Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)
II
НА НЕБУ
Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.
Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.
Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.
Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.
Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.
При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.
Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.
— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…
Душа једне бабе гласно се насмеја.
— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.
— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?
— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.
— Особито ми је мило што сте опет уз мене.
— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.
— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.
Председник се презриво насмеја и додаде:
— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.
— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?
— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:
— Како се величанство осећа у благословеном стању?
— Ви сте неучтиви.
— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.
Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:
— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.
Настаде општи смех.
— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.
— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.
— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.
— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.
— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.
— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.
— Нимало интересантно — одговори генерал.
Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:
— А што сте ви умрли?
— Јел’ ја?
— Да, ви.
— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.
— Драга, ово је наш пријатељ.
— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.
— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?
— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.
Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.
Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.
Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.
— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.
— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.
Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.
Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.
Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.
— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.
— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.
— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.
— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:
— А ти, Драга?
— Имаш право, Саша.
— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:
„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“
Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (4/23)
На улици се чује граја.
— Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд тресе.
Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:
— Живела слобода!
— Живела!
— Живела наша војска!
— Смрт тиранији!
— Живео народ!
То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.
— Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?
— Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине после неколико сати — објашњава Александар.
— Живела слобода!
— Живела! — опет одјекнуше громки гласови.
— Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! — прошапта Александар.
— Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт. Али сад видим да је и народ духовит! — вели Драга.
— Живела слобода!
— Живела!
— Будибокснама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:
— Драги народе, ја као носилац таковске идеје…
— Живео! — проломи се кроз ваздух.
— И краљица која ми донела спокојство…
— Живела краљица Српкиња! — опет проламају ваздух бурни усклици…
— А то спокојство — продужујем ја с балкона — ујемчено ми је највише и тиме што могу моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.
— Живео престолонаследник!
— Живео!
— Живело благословено стање!
— Живело стање!
— Ето, то разумем — продужује Александар, али откуд сад измислише:
— Живела слобода!
Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење, које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно добијао, овако објавио:
„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“
Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.
— Живела Слобода!
— Живела! — грме гласови.
— Живео народ!
— Живео!
— Чујеш ли? — упита краљица.
— Чујем.
— Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.
— И то ме чуди — рече скрушено душа Александрова. — Зар и то није једно изненађење? Зар баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а камоли да пролије сузу. Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју тек сад видим.
И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.
Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.
Кад врати Устав, опет то исто, над се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.
Кад објављује „благословено стање“ краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку будућем краљевићу.
„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је премилостиви Вог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“
Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.
Сада тек види да је све то било лажно удешено.
Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео, што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.
Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.
Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита мудром владару.
Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда било искрене речи кад се говорило:
— Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти и под теретом дуга.
И душа Александрова се стресе.
— Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? — упита краљица.
Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.
— Можда се варам? — рече за се — без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.
*
Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.
Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то сносио и надао се да једном буде боље.
Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.
Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма слободе, весеље целокупног народа.
*
Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.
Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:
— Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.
— Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!
— Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима, изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу, бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати. Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.
Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:
— Напред на суд вечног Бога!
Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.
— Шта ћете ви? — упита анђеле небесне Архистратиг неба.
— Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! — рекоше они и показаше на Драгино тело.
Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:
— Ви нисте потребни.
— Мефистофело, они су твоји — рече он једном од четири демона који их предвођаше.
Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.
Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну страшан смех:
— Ха, ха, ха, ха, како се вози „анђео милосрђа“.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)
— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.
— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.
— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.
— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.
— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.
Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:
— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:
„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“
— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.
Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:
„Слава Богињи на небесима!“
— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.
Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:
— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:
— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.
— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.
— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.
— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.
— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.
Ту Драга заћута и мишљаше за себе:
— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.
И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:
— Ваше величанство!
Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:
— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.
Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.
Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:
— Како се осећа Величанство у благословеном стању?
И опет ме гледа и поглед даље говори.
— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.
И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.
Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:
— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.
Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:
— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.
Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.
Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:
— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?
— Све!
— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?
— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.
— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?
— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.
— А да ли би на то пристала влада?
— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.
— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?
Таман Срби помисле:
— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.
Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.
Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (2/23)
I
ПРВИ ДАН ПО СМРТИ
Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је свети Аранђео с изразом вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.
Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.
Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној младости испољавала се његова ћуд.
— Али ја желим да папа[1] дође опет у Србију, и ја то хоћу…
— Величанство, али то… — почне да увија министар — … па знате…
— Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! — сећа се Александар како је подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим осмехом додаје:
— Па, оно. Величанство има и право, али…
— Шта, али? — и трупне силно ногом.
— Само кажем…
— Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.
Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.
Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером нераздвојна, и он рече:
— Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ којим ме је осудио на смрт.
Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој устрепталој грешној души и поглед његов вели:
— Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и изиђеш пред вечног судију.
— Саша је здраво нервозан, он што хоће — хоће! — додаде краљица кокетно светом Аранђелу… и одмах се обрати краљу:
— Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …
Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба, поче први пут, и то сада после смрти, да моли:
— Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у земљи. А ко ће да сврши то без мене?
Поглед св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну наредбу своју никад од почетка света није изменио.
— Ја знам како то Бог може — опет ће Александар — ви сте министар божији па већ знате како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао Указ:
ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ
по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! — чу се у грмљавини глас небесни) разреши од живота.
Мој министар правде нека овај Указ изврши.
САВАОТ с. р.
— А ви сте, молим, министар правде божије? — опет ће Драга кокетно.
— Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја, владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба), нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и величину.
Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.
Утом ишчезе свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.
— Саша, — цикну душа краљице Драге — зашто тражиш ти то од господина светога Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити помиловање. Ти знаш како то иде. И тај свети Аранђео много се прави важан, а не зна да његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан твога поверења! — теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.
— Па ваљда и не може другојачије бити — одговори краљ устрептало.
Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао, као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.
Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:
— Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео! Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца. Положио си венац на гроб Кара-Ђорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло, а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска музика свира демократску радикалку:
Плати порез за мене,
Па да гласам за тебе.
Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје, дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.
Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:
— Вечни су закони вечног Бога.
Душа његова опет се стресе.
— Тако, видиш, Саша, — продужи она — ни кабинет светог Аранђела не може остати вечито. Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?
— Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја бих колико данас извршио преврат на небесима — вели душа Александрова.
— А, како би лепо било! — одушеви се Драгина душа.
— Ја бих, као што велиш, одузео светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао, по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! — одушеви се Александрова душа.
— Дивно изненађење! — додаде и душа краљичина.
(Даље)
[1] Отац, односно краљ Милан Обреновић.
Краљ Александар по други пут међу Србима (1/23)
УВОД
Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција отприлике овако требало да се опише.
Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама, као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у њима владар буде мудри и паметни Александар.
И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.
— Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје, потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па ето сад несреће наше! — јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави праведнога Александра.“
А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја. Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима својим изразом лица:
— Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.
Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:
— Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино моме драгом народу.
— Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! — завапише ожалошћени Французи.
— Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.
И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.
И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.
Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету, краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику [спро]ћу[1] себе“, да нађе у свету најдостојнију која
„Може бити за њега краљица,
Може бити свој земљи госпођа.“
Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.
Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.
Ево како је то било.
Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго им и досадно време, па к’о веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.
— Хоћемо ли кући? — вели један.
— Шта ћеш кући, рано је! — додаје други. Опет настаде досадно ћутање.
— Ај, хај! — прекиде један тишину и зену.
— Шта да се ради, тек 10 часова? — опет ће неко из друштва нервозно.
— Како би било да мало прошетамо? — предложи један после дуже паузе.
— Којешта, каква шетња? — привикаше остали.
— Остави се, бога ти, досади и то.
— Да играмо карата.
— Таман, ко ће сад то опет.
— Баш досадно.
— Како би било да нешто певамо.
— Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.
Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.
— Баш досадно! — рече неко, — не зна човек шта да ради.
После краће паузе узвикну један:
— Ха, знате ли шта ћемо?
— Шта? — повикаше сви радознало.
— Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!
— Збиља је то интересантно! — додадоше двоје-троје.
— Што да га убијемо? — упита један.
— Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.
— Па јест, шта можемо друго.
— А кад?
— Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.
— Бога ми то ти је паметно! — одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко тек да прекрате време као људи.
Сутрадан их сретоше неки од другова.
— Сервус!
— О, здраво!
— Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.
— Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.
— А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами забављате.
—
Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи донела много користи и части.
(Даље)
[1] У трећој књизи Сабраних дела Радоја Домановића, приређивач проф. др Димитрије Вученов ставља на ово место неколико тачкица и напомену: „Једини примерак Новог покрета који је сачуван оштећен је на овом месту. Никако није било могуће реконструисати реч или две које недостају. Зато смо ово место означили тачкицама. — Примедба приређивача.“, завршавајући текст увода пасусом „…се и поносе, што се могу уистини назвати непоколебљиво верним и оданим пријатељима дома Карађорђевића“. Наведени примерак Новог покрета, 2. број од 17. фебруара 1906. године, који је доступан на сајту Дигиталне Народне библиотеке Србије, заиста јесте оштећен, али само за тих неколико слова последње речи на страници, док је на следећој страници цео текст сасвим очуван, али је из неког разлога у Сабраним делима одштампан сасвим неповезан пасус с врха те странице (отуд немогућност реконструисања речи које недостају), а не текст Домановићевог увода. Ову, очито случајну, грешку овом приликом исправљамо и надамо се да ће се, у случају поновног штампаног издавања Сабраних дела потпуни садржај увода у сатиру „Краљ Александар по други пут међу Србима“ наћи у њима.
Говор на Таушановићевом вечеру
Поштовани посетиоци,
Ви без сваке сумње знате ону народну песму: Женидба од Задра Тодора. Кад знате ту песму, онда знате и Јерославац Марка, „који јунак за бога не знаде. Да га молиш, умолит’ не мореш, да се бијеш помоћи ти нема, а да бјежиш утећи му нећеш“. То је давно било, па се помињало. Е, али, дан дањи има говорника који јунаци за бога не знаду. Замислите ви овако свиреп случај: Дошли ви на концерат, дошли да учините добро дело и да пријатно проведете вече, и не сањајући каква вас опасност може снаћи. Седите, ви као то сад, сербес — слушате певање, свирање, декламовање, и очекујете даље тачке програма, док, тек, испадне однекуд неко намрштено, надувено лице, вуче под пазухом некакав дењак хартије, и то биће упутило се право столу застртом чохом, и на столу чаша воде. Таман помислите: „Куд ли ће ово чудо, бого мој!?“ — а оно биће па за сто. Накашља се два-три пута важно, тресне дењак хартије преда се, избрише наочаре, па започне: „Поштоване госпође, госпођице и господо, ја сам веома срећан што је баш мени пала у део та почасна дужност да вас вечерас позабавим. Ја ћу вам вечерас говорити о утицају кисеоника на тело. Пре него што пређем на то, потребно је да вас мало изближе упознам са оним стварима које су потребне за разумевање овог предавања… Е, хвала им лепо!
Мислите ли да сам ово изимислио? Има пуно оваквих, далеко им лепа кућа, и ја вам од срца желим да вас овако зло никад у животу не снађе. Испричаћу вам само један овакав случај кога сам био очевидац.
Елем, у једној паланци у унутрашњости забава са игранком. То је било o Светом Сави. Свет к’о свет, искупио се да се мало забави, да приложи коју пару за сиромашне ученике. Једним словом, добри људи. Сала којекако декорисана, намештене столице. У првим редовима даме, даље мушки. Отпеваше деца: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави“. Дивота! Наједном, појави се стари директор, строг и намрштен, мету један дењак хатрије преда се, промери публику два-три пута, искашља се, сркну мало воде, понамести се на столици, засука рукаве, па поче тупо, промукло: „Поштовани гости…“ Ту превуче руком по оном дењку, узе један лист с гомиле, поново промери публику, па продужи:
„Овога вечера, господо, ја сам рад да се мало позабавимо на прошлости Србиновој“. Неки мирно чекају, једни изговорише. „Ако, ако, тешто!“ и не слутећи шта ће бити, а нас неке прође језа целим телом. Један мој друг из задњих клупа подиже се, пропе се на прсте, и кад угледа дењак хартије, изговори очајно „Аууу-у“, и сруши се на седиште.
„Пре свега, поштовани гости, да бацимо летимичан поглед на оно доба кад су сви људи живели у заједничкој својој постојбини, у колевци људског рода, која се налази у Азији, тамо негде у подножју Хималаја…“
Лепо нам иде! — помислих у себи.
Читав сат баца човек летимичан поглед на заједничку постојбину, а затим пређе на пресељавање у два правца.
Погледам, а онај женски свет оборио главу, зној их облио и очајно гледају у онај дењак хартије. Није им лако. Неке добре домаћице вечерале ђувече, па сад, стегнуте у нове фистане, морају да слушају стару постојбину, девојке дошле да играју, да се позабаве са каваљерима. Носи ђаво и старог директора и његову постојбину и Хималаје! До тога ми, тек, није. Али горка чаша мора се испити до краја. Многи мушкарци већ гунђају, пропињу се и загледају колико је табака још остало, и с очајним болом узвикну: „Брука, ово је тек почетак!“
После дугих мука невине и добре публике, промешкољи се директор, пину мало воде, погледа по клонулој, увелој публици, али га не тронуше очајни погледи којима женски свет проси милости, јер он јунак за бога не знаде. „С овим смо, поштовани гости, свршили овај део…“ — На ту реч свршили освежи се публика, прену из клонулости, али радост би кратка, јер говорник продужи даље:
„А сад да пређемо на словенску заједницу, да видимо њихову стару веру, обичаје, начин живота и остало“.
Уздаси се чуше, и публика, та безлобива жртва, клону.
Кад се сврши са заједницом, дође на ред сеоба Срба, па прво доба, па жупани. Публика ни жива ни мртва.
„Е, сад господо, кад смо завршили са овим периодом…“ „А, хи! …“ чуше се узвици као да бацисмо терете с леђа, пренуше даме, почеше људи устајати, али одједном немилосрдни говорник додаде. „А сад, господо, долазимо на Немању. Важност рада Немањина веома је велика и ми се ту морамо — („Одложити” — вичу неки) подуже задржати“.
Настаде метеж. Једни кашљу, једни узеше шкрипати столицама, једни гласно почеше протестовати, док стари директор устаде:
„Шта је, срам вас било? Шта хоћете? Зар сте ви Срби и Српкиње, не било вас! Е, нећете тако. Хтели бисте да ђускате, да играте. Нећете. Хоћете да чујете прошлост Србинову. Давно ја вас чекам да вас овако на куп похватам. Елем, слушајте: важност Немањина рада огромна је и, као што малочас рекох, ту ћемо се мало дуже задржати…“
Даље можете замислити. — „Којом муком најволиш мучити“, што вели песма.
Други један говорник кидисао је, опет, у једној паланци на добру и мирну публику усред бела дана, пре подне. Тај нас је, опет, морио „ферментним гљивицама пливајућим у ваздуху“.
Верујем да му је и спомен на ове претрпљене муке непријатан, а рад сам да и вас поштедим.
Ја имам срца, и знам за бога. Ви сте добри људи, дошли сте овде да учините добро дело, па куд би ми душа кад бих вам то добро злим вратио? Не, то никако! Ја нисам рад да ви овде паднете као жртва мог дугачког говора, те би се после морао образовати нов одбор, коме би био задатак:
„Прикупљање прилога за споменик невино изгинулим жртвама на Таушановићевом вечеру од успомена г. Домановића“.
Боље да се овако на леп начин сврши.
18. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Разговор с демократијом (4/4)
VII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
I
Вечна сметња и вечна невоља за нас радикале. Има једна пословица народна врло духовита која би најлепше објаснила узрок овим нашим сметњама, али је, на жалост, речена незгодним речима те је не могу овде употребити.
Па, откуд све то? Ствар страшна, ствар необјашњива! Огромна, велика странка, странка какве свет није запамтио, странка која се борила лавовском снагом, управо титанском снагом за време опозиције; у доба када си ти, Демократијо, господару наш, била без силе и власти краљевске твоје; та страшна сила, од чијег се гласа, као од гласа трубе јерихонске дрмао, тресао и претурио престо Миланов а скршио и ишчезао, развејао се у прах горди трон горег краља Александра, који је наследио на престолу Србије рђавог оца свога… ето, та страшна сила из доба реакције, ето тај силни ветар што је у праведној помами својој чупао из корена престоле, који су, благодарећи полтронству времена, пустили онако дубоко жиле у земљу Србији, чији је корен био онако јак — ето, то се претворило у немоћ данас, данас кад сметње нема, када свет рачуна, када изгледа да је Демократија победила.
Колико су, помисли Демократијо, господару наш, влажних тамничких слама испушили борци за победу твоју, апостоли твоји; колико је ногу вукло тешке ланце за идеале твоје, колико је руку хватало се за оштро гвожђе, а колико се груди набадало на бајонете и издисали верни твоји падајући у борби са џелатима твојим узвикујући последње речи:
„Кад ми не дадоше да дам глас за тебе, Демократијо, вечна правдо овога света, ја ето дадох живот место гласа!“
Сећаш ли се само, опомени се, Демократијо, свега што је прошло, зар не видиш како се страшно разликују данашњи људи и обичаји од негдашње врлине. Зар ти не памтиш кад си као Молох гутала на жртвенику децу Правде и Врлине, зар се не сећаш да си као Хронос, ти праведна Богињо, морала гутати и децу своју, ради добра ове земље; када си се причешћивала из путира напуњена праведничком крвљу што се пролила из праведничког срца разапета народа, који као и Христос има своју Голготу, али, али — запамтите ви, џелати правде — има и своје васкрсење.
Зар се ти, Демократијо, не сећаш Краљевице, зар се не сећаш страшнога Горачића?
Сељаци, верни твоји, бране права своја, народ стоји пред судницом и не брани се мачем, већ се брани Уставом, брани се законима земаљским!
И када наперише пушке, када груба сила позва народ да напусти права своја, тада народ, место да сили силом одговори, усправи се гордо, стаде праведнички као Христос у врту Гетсиманском и рече: „ко ножем ради, од ножа ће и погинути!“ И кад погледа дивље непријатеље своје узвикну:
„Демократијо, боже мој, нека ме мимоиђе ова чаша, али ако је воља твоја нека ту горчину отрова живота испијем до краја!“
И народ као Христос не хтеде силу да одбије оружјем, већ се заклони законима. Сељаци су пред оружаним војницима, пред напереним пушкама истакли Устав, подигли га високо, држећи у десној руци, и узвикнули:
— Пуцајте, али ви не пуцате на нас, ви пуцате на наша права, ви пуцате на Устав ове земље, на законе земаљске!
Припуцале су пушке, крв се запушила, пали су борци држећи штампан Устав попрскан крвљу срца свог.
Ето, то су били борци, то су били твоји верни, Демократијо, и пре него што продужимо разговор, устанимо на ноге да скинемо капу, да клекнемо на колена и да одамо достојну пошту изгинулима за свето право своје, за слободе ове земље!
—
Кад још пропратим многе догађаје прошлости, тек онда могу објаснити шта су одговорни, а шта неодговорни чиниоци.
VIII
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
II
Откуда долази то, мора се чудити цео паметан свет, да лав који се бори за права своја постане магарац, кад права извојује.
Од силне рике лава, каква је била Демократија у опозицији, тресла се цела земља, дрхтао у животињском страху цео режим, цео систем владавине, тресли се и скрхавали престоли страшних тирана од тог моћног гласа, и од те рике моћног лава — одједном постаје њакање магарца.
У Србији је свако чудо обична ствар, па ни то није никога зачудило што се за ноћ лав претворио у магарца, али се морао зачудити српски свет што је тај магарац добио вољу да и даље игра своју стару улогу, да представља страшног лава. И као што је пре Радикална странка била страшна, уливала у душу страхопоштовање, тако сада постаде смешна за противнике своје. Њаче, а тражи да то зовемо риком лава.
Откуда то да Радикална странка постане бојажљива, да преза од сваког шума, да не сме да влада иако има за собом стотинама хиљада гласача. Кабинет радикални, разним својим лудостима, место да импонира ауторитетом, преза и онда кад се и последња будала продере на њих.
Радикални министри и једног и другог крила често изгледају, боже ме опрости, не као људи од власти већ као Цигани који су покрали коње на вашару, па се боје да њих власт не похвата за јаку и не похапси. Дотле су дотерали они својом сулудом тактиком, својим, такозваним, вишим државним разлозима; а самосталци ће још мало, кад су на власти, позивати, конкурсом контраће да их све окују и по’апсе „из виших, државних разлога“.
Радикална странка, радикали „неће да се замере“, „неће да им се пребаци“, а непријатељи употребљавају већ три године ту слабост и исто тако сметају напретку земље као и под Александром. Ти назадни и наказни елементи мрака умеју врло вешто да искористе будалу која има силу. Пре је та будала био Александар и они су га експлоатисали до тоталне пропасти његове. Данас је место Александра у највишој сили целокупна Радикална странка са својих 270.000 гласача и с том огромном, снажном будалом, с тим лудаком терају данас комендију и ординарну спрдњу кепеца.
Александру су помогли да се скр’а, али они се труде да истим путем скр’ају Демократију.
Али то не сме бити, јер, иако нико не види, ја видим и бићу целога свога века искрена, верна, одана стража на улазу у дворе Демократије. Ту се неће моћи упасти, а има мајка Србија још хиљадама будних стражара, који су верна стража господара Демократије, који су у стању да умиру са узвиком:
— Живела Демократија!
IX
ОДГОВОРНИ И НЕОДГОВОРНИ ЧИНИОЦИ
III
Радикална демократија постала је бојажљива зато, што су врхови њени натрули и што се целога века радило и агитовало демагошки, а не строго демократски. С демагоштвом се мора једном престати, свет не треба лагати, јер никад лаж није могла уродити плодом истине, лаж је вечно рађала плодовима штете и назатка. Међутим ми, на жалост, имамо једну несрећну особину да своје погрешке кријемо, да не дамо никоме зинути чим отвори уста да нам истину каже, и одмах закукамо и захучемо као какве кукумавке:
— Ћути, брате, шта ти је сада, није сада време да се тако говори. Истина је, али су политички разлози да се данас ћути!
Три деценије ми радикали се ћуткамо и једнако понављамо једно те једно:
— Ћути, није сад време!
Ћути данас, ћути сутра, ћути тридесет година. Па кад је за нас време да говоримо, бестрага му глава и том нашем времену! Једни седимо, а многи су помрли чекајући то проклето време и не дочекаше га да рекну истину својим пријатељима, својој странци, којој су искрено служили.
Ја немам кад, нити волим тако глуп шпорт да чекам то време радикалско, већ хоћу да разговарам баш сада, мени је опет време за разговор.
Догод је радикална демократија била у опозицији, дотле је заиста гоњена, имала је сметње, она је и викала на те сметње, одговарала се тиме, и прилике су биле такве да се томе морало веровати.
— Краљ Милан! … не можемо ништа учинити док је он жив; Милан кочи точак напретка, Милан је гробар Србије и аустријски измећар!
Умре Милан, и ми, као о сваком мртвом, рекосмо „Бог да га прости“, а у себи помислимо: „Срећа је за земљу што је умро!“ И шта би, опет ништа. Елем, опет ми радикали нисмо криви, крив је Александар, крива је Драга, криве су Луњевице, криви су лични режими, а у ствари криве су оне огромне депутације демократске. Јест, њих се нико није сећао, то чудовиште нико и не спомену, нико не рече крива је она сулуда маса, јер онда беше у моди, као и данас, да се подлост масе крсти као: „Глас народа, глас сина Божија!“
Александар окује и по’апси најбоље људе, а драги народ се креће „од истока паке до запада“, креће се из целе земље у депутације да честитају „мудром господару“. Кад тај „мудри господар“ пусти те људе из затвора путем милости (о, јадна земљо!), онда драги народ опет долази да честита мудром владару. Па да је радио то само народ, да су то радили збиља најнеодговорнији чиниоци ове земље, орачи и копачи! И заиста често су се држали боље они вечни патници, којима је лично потпуно једнак био 28. и 29. мај. 28. маја су јели лук и сирће и отишли на њиву, а у почаст 29. мају могли су променити јеловник те јести сирће и лук. Али вајна интелигенција, вајни борци за демократска начела, и они су претекли народ. Они су први почели давати рђаве примере. Они су, на жалост, почели честитати све и свја.
Ако се укине устав:
— Честитамо, господару!
Ако се врати устав:
— Живео, господару!
Ако се људи ’апсе: „Живео!“; ако се пусте: „Живео“! И што год сулудом Александру падне на ум, што год, и какву год глупост учини, увек се нађе интелигентних демократа, који све то одушевљено поздрављају са „Живео! Бог да чува Србију!“
Па добро, ко је сада крив? Ко сноси одговорност? Сада немамо ни Милана, ни Александра, ни Драге, ни Луњевица, нема ни оне моде изјава, нити полиција ’вата за јаку народ и шиље га да честита укидање устава, па опет на сав глас виче Радикална странка, час једно, час друго крило:
— Не може да се ради, сметају нам неодговорни чиниоци!
И тог чудовишта што се зову неодговорни чиниоци, капиџици, камарила, код нас браће радикала час има, час нема.
О тој интересантној појави, о томе волшебију, рећи ћу идући пут опширније, а за сада напомињем само једно:
Тога чудовишта или има, или га никако нема. Ако га нема, онда је нитковлук што се клевета други да се само своја немоћ оправда; а ако га има, онда је Радикална странка целокупна, са свих својих 270.000 гласача, гора од магарца, кад са том силном снагом нема куражи да са тим бауком рашчисти.
Ако је ово друго, напомињем за сада, онда би народ боље урадио да је место 270.000 гласова, што их је дао радикалним демократама, оломио о своје прваке по Београду 270.000 мотака.
270.000 мотака држим да би имале јаче дејство него куглице.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Разговор с демократијом (3/4)
V
ТРГОВАЊЕ С ДЕМОКРАТИЈОМ
Капиџик, капиџик на Двору твоме, Демократијо, честита и идеална душо, свему је крив. Ти не видиш, ти си била поверљива, искрена, одана једино врлини и добру, па у тој племенитости својој ти и не помишљаш да има ситних и ниских душа које не разумеју, или које намерно неће да појме доброту и ту високу узвишеност твоју, па злоупотребише те стрпљиве божанске особине срца твог и начинише те будалом и ти постаде, јадница, крава музара за многе који те из дубине душе музу и док њима указујеш и нехотично све пажње моћи своје дотле твоји верни оплакују судбину твоју и своју.
Ти не видиш на какве се разне начине злоупотребљава узвишено, свето име твоје.
Као што има људи којима је занат да живе од удварања круни, исто тако има људи којима је занат удварање Демократији. И једни и други су немилосрдни, њих се ни једних, ни других не тиче да ли они својим поступцима чине штете својим господарима, само када је у питању њихов лични ћар.
Као што се срамно врло често тргује с династијаштвом, с оданошћу трону Господара земље, исто се тако, веруј ми Демократијо, срамно и још срамније тргује с именом твојим.
Чим си ти, Демократијо, села на престо свој, одмах су на тебе бациле око све шићарџије од заната. Смирено ти се поклонише, клекоше пред престо твој, дивише се врлини твојој, а у души су се смејали лудости твоје узвишене доброте, јер знају да ћеш ти постати само средство њихово за живот.
Многи су те, што би рекао Хајне, почели одмах водити као какво чудо невиђено из неког циркуса, по разним политичким вашарима. Тамо те приказују радозналој светини, лупају ма’нито у бубњеве да се свет у што већем броју скупља пред циркусом. Ту пред масом играју као у позоришту своје улоге, клањају се и метанишу, као бајаги са страхопоштовањем пред тобом, добричино, наплаћују улазнице и живе од тога срамног заната ти надри-поборници твоји.
Други, опет, знајући колико је ушло у моду да се све страши силне моћи твоје, похиташе одмах да и то вешто искористе.
Ко је са села, сетиће се шта често раде лопуже сељачке и јаловичари. Кад украду какву двиску или јаловицу, они беже на гробље те је ту поједу. Свет се страши гробља, ту ноћу живе душе нема, ту нико не сме доћи и ту лопуже на гробовима отаца и дедова својих једу украђено месо. Мртви не говоре, тајанствени шум ветра што веје кроз језиву таму поврх немих гробова, такође не сведочи, и лопуже су ту најсигурније.
Тако исто чине и политички неваљалци, исто као и сељачки јаловичари. Направили од Демократије чудо и страшило као какву караконџулу или вампира. Ударили у дреку и галаму.
— И јаој, људи, бежите, и јаој, не дајте ме! Ууууу! Страшна ли је.
— Шта је, браћо? — питају.
— Бежиииииии, а јаој, ’оће да ме у’вати.
— Ко брате?
— Демократијаааа, их како је страшна, јаоооој!
И сад опишу Демократију као оно што сељаци описују вештице, вукодлаке и караконџуле које људе ноћу нападају и море и свет се дао у бекство и закукао:
— Јаооој, страшна ли је!
И кад се тако свет преплаши од те страшне речи Демократија, док све од ње трепти од страха, дотле се политички јаловичари искупе те деле пљен баш под фирмом Демократије, као и сељачки јаловичари на гробљу.
Стотинама нечувених чуда починише на рачун, твој рачун, Демократијо. Разне шићарџије на разне начине злоупотребљавају име твоје, а ти немо подносиш бол.
Како год коме затреба, тако те и представља. Начинише те и бауком и чудом невиђеним, страшилом, и смешном и силном и слабом.
И због тих злоупотреба са именом твојим видиш ли да венеш, да губиш титанску снагу твоју. О каква си ти била донде докле те верну служише апостоли идеја твојих, а гле сада како те отрцаше и очерупаше.
Како би горко заплакао Светозар Марковић да те нешто види каква си, јаднице моја.
Али, теши се, а и ја се надам да је победа твоја, јер ти си бесмртна, Богињо врлине. Опет ће грмети твој глас громом праве истине света и вечног права потиштених, мораће, кад ти отвориш очи и погледаш око себе, побећи сви срамни трговци с именом твојим и продрмаће ваздух Србије искрени, поштени, али и страшни усклик твојих верних:
— Живела Демократија!
VI
ПОЛИТИЧКА ЦРКВА
Трговање с демократијом много је страшније, за већу осуду, него трговање с благонаклоношћу крунином. То је двоструки нитковлук. Таква трговина може се само поредити са трговањем с вером.
Рецимо један стари, седи свештеник не верује ни у шта. Ако се баш наша чедна публика грози да тај случајни пример буде стар и сед свештеник, а она, нека јој је богом просто, замисли младога. Еле, како ко хоће тако нека замисли, тек главно је: да има огромно много свештеника, тих заменика Христа Бога, који не верују ни у Христа ни у Бога ни у љубав, ни у милосрђе хришћанско, па чак ни у доброту сељачког срца, јер они често ни срца немају, а за Бога не чују. Они су грабљиви, лукави, пакосни, злуради, себични, чине зла и све то свесно, што би суд рекао — с предумишљајем, пљачкају, понеки зликовачки, али се то зликоваштво не казни, јер се извршује епитрахиљем место огњем и мачем, а све то на рачун вере, све у славу Бога живога, под окриљем свете цркве, а са узвишеном божанском девизом: „љуби ближњега свога као себе самога“. И ти безверници, који ни у шта не верују, најбрижљивије се старају да свет искрено верује, јер они тргују вером, вера је њима само средство за живот, а сви они обреди и церемоније, све оно метанисање пред масом, то је само одвратно лицемерство и страшна обмана.
И зар ви мислите да нема попова који и онда када се свет смирено крсти, и кад се певају узвишене погребне песме, као: „Помјану пророка вопијушча!“ радије би чули па и певали песму:
Дигни, Кајка, крај од шлингераја!
Или кад даје причешће свето смиреном хришћанину, обузет је мишљу:
— Овоме морам некако да подвалим и да му дигнем оног дората што ми га скупо цени.
Хришћанин се смирено крсти, прима крв Христову ради откупљења греха са страхопоштовањем, љуби седога свештеника, тог заменика Божија, у руку, а и не сања да у том тренутку тај исти смишља како ће да га опљачка.
Ето, само се тиме може поредити трговање са идејама и идеалима Демократије.
Тако исто бива у политичкој цркви Демократије. И та црква објављује узвишени морал, чисту љубав, ослобођење потиштених, вечну правду и све што се најлепшега може замислити. И свет одушевљен том вером јури у цркву да се напоји том узвишеном вером, али, на жалост, у цркви често чинодејствују политички свештеници, који само врше политичке обреде и церемоније политичке ради света, који им зато прилаже, а у души они не верују, не, већ они чак мрзе и правду и поштење и врлину и олтар и цркву, па и ону светину од које богато и раскошно живе.
У тој цркви са политичког амвона чују се звучни говори пуни родољубља, препуни добрих жеља за потиштене и невољнике; у политичким црквеним књигама као што су листови појединих група све се пише о добру народа. И док побожни, политички народ са скрушеном смиреношћу слуша узвишене песме са тог амвона и са сузама радости чита политичке свете књиге и новине, дотле се политички жреци у светом олтару гушају, чупају, пљују један другога и псују се у одвратној свађи коме ће више припасти са онога обнетог политичког таса, на који су верни приложили за свети храм политички.
Тако то често бива.
Док верни певају узвишену песму:
Слава теби, демократијо,
Боже наш!
Дотле се, у име Бога тога, деле класе, раздељују лиферације и спремају планови да се верни оглобе.
Када се, на крсту разапета, узвишена Демократијо, ослободиш тих лицемера и трговаца својих, онда ће народи запевати са сузама радости песму васкрсења твојега.
Скоро ћеш ти дочекати васкрс твој јер ми те не напуштамо, ми верни твоји, и што те више волимо ћемо више нападати на оне који се ругају имену твоме, који лажу и пљачкају у име твоје.
(Даље)
Разговор с демократијом (2/4)
III
КАМАРИЛА Њ. В. ДЕМОКРАТИЈЕ
Ето видиш, демократијо, како си ти све то заборавила, како се данас, кад си на узвишеном престолу своме са скиптром у руци, са свима знацима краљевског ти достојанства, не сећаш старе своје беде и невоље.
Онда, када си у Одјеку становала, бејаше мода у овој земљи да те грде и руже, и светина се утркиваше ко ће те више испљувати, ко ће више бацити блата на честити дом твој. Сматрало се то за врлину, за заслугу ко ти се безобразније нацерека, ко те пиљаричкије изгрди.
И ти си мирно и јуначки подносила све то као Христос са трновим венцем на глави и слушала си варварску дреку присталица Александрових, који викаху:
— Распни демократију!
— Распни је, распни!
Сећаш ли се тог страшног времена, погледај само руке своје па ћеш на њима још видети трагове окова.
Колики је био број онда оних који су те смели поштовати, који су били готови и да живот изгубе само да могу са страхопоштовањем скинути капу пред врлином твојом.
А сада?
Сада се време променило: 29. маја ти си села на престо, узела скиптар у руке и повратише се сви знаци владарског достојанства твога.
Ти постаде владар и од оне твоје сиротињске избе где си у невољи проводила створише се одједном царске палате.
Ваше Величанство Демократијо, ви сада, ето, као што видите, имате све оно што владари имају. Имате и свој Двор, имате своје слуге, имате ласкавце, имате лицемере, имате и Ви сада, Ваше Величанство Демократијо, своју дворску камарилу.
И ти, Господару Демократијо, чим седе на престо, чим те опкружи сјај и блесак, чим настаде мода да се теби ласка, чим све живо потрча пред твој горди трон да ти се поклони, ти се збуни, заборави твој узвишени задатак, засенише се очи твоје. Како си некада гледала, Демократијо, бистрим, орловским погледом, а ето како се за кратко време помутише очи твоје и ти на жалост не видиш шта се све око тебе ради.
Камарила, ах та проклета камарила. На људе око Новог Покрета, на ту јадну камарилу, на те људе којима је често велика брига како ће доћи до новог пара ципела, вичу браћа Срби више но на иког, вичу тако како ни изблиза не нападају камарилу руског двора, где су велики књажеви.
Видиш ли ти, Демократијо, Господару силни! Теби министри твоји, прваци странке, подносе на потпис разне указе и ти и не читајући шта потписујеш чиниш и починила си до сада толике неправде баш према људима, често, који ти беху највернији, који те ропски слушаху, који те као бога поштоваху у доба твога мученичког и праведничког страдања. Ти сада нећеш да видиш какве све људе имаш око себе, ти несрећна и јадна Демократијо, имаш и сама своју страшну камарилу, имаш и ти своје династијаше, имаш и ти људе који се том врстом демократског династијаштва баве ради личног ћара свога, али веруј ми искрено да ти ипак и данас имаш мало, врло мало искрених поборника својих.
Погледај прво своју камарилу, своју владу, своје одговорне и неодговорне чиниоце, Демократијо, Господару, па онда потписуј указе којима осуђујеш друге.
А да ти још нешто пришапнем на уво:
— Па ти се не сећаш и да и твој двор има прави улазак, а да и он, као и сваки други владарски двор, има свој — капиџик.
Намести јаке страже и за стражаре постави одане и верне људе, па ћеш видети ко се све не увлачи на твој дворски капиџик и шта све без твога знања, а на штету твоју не вршља твоја дворска камарила.
О томе ћу ти идући пут причати.
IV
КАПИЏИК НА ДВОРУ ЊЕНОМ
На први поглед, као што се понеки и буне, многи одмахну руком, па веле:
— Којешта! Двор Демократије, то јест Двор Њеног Величанства Демократије. Камарила тога Двора па чак — није нег’ нешто, измисли човек, ни мање, ни више, већ — и капиџик тога двора Њеног Величанства Демократије.
То заиста изгледа и чудно и страшно, па чак и одвратно, али то изгледа само наивним људима, или деци, или младим, тазе-демократима, који гледају и најцрње ствари у ружичастим бојама. Такви људи, те добре душе — које су деценијама гледале у овој земљи за време опозиције, када се сматрало за порок волети Демократију и да су сви они што су подносили жртве и приступали Демократији и њој верни били, били људи поштени и искрени — морали су навићи, постаде им природно, да човека који сме да се јавно назове демократ сматрају за човека исправна, за човека од идеала и врлина.
Време се изменило, измениле се прилике, али се, како изгледа, у јавном мњењу није изменио појам о речи демократ и демократија.
Некада се није могло ни сањати да ће уз људе који заступају поштена и праведна начела, уз људе који траже правде потиштеном и ваљаном народу, моћи икад пристати шићарџије. У нас се млада демократија развијала у доба најцрњег мрака реакције и сви они беху у присенку заставе коју држаше та идеална чедна Демократија са чијег чела бије и просијава у мраку ропства зора, али не зора за то доба, већ зора будућа, зора за доцнија поколења. Неме усне те дивне богиње не одају бол, а у очима њеним светле сузе и те сузе се пока[д]што скотрљају низ божанске образе и падну на свеже гробове бораца, на гробове деце њене, на узвишене борце за народна права. Заиста то су и била права деца те узвишене Богиње, коју ја сада називам Њ. В. Демократија.
Нико се није томе у Србији надао да ће тако изненадно, тако неочекивано Демократија победити, да ће и она по пуном праву, које јој беше одузето, сести на престо свој.
У нашој земљи чуда и изненађења десило се и то. Ако смо се томе и ми Срби, навикнути већ на чуда и зачудили за тренутак, онда се немамо чему чудити што је демократија добивши свој двор добила своју камарилу и овој главни улаз, па и свој капиџик.
С победом демократије појавили су се одмах и неискрени људи, а чим се они појаве, чим настане време где се може сплеткарењем лично ћарити онда се појаве и капиџици.
Некада на Одјеку капиџика није било. А и на што би када је бежало све што није прави демократ од те куће, кад су сви они који иду против демократије служећи личним режимима и ћефовима сулудог Александра обилазили и улицу у којој је Одјек био. Доцније, чим су се прилике измениле, Двор демократије добио је и капиџик. Да наведемо сада само један пример:
Пре 29. маја у Одјеку бејасмо нас неколицина окупљени као у ратном логору и очекујући сваки час опасност, борили смо се противу оне одвратне реакције, против ондашњег личног режима, који је најјачим ланцима окивао слободе и нагло поткопавао темељ целе наше земље.
Између осталога што се дешавало, десило се и девето чудо. Каже се девето чудо, али код нас је било само једно чудо у безбројном низу разних чуда и — ако се може рећи — чудића.
Министар иностраних послова постао је војник по занату.
Као демократе схватили смо одмах сву страхоту, сву ту страшну иронију немилосрдне судбине према нашој земљи, којој је спољна политика најважнија ствар, јер у нашој земљи, управо у овој бедној земљици, која је међу другима „једна сламка међу вихорове“, тешко је, тешко би било, водити спољну политику и стручноме човеку из парламентарног режима. А на место тога видимо како освану једнога јутра указ којим постаје војник министар иностраних дела у личном режиму.
И ми смо ту спрдњу судбине наше земље умели одшалити горким подсмехом и насмеја се широм сва Србија, насмеја се земља, а шта ће друго, кад ју је ваљало насмејати да од чуда не излуди, кад је морала од бола и плакати и од муке се, што веле, насмејати.
Када смо онда то писали, кад је кроз целу земљу Одјек проносио ту луду ствар ондашњег режима да војник постројава у фронт спољне послове и да им строго војнички командира:
— Спољни послови у фронт!
— Европа равњај с’!
Шта бисмо ми онда, то се нешто мислим, радили да је дошао неко у редакцију Одјека и рекао:
— Шта радите?
— Ето, — рекли бисмо — жигошемо једно страшило од појава, не дамо да спољним пословима руководе војници по занату.
Па кад би на то онај непознати рекао пошто се безобразно, с презиравањем насмеје и прекрсти:
— Баш сте луди људи, само се џабе млатите као Максим по цркви. Причате којешта, а овамо кад ви победите и кад ви образујете парламентарни, демократски кабинет, ви ћете тога истог војника узети за министра спољних послова и писаћете уводне чланке да га браните баш у том истом Одјеку.
Боже, што би тада тај што би се усудио да нас тако страшно увреди излетео четвороношке на улицу.
А то је било! А наш билмез свет одвикнут да мисли некако се није томе ни чудио, а и ко је шта против тога и зуцнуо није се могло ни чути од галаме и силне руље која из разних побуда цепа ваздух Србије громогласним узвиком:
— Живела демократија!
— Живела демократија!
Узвикујем и ја данас, али јој желим да отвори очи, да добро мотри на капиџик свога Двора.
Има, као што се види, и ту капиџика.
(Даље)
Разговор с демократијом (1/4)
I
Давно нисам писао ништа у новинама, нешто због болести, а нешто и због тога што сам на то изгубио и вољу, јер ми се чини да у нашој земљи искрен човек својим писањем само себи одмаже и то одмаже врло много, а користи општој ствари може донети врло мало.
Врло скуп занат. Откако сам почео писати, писао сам искрено без икакве задње намере и за све то само сам имао огромне штете, тешких дана, разочарења, увреда, клевета, гоњења, отпуштања из службе. И борило се, па уморило се, и таман да се манем свега, па да се лечим од прошлих невоља, а прилике ми ни то не даду, већ ме ево наново вуку да опет проговорим. Од идућих бројева почећу разговор с радикалном демократијом, па коме и не буде то што право, не буде мила по која истина, то ће ме се слабо тицати.
Раније сам смео и говорио увек истину по цену крупних жртава, а данас се надам да ћу проћи јевтиније, а ако се преварим, спреман сам да за истину поднесем и веће жртве.
Последњих дана се по листовима говори и пише о династијаштву, о „закулисним радњама“, о „одговорним и неодговорним чиниоцима”, о правој и лажној демократији. Како ми се чини да су ово и интересантна и важна питања, то не могу а да се и ја не уплетем у целу ту галаму и својим мишљењем. Какво је такво је то моје мишљење, тек оно ће бити искрено.
Да ми се не би пребацило што, да не би ко било помислио да желим да се додворим и улажем, то пре него што почнем разговор изјављујем да ја по теорији нити сам икад био, нити ћу икада бити династијаш. Да сам странац, да сам у каквој средини енглеског или француског народа, ја бих био републиканац. Да не познајем Србе, да се нисам родио и одрастао међу нашима, ја бих на питање: — За који си облик владавине? — одговорио:
— За републику, пријатељу, једино за републику.
Али ја сам се родио у шумадијском селу и кад познајем наш народ, кад видим шта се чини око кметског штапа, око избора посланика, око избора чак општинског пандура, па помислим шта би овај наш свет чинио да изабере председника републике, онда морам најискреније викнути:
— Не републику, само то не за нас Србе.
О, колико би кандидата било, о, каква би и колика чуда невиђена било тада.
О томе идући пут.
II
ПОЛИТИЧКИ ВАШАР
Код нас у политичком нашем животу као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једнога дана постоји једна политичка мода док сутра дан погледате, а пирнуо неки други ветар однекуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десетак година та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ „за духом времена“ и на тим људима је увек „модеран“ нов политички костим. Не даду они да их време прегази, неће да „буду несавремени“ и смешни.
До пре 29. маја била је мода такозване лојалности, мода „гледања свога посла и служења круни и отаџбини“. Кога год видите, а он „јагње безлобиво гледа своја посла и служи верно свога узвишеног господара“. Треба само по начину како деца читају буквар изговорити:
„Сваки добар грађанин треба да гледа своја посла и да верно служи свога милог краља!“
Кад одједанпут, изненада дуну други ветар 29. маја у зору и што кажу онако на сабајле донесе у нашу земљу другу моду. Од тога датума опет нико живи „не гледа своја посла, већ се као свестан и поштен грађанин бори за своја убеђења!“
Брука једна шта се све не почини од људи: све сам борац за убеђења, све сам „демократа“; те речи: демократа, демократија, принципи, парламентаризам, строга уставност заменише као нова роба на политичком вашару робу која је раније била у моди, а то су: „гледање посла“, „веран круни“, „одан престолу“, „служи само краља и Отаџбину“.
Никада живљег вашара није било него што је данашњи. Ту је вика, дрека, галама, ту се под својим политичким шатрама и шатрицама деру политичке ћифте да уши заглуну:
— Оди код мене парламентаризма. Оди, још мало нестало! Права енглеска мода!
— Свежа демократизма! Ох, ох, ох! Ајде да се на кајеш! Дођи види па иди! То је признати, најбољи прашак против династијаша!
— Оди строге уставности, тазе сад баш у’ваћене!
— Ајте браћо, овде се још само за данас може види еден велики реткос’ се приказује, едно страшно и велико републиканац, које је побило шеснаест цареви, четрдесет краљеви и тобило од руски цар лента и орден!
Ето такви људи, људи од моде политичке, људи од ћара, немају никаквих убеђења, а они у ствари на политичким вашарима чине већину, они су ту редовно, ту они трампљавају убеђења као цигани коње, ту се пазари роба која је у моди.
Станите мало, браћо Срби, да се приберемо у тој силној галами и гужви политичкој.
Лепа је доиста ова нова мода, звучна је реч демократија.
Демократија, демократија, демократија! Али није доста само викати и понављати ту реч на политичком вашару, није то довољно да се каже као оно што раде деца:
— Хајде, бре, да се сиграмо!
— Шта ћемо?
— Па ајде да сиграмо ове нове игре, да се играмо демократизма!
Данас и деца почела викати по сокацима:
— Мало ти, ти си бле династијас а ја се болим за нацело; ја сам демоклата!
О да смешног, управо боље рећи. о да жалосног доба, а смешних људи!
О, јадна демократијо, пардон, Ваше величанство Демократијо, ти и не видиш како те огромно лажу, како ти многи неискрено служе!
Отвори очи па погледај око себе, завири у величанствене одаје краљевске палате своје па види ко се све не гура и не тиска по пространим одајама твојим. Зар ти не познајеш толике лицемере који смирено клече пред престолом твојим и говоре ти ласкаво и куну се да су ти верни поданици. Зар ти не можеш да се сетиш тих људи из онога доба када ти беше свргнута с трона свога, када становаше у оној убогој сиротињској али честитој колиби која се звала Одјек, када ти, демократијо, бејаше у невољи, када на себи не имађаше знаке данашњега твога краљевског достојанства, када ти беше одузет скиптар твој! Зар се не сећаш, Господару мој, како су те тада ти исти људи пљували и ружили, како су бежали од сиротињске колибе твоје иако у њој беше врлина, како се церекаху беди твојој и како клицаху бесомучно као бесна руља када оно ти беше окована у ланце и када стајаше над тобом горди џелат Александар и ваздух се проламао пред палатом његовом:
— Распни је, распни!
Ако си све то заборавила, ја се сећам тога, ја ћу те опоменути.
(Даље)
Радоје Домановић 