Tag Archive | Časopis

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Заслужиће и он споменик

Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.

Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.

Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:

Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“

Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

Модерни устанак

Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.

Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али само што то доба није онак’о како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике, све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:

— Сервус, Јусуфе!

— Сервус!

То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније, има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.

Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог, оног удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.

Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што стрепи и за главу и породицу и имање своје.

Турци нас нимало не штеде. Једне од нас апсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне, неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и поcлушну рају.

Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места рођења. Кнежеве окивају и апсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге, који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.

— Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? — упита ме, као, на улици једном неки мој добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не навуку на себе мржњу Турака.

— Тхе, шта ће човек да чини?! — процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не слуша наш разговор.

— Како: шта ће човек да чини?! — упита он мене и погледа ме оштро у очи.

— Тако, шта може да се ради?

— Да се бијемо! — рече он.

Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:

— С ким!?

— С Турцима, ја с ким другим? — опет ће онај оштро.

Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем назад.

— Али, али… а… али… — почнем муцати.

— Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! — викну мој познаник љутито, па ме остави и оде.

Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост, збуњеност.

— Шта ти је? — упита.

Испричам му разговор с првим познаником.

Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.

— Ха, ха, ха, ха! … Па зар ти не знаш њега? … Ха, ха, ха! … Зар не памтиш да је он увек био тако на три ћошка! … Шта каже: да се бијемо! … Ха, ха, ха, ха! Лепо, богами! Ни мање ни више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха, ха, ха, ха! … Боже мој, луда човека! — рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.

— Чудан човек! — рекох.

— Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се теши што има још ко да му прави друштво! — примети мој пријатељ, па се, тек, опет засмеја:

— Ха, ха, ха, ха! … Рат султану, па то ти је! — изговори, па опет удари у смех.

Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.

*

Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.

Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа, а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.

Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.

У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.

Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.

И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати на овај важан тајни договор.

Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“ „Спречен сам послом; пристајем на све што решите…“ „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за данас…“ „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку. Јавила је да данас возом долази“ — и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.

Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:

— Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.

— Не сме остати! … Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви да радимо? — прекиде му реч једао од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.

— Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може у часу постати заповест.

Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“ … „Бог би га свети знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“

Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао, управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и развучено:

— Тхе…! — затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.

— Разговарамо се! — рећи ће опет један из угла иронично.

Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као човек пун искуства који говори с неразумним младићем:

— Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?

— Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички потражимо лека! — одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.

— Добро, то и ми хоћемо.

— Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда кад изгубимо и понос и образ! — плану први и тресну песницом о сто тако силно, да се многи измакоше мало даље.

— Робом икад, гробом никад! — добаци неко.

— Оставите ви остали да ми најпре разговарамо — рече опрезни нама, а затим се опет окрете плаховитом с речима:

— Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? — упита хладно, с пуно такта.

— Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!

Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног говора.

— Добро, велиш да се бунимо? — пита опрезни.

— Да се бунимо! — одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.

— С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!

— Ја, ти, овај, онај, ми сви ми, народ!

— Шта говориш којешта? … Где је народ, с ким си се договарао?

— С тобом, с овим људима овде.

— Па шта смо ми?

— Како, шта смо?

— Тако, питам те!

— Људи.

— Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?

— Двадесет.

— То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха, ха, ха! … Двадесет!

— То је много — јекну плаховити — јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да; сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба прћи.

Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:

— То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.

— Сви сте ви кукавице! — викну плаховити и тресну по столу.

— Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па претпостави да се деси редак случај — али добро, може и то бити — убије сваки по двојицу Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека Турци стоје да их још толико поубијамо као муве — па шта је с тим учињено?

— Много.

— Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.

— А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.

— Народ, народ! … Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ’ајде сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!

— Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!

— Па о чему да мислиш?

— Да се бијем, па на шта изиђе!

— Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да ратујеш? … Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане — па да се бијемо!

— Нађе се то кад људи прегну! — вели одушевљени.

— Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та шта? … Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло! … Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач, а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци побише све нас и истребише до деветог колена.

— Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!

— Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити рачун и о породици.

— Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути већ убијати своју породицу, о којој се морамо старати! — прихвати реч један.

— Та о томе не треба ни говорити! — рече други.

— Ја да сам сам, па да гинем — једанпут се мре; али имам мајку самохрану! — рече трећи.

— Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! — вели четврти.

— Ја имам сестру о којој се старам! — вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом лудошћу.

— Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу дирали! — доказује шести.

И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.

Један, опет, вели:

— Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају. Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.

— Тако је! — одобрисмо.

— О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом, постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о свему договоримо, и да добро размислимо о свему — узе разлагати онај мудри и опрезни.

— Тако је! — одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна искуства и дипломатског тона.

— Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек’ види наш поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:

1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају и, управо, васпитавају народ за устанак;

2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;

3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља, који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на страни;

4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу, и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;

5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у пензију: борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;

6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не успемо у предузећу;

7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.

— Тако је! — чу се глас већине.

— Е, господо, мене извините — рече један трговац — имам посла у дућану. Што решите, пристајем.

— Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! — рекох и извадим часовник, те погледам време.

— Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на што решите! — рече један чиновник и погледа у сат.

— Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! — чу се нечији глас.

— То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! — рекох.

— Тако је, тако је! — чу се са свију страна.

— Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан програм листа, који би требало назвати Борба!

Крвава Борба! — предложи неко.

Крвава Борба! — одазваше се громки гласови са свију страна.

— Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне припреме! — рекох — и утом се тргнем и пробудим.