Господин Милић Радовановић рекао је у једном своме писменом саставу како сви јевропејски народи могу да завиде Србији на њеном беспримерном благостању.

Оваквом бистром и тачном запажању без сумње су припомогли масни хонорари, које уважени господин Милић вуче са неколико страна, сем плате коју је имао као професор Велике школе. Али такво запажање није ново. Ево слична примера.

Из Русије се вратила пре неколико година два српска ђака са студија. У друштву, после добре вечере, рећи ће један:

— Ето како је Србин чудан. Наједе се увече толиких јела, па после легне с пуним стомаком. То није здраво!

— А зар у Русији не вечерају? — упита једна дама радознало.

— Боже сачувај! — рече студент и погледа свога друга да му одобри истинитост.

— Паметни људи! — продужи студент. — Прави Рус ја л’ ће попити шољу чаја, ја л’ и не попије, па легне и спава мирно, а сутра је свеж.

— То је немогућно! — рече један из друштва. Баш напротив, Руси једу више него ми. Ево и у њиховим романима непрестано једу.

— Боже сачувај! Прави Рус никако не вечера: ја л’ ће попити чај, ја л’ га не попије! — брани, студент искрено своје.

Његов друг прсну у смех, па додаде:

— Вечерају Руси, мој брате, него ја смо и ти тако живели без новца, па ја л’ га попијемо, ја л’ га не попијемо, а Руси једу те још како!

Сви се засмејаше.

Тако и господин Милић мал’ што није рекао: сваки прави Србин има велику плату проф. В. школе, а сем тога по десетак хиљада динара разних хонорара.

Како ли ће тек сад писати о благостању Србије као министар!?

„Одјек“
9. октобар 1902. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.