Tag Archive | Cement

Не бој се, народе! Бог чува Србију!

Многи се боје да г. Маринковић не да оставку као министар финансија, јер је овај зналац словенске граматике с успехом примао плату министра финансија. Е, али за његовом спремом плаче задруга за подизање зграда, плаче општина београдска, плаче калдрма!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Затим закуца и зајеца и сам рипањски цемент, па и стара двојина!

Ту Милован тврда срца био
И од срца сузу не пустио.

Али кад једном ноћи у поноћи завришта за њим плата председника општине београдске, плата од дванаест хиљада динара, а сигурнија него министарска,

Ту Милован одољет не мог’о,
Препуче му срце од жалости,
А за добром председничком платом,
На коју је јунак научио.

Кад је тако, нека иде онамо куд га вуче срце! Грађанима града Београда нарочито се допало досадашње његово друштво у овом кабинету, у ком се научио врлини и поштењу, те једва чекају да га поново посаде на меку столицу председника београдске општине.

Нека и тако буде, према свему изгледа да министарство финансија неће ништа изгубити, јер ће витез витеза заменити. Доћи ће у том случају Мика Поповић, који је у два маха досада бивао министар финансија и имао — неуспеха. Трећи ће пут сигурно имати, бар по закону вероватноће. Горе би било да дође неки нов, па да и он јаком пролази кроз фазе неуспеха, на штету отаџбине.

Ова мудра глава штеди по свом програму сваку пару јадном народу.

„Одјек“
12. јануар 1903. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Наши државници

Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.

И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.

— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!

Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.

— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.

Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].

— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?

— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.

— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?

Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.

Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.

— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!

Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:

— Добра бунда! … Пошто ли је?

— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.

Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.

Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!

Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.

Србо је ово.

„Одјек“
15. децембар 1902. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.