Публици
– Што нема „Страдије“ о Ускрсу? – пита публика и изгледа јој да с правом пита.
А нема права. Додуше, обичај је да сваки лист о празнику дâ чак сем редовног броја и додатак. То је глуп обичај, а публика мисли то тако мора.
Међутим, ја паметније гледам на те ствари. Каква је публика тако јој треба и писати. Публика је нетачна кад плаћа; она хоће да о Ускрсу седне за пуну совру уз дебелу печеницу, да пије вино, па још онда да чита што пријатно а да не плати. А новинари треба да јој праве чапрас-диван о свом руху и круху.
Е, нећемо тако. Празник је и мени, и ја сам хришћанска душа. Хоћу и ја о празнику да се одморим, а кад је празник прошао, онда ме ево опет на послу.
Дакле, Христос Васкрес, драга публико!
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Он није ботаничар
Неки Личанин служио је у аустријској војсци. Мало помало дотера до капетана. Са службом је увек бивао по провинцијама те тако није имао прилике да види цара. Једном приликом неке ботаничке изложбе у Бечу, оствари му се и та жеља. Чуо је да ће ту изложбу посетити и цар, те због тога узме одсуство и оде у Беч. Ухвати лепо место на изложби како би цара што боље видео. Заиста дође цар, и паде му при улазу у очи стари капетан.
– А, господине капетане, ви сте ту, ви сте сигурно и ботаничар?!
– Не, Ваше Величанство, ја нисам ботаничар, ја сам Личанин! – одговори стари капетан стојећи мирно пред владаром.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Другарска расејаност
Мото:
„Неки виче: јаој, моја мајко,
Неки друже уз долину струже.“
(Народна)
Деси се људима које распињу крупне и велике идеје, да се забораве, да су расејани. Тако је и с друговима, они траже преображај човечанства, третирају Марксове теорије, претресају крупна економска питања од светског значаја, ту су прогреси, ту су еволуције и револуције. Једним словом, све је ту крупно, замашно и велико. Знају они и Бена и Тена и Вунта и Канта и Ласата и Спинозу и Декарта, знају једним словом – све, и то све стручно, темељито. Знају на којој Марксовој теорији базира, рецимо, неки роман Тургењевљев, а љути се ако Љермонтовљева лирска песма не носи знак еволуције, и не базира се на капиталистичкој основи по Марксу, или није социјални прогрес индивидуалитета писца у складу са тражњом потиштених да се смањи број радних часова.
Дакле, наше социјалисте знају све, разумевају се у свакој науци, па ипак раде своје грубе послове. Сваки од њих мозга више него Бебел, а сваки би могао да поправи Маркса. И кад су ти велики умови под великим шеширима толико заузети крупним питањима, да се човечанство преобрази из основа, онда није чудно што заборављају на ситне, земаљске, бедне ствари од нижег значаја. Али су они прости људи са малим брижицама врло обазриви кад с таквима имају посла.
Збор код Штибнера на Врачару.
Говори се о крупним, врло крупним стварима и помињу крупна и тешка имена, ту се, једним словом, решава судбина света, па, разуме се, да се врло лако може који од другова заборавити да плати своје пиће. Ко ће да пази још и на те маленкости, ко ће да ремети дубину великих мисли таквом безначајношћу. Али Штибнер не мисли ни о Лајбницу, ни о Спинози, ни о Марксу, њега се не тичу ни резолуције ни еволуције, ни социјални прогрес, он лепо гледа, чова, свој ситан посао. Слушао човек говоре, видео да се то на високо иде, а можда имао и искуства, па по зиду излепио штампане крупне објаве:
„Друже, плати пиће одмах!“
Тако, брате, јер знаш како је, може неки друг што базира на некој Марксовој теорији с обзиром на кооперативе да се заборави, па да не плати пиво. За сваки случај, боље је овако. нека он мени, к’о вели Штибнер, плати најпре пиво, па кад ја узмем грош, и видим да је добар, нека он базира на чему год хоће. Базирај ти сад, брате, а мени најпре дај грош, па мирна крајина.
Ето како се дешава људима од крупних великих идеја. Штибнер и други људи његовог кова обазриви су, те им се није десила никаква непријатност, сем што понеком целомудреном другу мора џабе по неколико пута донети чашу воде. Буде, дакле, његов рад експлоатисан, што би рекао друг! Али, кад се они десе сами међу собом, онда се сила на силу удари, ум на ум, па може свашта бити.
Ту ономад су другови били у кооперативи и тамо базирали на разне начине и расплетали замршене великосветске идеје, и – замислите шта се десило. Благајнику неки узео из расејаности 520 динара. Присећали се, али без успеха. Заборавност је велика.
На чему ли сад базирају оваква дела?
У капиталистичком свету ово се не зове кооператива!
У синдикату лом: један другом и оца и матер, а Драгиша, бојећи се од велике суме 520 динара, виче вернима:
Удружујмо се против капитала!
Здраво, друг!
„Страдија“
10. март 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Трула грађа“
Ономад увече, враћајући се својој кући кад сам дошао близу трамвајске станице код Славије чујем неку велику дечију вику: „Уа! … Уа! …“ орило се по улици.
Неки дечаци весело и несташно почеше се гурати, затим трчати средином улице у правцу од Славије идући ка Цветном тргу. Мало затим сви дечаци стадоше у неки ред и пођоше улицом певајући:
„Труј, труј!
Трула грађа
потопи се лађа…“
Већина ових дечака слабо одевени, ношаху неке књижице [и] таблице; мрак је био те нисам могао добро видети.
Многи се грађани зауставише и посматраху ову веселу и живахну децу.
Упитам – која су то деца? Јесу ли то ђаци?
Неки мимопролазећи одговорише ми: то су ученици из вечерње занатлијске школе.
– А тако! – рекох и пођох даље својој кући. Помислих у себи како су они „шегрчићи“ много живљи и бујнији од наше деце из основних школа, а поред тога и много враголастији. Шта ћеш? Деца, како деца.
И нехотично ми се низаху мисли о нашим занатлијским школама. Сетих се како је још 1891. год. донет „Закон о занатлијским школама“, којим се законом предвиђа: да држава организује стручне, занатлијске школе, па уместо тих, добисмо нешто површно – „вечерње занатлијске школе“ где деца уче само читати, писати, рачунати, да добију опште појмове.
–
Упитах се: а где су наше стручне занатске школе? Где одлете тај „сапунски мехур“ који је онда хтео да организује пок. Коста Таушановић? Зашто смо ми Срби проклети да вечито остајемо „полутани“, што не оремо нашу привредну њиву дубље, већ „бауљамо по површини“?!
Донесмо закон, 1891. г.; али наши државници не хтедоше да га такну, чини ми се да су још и листови овог језгровитог закона неисечени. Тај је закон био срећан! Помислих, да су знали за њега наши државници пређе, они би га, ако ништа, барем изиграли, или погазили по својој навици. Али овај закон остао је „целац“ – нетакнут! …
Хеј, наши привредници и државници, шта учинисте? Зашто се наше Министарство нар[одне] привреде налази још у тако дугој летаргији?
„Страдија“
10. и 13. фебруар 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Дивни рачуни
Једном приликом путовао је митрополит кроз смедеревски крај.
Једна га општина дочекала и поднела министру финансија овакав рачун на одобрење:
Рачун приликом дочека Њ. Преосвештенства.
- 2 јагњета
- 2 прасета
- 25 кгр. ’леба
- 30 флаша пива
- послуга 60 динара
- 15 литара ракије
- 30 [литара] вина
- за кување кафе 30 гроша.
Диван рачун и дивна општина. Диже и драги народ, само грешници глупо дижу, очигледно не умеју да замотају трагове него одмах испоље за ситну ствар прљаве рачуне у општини.
И кад се горе поправи, ништа не вреди докле год у дубинама смрди.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
„Страдија“
Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.
„Одјек“
28. новембар 1902.
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Обрасци лепога стила
„По нашем најдубљем уверењу, ово захтевање програма није ништа друго до претпоставка, да се влада томе захтеву неће одазвати, или ако се одазове, да ће јој се програму моћи замерити, те тако да се на један или други начин расцепи споразум, без да за то дотична група, која овом расцепу тежи, понесе какву одговорност.“
Ово је, од речи до речи, из „Савременика“ бр. 47. Ми смо једино подвукли оне четири речи, колико да се боље види како „Савременикови“ сарадници одлично знају да употребе најлепше реченичке конструкције нашега језика. Цитат је, наравно, из уводног чланка.
„Одјек“
5. новембар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Погађање
Аустрија шаље к нама у своје посланство неспорно своје најспособније људе. Доказ је томе тај што они кад од нас оду заузимају највеће дипломатске положаје код своје куће. Један од тих паметних људи, говорећи о тадашњој политичкој ситуацији у Србији, рекао је: „по тим и тим знацима, логично и правилно би било да сад наступи то, то и то. Али то што би у свима другим земљама морало бити, код вас већ не може да буде, већ ће бити сасвим обратно: ово и ово и ово.“ И погодио је. Он није казао и узрок томе, али је он свима нама врло добро познат. То је било пре много година па се, ето, то исто и данас понавља. Ко сад сме рећи да се код нас политика сваки час мења? Код нас иде стално – наопако.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902.
Проносе се обеспокојавајући гласови
Таман данусмо душом и узвикнусмо: „Хвала Богу кад се тај нови кабинет већ једном склопи!“ а не прође ни пола сата и почеше кружити гласови да је у кабинету г. Пере Велимировића озбиљна криза.
Баш се овој земљи не да дâ дигне главе. Шта ће акционарска друштва, шта ће коцкарско друштво, коме је данашњи министар полиције био адвокат, шта ће спољни послови без добре команде, шта ће ојађена привреда овако тешко оболела без добра лекара г. Николића, шта ће, шта ће? … Ах, Боже, шта ћемо сви ми, тужни, ако се ови црни гласови обистине?
Али, тешимо се, јер је г. Велимировић без сумње енергичнији од Мише, неће ваљда и он, по несрећи, после само неколико хиљада малера дати оставку? То би тек било којешта.
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година прва, Београд 1902
Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)
Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:
— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!
— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.
— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.
— Полако де — виче келнер.
— Шта полако, одма’…
— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.
И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.
Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.
Седоше за сто.
Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.
Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.
— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.
У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!
Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.
— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,
— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.
Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!
— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.
Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:
— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…
Војвода одмахну нервозно руком и продужи.
— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?
Војвода ућута, ал’ брзо додаде:
— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.
(Крај)
После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964. Исправка у првом поглављу урађена на основу: Нови Покрет – независан политички лист, година 1, број 2, Београд 1906.
Радоје Домановић 