заразговараћу се мислим — са другима, њему ће бити досадно у непознату друштву, па ће и отићи.

Уђосмо. Поздравих се с друштвом. Јави се и он, каза своје име и седе. Поручисмо пиво, поче се разговор. Он се налактио на сто, метнуо браду на шаке, па гледа час онога, час овога, час онога, час гледа преда се и на моју срећу ћути, не говори ништа.

— Но, боже помози! — помислих.

Таман најзанимљивији разговор о нашим односима с Бугарима и Аустријом, таман се развила дебата и ја с ватром доказујем:

— Ништа од нашег празног и лудог братакања кад они, господине мој, једно говоре а друго раде. Ту о заједничком, а још мање пријатељском раду нас и Бугара не може бити говора, кад они баш у доба наше слоге убијају тамо…

Осетим да ме неко дрма. Погледам, а он. Дрма ме и поверљиво ма’ну главом да има нешто да ми каже.

— Шта је? — рекох сагнувши се ближе њему. Он се беше некако измакао.

— Познајеш ли Перу (рече и неко презиме)?

— Не знам! — рекох осорно и продужим:

— Они убијају сваког дана наше људе, а ми се с њима грлимо, па чему онда…

Опет дрмања.

— Шта је?

— Он је, знаш учитељ.

— Ко?

— Па Пера?

— Који Пера?

— Тај што ти причам! — пита и говори шапатом, поверљиво.

— Па добро, шта је с тим? — обрецнух се опет, па продужим: који је већ ово пут како се покушавало то братство и заједница? Па какви резултати? Што се вечито варамо? …

— Знам, али ти заборављаш на најјачи факт… — прекиде ме један од другова.

— Факт? Какав факт? Факт је најјачи и најстрашнији да они убијају свакодневно наше људе, и ми доносимо резолуције! Ето, то је факт, и ништа друго!

Опет ме он прекиде и повуче за капут. Ја га одгурнух руком, па продужим да бих казао шта имам, пре него што ме ко прекине у говору:

— Ето, то је, господине…

Опет ме повуче још јаче и ману ми поверљиво главом.

— Шта је?

— Замисли — поче шапатом — дао му четворку!

— Ко брате?

— Он.

— Који он?

— Па Павле, дао њему!

— Коме опет њему?

— Пери!

— Који сад Пера?

— Па Пера учитељ, тај што ти причам сад. Дао му, замисли, четворку, брука једна.

Читаво пола сата прекидао је разговор и саопштавао своја питања. Разговор однекуд скрену на романе Толстојеве и Тургењев[љев]е.

— Толстој је велики песник, али никад није као уметник оно што је Тургењев! — препирем се с једним према мени. Двојица још говоре о Србији и Бугарској, а двојица се живо препиру о економској потчињености Србије према Аустрији.

— Чујеш! — опет ће он и повуче ме за капут.

— Чујем!

— Замисли: његови глаголи и именице нису ни близу обрађени као моји. Његове именице нису ни слуга мојим.

— Чије?

— Перине!

— Добро!

Опет разговор: Тургењев, Толстој, Достојевски, Србија, економски односи, док он мене опет за капут.

— Шта је сад?

— Додуше, његове су заменице и придеви прилични. То му признајем. И моји су придеви добри, али његове именице нису ни слуга мојим именицама. А и глаголи ми обрађени одлично. У глаголима сам ја бог!

— Шта ћеш?! — рекох механички и продужим разговор, док тек у најбурнијој дебати прекиде ме епет вукући за капут.

— Шта ти је? — викнух гласно и љутито.

— И он њему с таквим именицама дао четворку, а мени тројку.

— Ама, коме, брате?

— Њему!

— Не знам коме?

— Па Пери!

— Коме сад опет Пери!

— Учитељу, тај што ти причам за његове глаголе и именице. Њему дао!

— Шта?

Четворку!

— Ко му дао?

— Он!

— Који?

— Па Љотић, је л’ ти кажем, а моје именице

— Иди до ђавола и ти и он, и Павле и ваше именице и заменице, шта се то мене тиче! Остави ме једанпут на миру! — дрекнух што ме грло доноси.

— Што се љутиш, ја ти лепо кажем, а ти…

— Видиш да разговарам, шта си ме сваки час окупио вући…

— ’Ајд’, ми ћемо после, кад пођеш кући, опширно поразговарати.

— Никако, остави ти мене, а ти разговарај с ким хоћеш! …

Продужим опет злоневољно разговор, док ме он дрмну опет.

— Шта ћеш?

— А како Паја стоји са Стевом?

— Да платим! — дрекнух. Платим и стругнем. Оставим и оне добре пријатеље без збогом.

Не можеш другачије. Превршила дара меру. Његови придеви! Обрадио своје заменице, као да су заменице краставци.

Не дао вам бог да се на овако чудо намерите!

„Страдија“
20. март 1905. године

Познаници

Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.

Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.

— О! Добар дан, господине Мико!

— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.

— Коле из… — поче трговац.

— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!

— Тхе! Mења се човек.

— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:

— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.

— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.

— А како ти, како ти деца, здрави сви?

— Немам ја деце.

— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.

— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.

Свраћају и поручују пиво.

— Нека, ја ћу кифле да платим.

— А, не, то никако!

— Узми ти, дете, те паре!

— Не, не, то никако!

— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!

— Добро, ал’ ја да платим пиво.

— Лако ћемо, море.

Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.

Ћуте.

Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.

Сукобе им се погледи, а трговац ће:

— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?

— Тако.

— Шта ћеш!

Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.

— Јȁ!

— Тако је то! — одговори чиновник.

— О, о, господин Мико, велим тако!

— Тако!

— Шта ћеш!?

— Тхе!

— Ој, боже мој, шта се ово чини!

Чиновник слегне раменима.

— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.

— Давно!

Ћутање.

— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.

— Тако!

— Шта ћеш?

И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.

„Страдија“
20. јануар 1905. године