Tag Archive | Cement

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године