Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.

Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.

— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.

Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!

— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.

Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?

Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.

Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!

Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.

Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.

Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!

Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:

— Види Бог!

— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.

„Страдија“
24. март 1905. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.