Посвећено пољопривредним стручњацима

Знате, ја ужасно волим дневнике, волим их као један београдски масарош свој аутомобил, волим их као београдска шипарица „Грофа од Монте Христа“ или „Аспасију“. Да ли сам то наследио, или је само од себе дошло, не умем вам тачно казати… Свуда где год чујем, ја идем да видим, да читам, да сазнам изливе душе мислених људи, па ма то било и на крај света…

Него, да пређем на ствар.

Једног дана дође један мој присни пријатељ, који је, узгред буди речено, знао за ту моју пасију — тај мој омиљени шпорт, и рече да има у једној винодељско-воћарској школи 15 дневника, и словима петнаест дневника, у којима се записују важнији дневни догађаји, и који су, како он том приликом помену, веома интересантни. У први мах сам био запањен и није ми било за веру да се може толики број дневника сваког дана водити, али кад ми се пријатељ закле својом чашћу (јер ништа друго није ни имао), онда се није имало куд — поверовах му.

Можете већ појмити како је мени мило кад сам то чуо — мени старом шпортисти?!

Ни часа не губећи пожурим сутрадан кроз ноћ на паробродску станицу и првом лађом задимим тамо.

Директор школе, сувоњав човек, са пискавим гласом и брадом à la Blummenthal, дочекао ме необично срдачно, проведе ме кроз све школске просторије и показа ми све знаменитости што могу једног човека интересовати, не заборавив представити ми и једног црвеног, забреклог, са дебелим вратом као турска чизма, професора, по пореклу странца, који је, поред ратарства, ђаке учио српском језику (по свој прилици правилном нагласку и синтакси; јер колико сам из говора могао да ценим одлично влада српским).

Пошто ме директор проведе и кроз сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет (после сам чуо да поред пасије да води дневнике има још и ту пасију да показује специјалитете школске: сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет, у коме све дотле говори и прича госту док гост не почне да моли за милост или га не изведу онесвеслог на чист ваздух. Ја умало што нисам био те среће), одосмо у стају да разгледамо стоку.

— У првом су одељењу коњи, а у другом рогата стока — рече директор смешкајући се.

Погледах, лепа стаја. С леве стране стоје повезани коњи са натписима више главе, а с десне на зиду своје обешени похабани амови и зарђале узде. Тамо у дну одељења своји један farut са отвореним бележником и оловком у руци, као да нешто записује. Љубопитљив зашто држи тај бележник и шта у њему записује, упитах га:

— Шта то записујеш, мали?

— Прибирам податке за дневник.

— Какав дневник? — упитах сав радостан.

— Сточарски дневник… Ми записујемо све што се буде десило у стаји и… У тај мах поче кобила „Давара“ да глође јасла, те fare прекину објашњавање и записа у бележнику овај „догађај“. Хтедох га још нешто да распитам, али ми директор учтиво примети да га не заговарам, јер може лако да превиди какав важан догађај код коња „на уштрб потпуности и тачности дневника“. Још ми помену да морамо пожурити са разгледавањем, јер има неку званичну и хитну ствар да сврши.[1]

Из овога одељења уђосмо у једно друго одељење, где су краве и бикови мирно преживали и где такође наиђох на једног tamta са бележником и оловком у руци, који је по свој прилици имао исти задатак као и онај први: да бележи „важне догађаје“.

— Ово су „монтафонери” — рече директор опет смешкајући се — а оно лево краве исте расе. Одлична стока! А видите ли оно тамо у ћошку шта је?

— Магарац — избацих нехотично.

— Јесте, господине, магарац звани Марко, најстарији… — и ту прште у смех, не довршив оно што је хтео да каже.

Марко се окрену мало насатке, погледа нас презриво и продужи мирно да грицка сено, мислећи у себи ваљда: „Смеј се ако немаш посла!“

Мој се директор мало прибра и поврати од смеја, настави:

— Ето, то вам је, господине, најстарији житељ школски; има му преко 20 година. Ех!… — уздахну тужно — шта је тај само управитеља и управитељки променио и шта је он видео и доживео, какве је он слике гледао, то само он зна казати… Права је то жива књига, само, на жалост, што се из ње не може ништа прочитати. — Изгледа вам тако миран и повучен, а не знате какав је то несташко и лола?! Живе нам муке задаје око састављања дневника.

Покаткад по читаве стране у дневнику испуни сам, или, како се једном изрази један наш одличан професор (сигурно онај црвени), по читаве стране „попасе“… Никако га не смемо пустити да шврља дуго по дворишту, јер триста чуда направи: скаче, ваља се по прашини, трчи за ждрепцима; а покаткад здими у шуму и не врати се до увече… Сирома ђачић убије се бележећи те „догађаје“. — Доиста ствар је неблагодарна — настави директор после мале паузе — али ипак има и своје добре стране: јер ђак се научи тако добро вођењу дневника да му после ниједан ђак са највише пољопривредне школе не може у том погледу конкурисати… А томе ми старији пољопривредници и тежимо: да наш ђак буде филаделфија, господине, филаделфија (и то филаделфија понови три пута) у вођењу дневника! … Да… Јер имајте на уму да напредак пољопривреде не зависи толико од гвоздених плугова, дрљача, сејалица и шта ти ја знам, већ од броја дневника. Број дневника вам је мерило за културно стање једнога имања и уопште пољопривреде у земљи. Каква је вајда нашем сељаку ако уме да оре, да удеси плодоред, да рационално гаји стоку, ако не уме да води дневнике; све му то вреди к’о були гаће (пардон, драге читатељке!)… Дневници, дневници, господине, спас су сељака, спас Србије! Они су једино средство још на које можемо са сигурношћу рачунати да може нашу учмалу пољопривреду пробудити и повести путем напретка…

И директор, не прекидајући свој омиљени монолог, и неосетно прелазећи од Марка на дневнике, поведе ме у његову канцеларију да ми покаже дневнике.

— … Е, али кад вам се испречи какав новосковани универзитетлија — продужи директор једва савлађујући гњев — који накљукан којекаквим глупостима и теоријама на страни, почне да доказује да нема смисла водити толике дневнике, онда кажите, молим вас, да ли можете према таквим испадима остати индиферентни и хладни?! Боже сачувај … Ја бар не… Ја га гоним. Гоним га дотле док показује последњи знак живота. Гоним га зато што је штетан. Гоним га зато што не зна ни најосновније принципе, ону подлогу за пољопривреду, што не зна есенцију пољопривреде. Зато га гоним. Сваки паметан човек мора ми те моје поступке одобрити, јер ја се борим за једну праведну идеју, борим се за благостање сељака, дакле за народ! Борим се против жутокљунаца и шиљо…

И ту се директор јако закашља, те не доврши опет оно што је хтео да каже.

— Вами је рђаво? — прозбори благо директор, који се беше већ повратио од кашља, видећи ме да идем чесми.

— О, не, једно мало узбуђење је само било — процедих кроза зубе.

— Ништа, ништа, умијте се само, а у канцеларији попићемо по један коњак и биће све добро — поче ме тешити.

— … Док сам био на ћутуку — настави опет директор — настојавао сам и речју и пером, такође и моје колеге — код економа и силом — да се на дневнике на имањима главна пажња обрати.

Али људи к’о људи, један послуша, сто не послушају, и нехатношћу њиховом изгледало је е ће се дневници код народа изиграти. Кад сам видео да ће та тако практична идеја сасвим пропасти, потражио сам место управитеља у овој школи да бар омладину том тако практичном идејом напојим и у дело приведем. И за дивно чудо, изгледа ми да сам успео у томе, јер ево већ 15 дневника, и словима петнаест дневника, воде се у школи на опште задовољство свију. Чиновници да се убију састављајући; а о економу и да не говорим, он не диже главу, постао сирома правим дневником! — Пре, док није моја наредба о вођењу дневника наишла, нисте га могли видети у школи: једнако обилази имање, наређује шта треба радити, контролише раденике и ђаке, надгледа стоку, живину, пчеланик, рибњак и тако даље. А сад? Сад лепо заседне и саставља дневник, дакле ради оно што доиста доноси стварне користи. Какав надзор, какво надглеђивање, трице и кучине! Та то су, господине, пударска посла! То би могао да врши Јефта Циганин, наш послужитељ из Карбулова. Боже мој, као да се у томе састоји управљање економијом и дужност економа!? Дневници, дневници, господине, у њима се састоји стручност и знање економа, по њима се види шта он вреди. Све друго је само млаћење празне сламе!

— Верујте ми, господине, — настави узбуђено директор — откако су се почели водити дневници у школи, види се и већи приход са имања, и то двоструко већи него за време мога претходника. Па коме имамо за то да заблагодаримо, него дневницима. Зар би у Србији стајала на овако високом ступњу пољопривреда, да нисам ја, и моје колеге, који ми сви заузимамо угледна места у државној служби, водити тачне дневнике и настојавали одатле да и наше потчињени са таквим истим фанатизмом врше тај посао.

— Не сумњам, господине, — рече патетично директор завршавајући свој монолог пред самим канцеларијским вратима — да ће доћи ускоро тај час кад ће сваки наш сељак имати по десетак дневника, кад ће се сваки угледати на Србију као сад на „малену Данску“, кад ће се у Србији број дневника попети и превазићи број стоке, кад ће извоз дневника превазићи извоз и живе и заклане стоке, кад ће Србија приходом од дневника одужити све своје дугове и препородити се морално, материјално и политички и кад ћемо ми, стари ветерани — пољопривредници одрж’ боже душу, узвикнути (ту се испрси, управи поглед у угао од врата, подиже десну руку увис и патетично викну): Ребека!… Ребека! … (Ваљда је хтео да каже: Eureka, Eureka! па од силног узбуђеша испаде Ребека!)

— Живео! … — раздрах се колико ме држи грло и сам не знајући зашто, тако да послужитељи и ђаци појурише по учионицама са бележницима, а економ са грдном једном књижурином и пером у руци испаде однекуд преда ме и поче грозничаво записивати нешто у оној књизи.

С једне стране постиђен својим бесвесним испадом, а с друге збуњен присуством оволике масе људи, која је као по команди записивала овај „догађај“ у својим бележницима, стајао сам запањен пред вратима и богзна колико бих ту стајао да ме не тргну директор за рукав и уведе у канцеларију.

— Видите ли шта то значи преданост послу и правилно схватање дужности — рече директор кад уђосмо у канцеларију, задовољно смешкајући се.

У тај мах уђе послужитељ, коме директор нареди да донесе по чашу коњака и дневнике из наставничке канцеларије и потом седе спроћу мене за свој сто да пише.

Послужитељ, пошто донесе по чашу коњака, унесе и дневнике за које сам толики пут препузио и овамо дошао.

Дневника је заиста било на броју петнаест, сви укоричени и дебели као Вукова „Дјела“, са натписима на корицама који је дневник чега.

Далеко би ме одвело да овде побрајам све „догађаје“ који су у дневнике ушли, јер ни „Страдија“ нема толико простора да све то прими, нити читаоци имају толико времена да све то прочитају. Него ја мислим да ће најбоље бити ако „најважније догађаје“ овде изнесем, како би читаоци бар приближан појам о тим дневницима стекли.

Да почнем са сточарским дневником:

I СТОЧАРСКИ ДНЕВНИК

2. новембра 1904. год.

Бик „Манда” је данас јако кашљао, тако да је сву стоку својим досадним кашљањем узнемиравао. Нарочито се томе противили Марко магарац, познат са своје нервозе, и крава „Ресавка“, која је „фаше“ са Мандом. Лекар је долазио и препоручио да се болеснику даје Гијов катран и да се води у новосаграђено купатило да се тамо добро , изноји и истрља и потом пошаље у болницу марвену на даље лечење.

3. новембpa 1904. год.

Марко, при превозу зелени из повртњака у школу, добио је изненадно лупање срца и пао насред пута. Брзо је позват лекар из вароши да конзултира болесника, па је нашао да Марко пати доиста од лупања срца. Његовом свесрдном заузимању и брзој помоћи захваљујући, Марко је одгегуцао полако до стаје. При поласку лекар је наредио да се Марко што чешће купа у хладној води и пушта у шуму да шета слободно по чистом ваздуху.“

Из овог дневника сам увидео и то: да се међу овим животињама почео развијати један такав роман, који ће, по заплету судећи, превазићи све сензационе романе који по нашим политичким листовима излазе, а које наша добра публика тако халапљиво чита.

II ЖИВИНАРСКИ ДНЕВНИК

10. новембра 1904. год.

Данас се потукао „Плимесрок“ са „Худаном“. Из битке је изишао победилац „Плимесрок“. „Худан“, сав почупан и са раскрвављеном главом, бежао је преко дворишта, а „Плимесрок“ за њим кукурекао и гласно га исмејавао. Узрок свађе не зна се поуздано, али се слути да је ту умешала прсте кокошка „Зоза“, која је иначе позната као кокета и лакомислена кокошка. Ову слутњу поткрепљавам још и тиме што, кад је „Худан“ почео да бежи и „Плимесрок“ почео кукурекати, „Зоза“ се придружила овом последњем и заједно у дуету за бежећим „Худаном“ кокотала.

Данас у 9 часова плован „Јоцко“ јако се драо, и поломивши уз то три јаја, одјурио је за пловком „Јелом“ у рибњак.

Петао „Худан“ о ручку није хтео ништа да једе и демонстративно је отишао у шуму — у то једино прибежиште потиштених и увређених!” (Ово је последње било прецртано. Сигурно је то додао онај који је водио дневник, па је после директор при прегледу пребрисао. Ја сам га овде додао ради потпуности дневника.)

11. новембар 1904. год.

„Данас је грејало тако топло сунце да су све кокоши из живинарника изашле напоље и биштале се на сунцу. „Худана“ није било међу њима.“ (Ене! …)

13. новембар 1904. год.

„Фаталан дан. Јутрос у 6 сати један је нашао кокошку „Зозу“ мртву у кокошару, са потпуно расцепаном главом. Сумња може бити једино на петла „Худана“ да је он то крваво дело извршио из освете и љубоморе. Мртво тело њено дато је чика-Станоју да га однесе у варош лекару ради секције. — Сирота Зоза!“

„Око подне донео је Јевта Циганин и петла „Худана“ мртвог. Нашао га је у рибњаку — удавио се. Директор је послао једну комисију да иследи ту ствар, тј. да ли је „Худан“ удављен па бачен, или се је сам удавио? Комисија је нашла да је то дело смоубиства, из очајања и гриже савести, и о томе поднела опширан извештај, у свези са протоколом секције, директору школе.

Сиромах „Худан“. Како нас је само ујутру лепо будио! Штета!“ (И ово је пребрисано, али ја то додајем ради потпуности.)

III РИБАРСКИ ДНЕВНИК

14. септембра 1904. год.

Данас, облазећи рибњак, приметио сам да има много жаба, па поред грдног броја великих крекетуша, видео сам чак и једну змију. О овоме сам известио г. директора и он је наредио да се сутра узме неколико ђака да рибњак очисте, веће рибе издвоје у засебну каду, а ситнија остави и даље у рибњаку.

16. септембра 1904. год.

Данас је чишћен рибњак. У њему, сем жаба, пијавица и змија, нисмо нашли ниједну рибицу. Не знам шта је са њима?! Жаба је било хиљадама. Директор је наредио, пошто нема рибе за хватање, да се жабе похватају и сместе у ону каду што је за рибе била одређена и ту да остану док не стигне буре за пошиљку, које је он поручио у вароши код качара. Директор мисли да жабе шаље у Беч, пошто се тамо добро плаћају. Том приликом држао је једно дугачко предавање о жабама и њиховој улози у науци. Веома интересантна ствар. Г. Ђ…, одушевљен овим предавањем, предложио је: да се за рит неготински, који изобилује милионима жаба, сваког дана одреди извесан број ђака који ће хватати жабе и доносити их у овај празан рибњак на чување, а одатле, после да се експортирају у иностранство у нарочитим бурадима, која ће се за ту цељ конструисати и за која ће се морати позвати нарочити качар за прављење истих. Овај овде рибњак биће као главни депо, а рит као нека врста мајдана.

Директор је овај предлог примио оберучке и особито похвалио Г. Ђ… за ту паметну идеју. После је почео претресати подробно овај предлог, изневши у кратким потезима користи које ће школа од тога имати. Директор рачуна да ће се од прихода, који ће се продавањем жаба постићи, моћи потпуно школа да издржава, чак штавише, да ће бити и једна позамашна сума вишка, која би се имала у први мах употребити на потпомагање овог новог предузећа, а доцније да се образује резервни фонд из ког би се подмиривали трошкови око штампања дневника и служио за непредвиђене издатке.

При поласку г. директор је казао да ће на првој од наставничких седница истаћи ово питање на дневни ред, да се свестрано претресе и предложе мере које се имају у смислу овога подузећа предузети, ради успешнијег напретка његова.“

Из даљих дневника види се да је управа набавила качара за прављење буради за експорт жаба и да је већ неколико шлепова послато Дунавом, па услед јаке зиме обустављен је рад до пролећа док се лед и у риту и у Дунаву не отопи.

’Ајд’, ’ајд’, окрени, боже, набоље!

„Страдија“
13, 17. и 20. фебруар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Накнадно сам дознао да је та хитна ствар била неко поверљиво писмо Министру да се неки његов љубимац — руковалац нечега — унапреди. Примедба аутора.