Tag Archive | Cenzura

„Страдија“

Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.

„Одјек“
28. новембар 1902.

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

Куда ћемо ми?!

Постоји легенда, да кад је Бог стварао народе, то заволи однекуд Шпањолце; награди их и обдари свима даровима природе. Дао им је благотворно небо, богатство плодова и животиња, лепоту жене, једном речју све што је потребно за потпуну срећу. Али, неблагодарни као свагда, Шпањолци потраже у Бога још и добру владу, паметне министре. Бог им то одрече, корећи их благо:

— То вам не могу дати, јер ако вам, поред свих благодети што вам их дадох, дам још и добру владу, онда би ми сви анђели побегли с неба у Шпанију.

И тако, веле, Шпанија нема никако добре министре, јер је тако од Бога остало. Анђели не беже с неба тамо, али анђели имају небо. Ми несрећни и проклети Срби имамо за министре Вељу [Тодоровића] и Ђоку [Николића], а немамо неба као анђели. Куда ћемо и шта ћемо ми јадници?!

„Одјек“
3. новембар 1902. године

„Савременику“

Господа око Савременика као да су у боб врачала: одговор на њихов чланак „Ко угушује штампу?“ одиста је писала „једна песничка душица“. Само, та се „душица“, бар уколико је њој самој познато, нигде није „убијала доказујући да она не ради на овом листу“; штавише, она, ево, пред целим поштеним светом, свечано изјављује: да сматра за част што ради баш на овом листу, и, сем тога, још свечаније, изјављује: да никад и низашто на свету не би пристала да уђе у једно тако часно коло људи као што су господа из Савременика.

Но, при свем том, ми ћемо и по други пут лепо умолити поштовану господу из већ поменутог листа да нам не упишу у грех што ћемо их опет цитирати: они, тиме, само могу ћарити, пошто им ми, Одјековци, проносимо по свету надалеко чувену писменост, и славу. По стилу и дикцији, и по оном, генијалном инвенцијом срећном натрукованом парадоксу „јавно шапутање“ излази да су господа из тога листа, у најмању руку, ужасно неписмени и, међу нама речено, тупави. Овоме је потврда и она њихова молба којом нас преклињу да пишемо отворено да нас цео свет разуме, јер то је, како веле, дужност штампе.

А зар Вам, господо, није онај одговор довољно јасан, отворен, разумљив? Није? — Можда је и тако, само у том случају, ми Вам, покрај све добре воље, не можемо помоћи; молите се Богу да би Вас умудрио кад је већ погрешио те Вам дао и новац за лист.

„Одјек“
31. октобар 1902. године

Овај чланак написан је унутар полемике са „Савремеником“, која је започета Радојевим одговором на један чланак у том листу — „Ко угушује штампу?“

Заслужиће и он споменик

Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.

Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.

Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:

Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“

Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.

„Одјек“
20. октобар 1902. године