„Самоуправи“
Мислим да је у два маха неко у Самоуправи на своју руку и на своју одговорност додирнуо Нови Покрет на врло неделикатан начин, те због тога одговарам ја лично, јер и ово што ја велим говорим у име своје.
Људи око Самоуправе, а тврдо сам убеђен да је тамо много честитих и поштених душа, треба да припазе да Самоуправа не изгледа као каква стара, да не постане хистерична тетка-Самоуправа, која ни сама не зна шта хоће, а ларма, псује и грди и кад има права и кад нема.
Покрет је од свога почетка био и искрен и отворене душе, и ако је ишта било очигледно, бар је то било јасно као дан да се у овом листу говорило са највећим поштовањем о свима ваљаним људима из старијег и млађег радикалног крила. Ја сам лично увек сам с поштовањем скидао капу пред врлином, а то ћу и убудуће радити.
Неко у јучерањој Самоуправи, а бог би га сам знао зашто, испаде и рече како је Самоуправи одвратно исто тако оно што пишу Домановићеве новине као што им је одвратно и фалсификовање историје Правдино, Виделово и Гачино.
Тај неко што је то писао и није видео, или, у шта сумњам, намерно није хтео да види да је Покретов чланак о Цветима, мањи и краћи, Самоуправа само проширила, али је смисао један и исти.
Ко је то у Н. Покрету рекао да Цветима и устанку од 1815. године треба одрећи историјску важност?
Боже сачувај, то нити велимо, нити се то овако у чланцима, на брзу руку, може рећи.
Наше колено, ми данас знамо и можемо добро знати историју стару, историју средњег века, али ја вам могу смело рећи, ми појма немамо баш о најскоријој прошлости, ми најмање од свега знамо нашу историју од устанака.
Ми историју тога времена најмање знамо, а оно што знамо, знамо окако како су нас учили у школама, знамо је онако како је власницима и њиховим подлацима требало да је знамо.
Кад би тај неки господин из Самоуправе ма и мало претурио писма и документа из тога времена, а што ја за сада не смем износити, јер ми то забрањује закон који штити Државну архиву, онда би могао бар намирисати да 1815. година није оно како су нас учили и научили школски уџбеници, а они су били такви јер другојачији нису смели бити.
Онда би тај неки господин заиста дошао до закључка да није тако лако говорити о важности или неважности 1815. године. 1815. година, ослобођење Србије и сви ти догађаји стоје под погодбама и условима, које нису зависиле једино од рата већ и од споразума књаза Милоша и Порте. Да ли је то било боље, или горе, ја за сада остављам, јер није тако лако ни пресуђивати о тако крупним и епохалним догађајима.
Нови Покрет, односно ја, да се јавим отворено, констатовао сам у чланку „Цвети“ да је то лаж што су нам толике године причали да су Цвети васкрс народних слобода.
Тога сам мишљења и сад, и био сам и бићу.
Самоуправа, чији су људи лежали по тамницама, окивани и стрељани за поштена убеђења, проналази да је сад одвратно што ми кажемо истину јасну и светлу.
Не говорим ја о ослобођењу званичне Србије, него о слободама народа.
Ако ви из Самоуправе докажете и доказујете да су Цвети васкрс народних слобода, онда сте заслужили да се над вама понови стара реакција тих старих Цвети.
Ако проучите буне и узроке буна под књазом Милошем, онда не смете ни у шали рећи да су Цвети „празник васкрса народних слобода“. А кад је реч о Милану и Александру, ваљда тек нећете чекати да вас ја ових година подсећам на ваше ланце што сте их вукли, и на тамнице у којима сте провели толике дане баш у доба кад су Обреновићи славили „празник народне слободе“.
То исто и рекли сте и мислите и ви, и онда се чудите што је овом вашем неком што је писао чланак да се без икаква разлога и повода онако обрецује.
„Нови покрет“
29. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Цвети
Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.
Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.
Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.
У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:
„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“
Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.
А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.
А под Александром?
Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.
Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.
Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?
Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.
Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?
О да страшне и циничне ироније!
Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.
29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.
Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!
„Нови покрет“
26. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 