Ча-Ђорђе је био старешина једне велике задружне куће, од преко четрдесет чељади, у рудничком округу. Куд год би ча-Ђорђе ишао: било цркви, било општини, било суду, било где у госте добру пријатељу, увек је ишао на свом верном, старом ђогату. Другог коња за Христа бога не би узјашио, али и ђогат је дивно проучио природу Ча-Ђорђеву. Ча-Ђорђе није могао проћи ни поред једног човека а да не устави ђогата и не поразговара мало. Стари ђогат је из дугогодишњег искуства то знао, па није ни чекао да га госа уставља. Чим види човека, ђогат сам стане, а у истом тренутку ча-Ђорђе назове бога.

— Помози бог, пријатељу. Акобогда ти сабајле (или које је доба дана).

Ђогат зна ред и чека док се цео разговор сврши. То је најчешће неколико обичних питања, која ча-Ђорђе учини: Шта ради овај, како тај и тај. Јесу ли здраво на дому? Ређе ча-Ђорђе има шта важније потребно да коме каже. Разговор се заврши увек речима:

— У здрављу пријатељу, поздрави код куће.

— Дабогда у здрављу. Поздрави твоје.

Код тих речи ђогат сам креће, али пре него што чује оно у здрављу и поздрави, неће кренути за живу главу.

У кући од осталих чељади ђогата нико није јашио. По смрти ча-Ђорђевој, спреми унук ча-Ђорђев, Милан, старог ђогата да на њему иде важним послом у Милановац.

Није се тако рећи неколико корака одвојио од куће, па се сусрете с једним комшијом и назва му бога.

Ђогат стаде као укопан.

Милан га удари бакрачлијом и тргну узду, али ђогат ни маћи, већ се окрете Милану па као да му погледом вели, као да га прекорно пита: ,,А камо разговор. Камо: како су код куће, куда идеш, шта ћеш данас радити? Па на крају да дође у здрављу, поздрави! Не квари адет, зар толико реда не знаш.“

Милан љутит што коњ не полази, а жури му се, стаде га ударати и бакрачлијом и каишем од узде, али ђогат као да се укопао у земљу.

Гледа комшија, па ће рећи:

— Научио је њега ча-Ђорђе да поред сваког застане док се он поразговара, па зато не креће.

Милан отпочне с комшијом разговор иако му се не говори. Кад помисли да је довољно, удари ђогата да би кренуо. Ђогат ни маћи и докле год се Милан не сети да на крају разговора и оно „поздрави код куће“, ђогат не хте кренути.

Тако Милан мораде до Милановца сваком називати бога, са сваким понешто проговорити и свакоме рећи: поздрави твоје код куће, па познавао човека, или не. При повратку тако исто.

Милан се враћао доцне увече и пролазио крај једног забрана, кога су почели крчити. Месечина пала на један огорео пањ близу пута, па се од њега ђогату причинио човек. Иако Милан није приметио, ђогат стаде. Чуди се Милан што сад стаде кад нема човека нигде, удари ђогата једном, два, аја, ђогат ни маћи. Једва Милан примети пањ, те мораде за љубав ђогату и њему назвати бога.

— Помози бог.

— Бог ти помогао — одговори сам.

Сад мораде запитати пањ како је, јесу ли му здраво на дому и заврши речима:

— У здрављу, поздрави твоје код куће — на шта ђогат одмах крете.

Навика је чудна ствар. Није се ђогата тицало ко га јаши. Носећи дуго година на себи ча-Ђорђа, он је добио ту своју навику и од тога га нико више није могао одвићи, нарочито њега старог, оронулог ђогата.

Такав је, ето, био стари ча-Ђорђев ђогат.

*

Има и људи са извесним навикама које добију радећи дуго година једно те једно, па се после од тога не могу одучити никако, а нарочито у старијим годинама.

Ето да узмемо за пример старог новинара Петра Тодоровића. Он, додуше, нема навику да застане поред сваког човека, то не можемо рећи, ту је навику имао ча-Ђорђев ђогат. Петар Тодоровић, разуме се, није коњ, те не може ни имати ту баш чисто коњску навику маторог ђогата, иако његово уређивање Малих Новина личи умногоме на коњски ђогатски посао.

Петар има другу навику, навику да кроз Мале Новине грди све што је поштено, да денунцира и клевета поштене људе, да брани рђаве владе, све редом. На то се он дугим низом година, за добре бакшише, толико навикао да се сада овако матор и излапео не може никако одвикнути.

Мале Новине често мењају газду: један сјаши, други узјаши, али Петар своју ћуд не мења.

Нови госа може и немати намере да се служи клеветом и ординарном денунцијацијом, али стари Петар држи своју дугогодишњу навику (као ча-Ђорђев ђогат своју), па ма ко узјашио Мале Новине. Сваки од његових госа мора, хтео не хтео, да саслуша прво у сваком броју Малих Новина Петрова трабуњања о „антидинастичарима“, „издајницима отаџбине“, „разузданом елементу за кога је апсолутизам“, па тек онда, кад све то изређа, матори Петар може кренути даље, куд би хтео нови госа.

Сутрадан Петар то исто, и тако свакодневно, редовно.

Ето какву навику он има.

Такав је излапели, матори Петар.

„Одјек“
29. новембар 1902. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.