Tag Archive | Abdera

Новости из престонице Страдије, најновије сецесион-Абдере

Реонско питање. Хука, бука, вика и демонстрације са овим оријенталним питањем. Те ’оће бити, те неће бити, и на крају крајева игијеничар и инжилир (инжењер) однесоше победу. Проширује се реон — слава им! „Било је колебања“ као што објавише новине сецесион-Абдере — али када проницателно пронађе [х]игијеничар „нека легла заразе“, „нека плућа градска“, и друге популарне пљоштице, а инжилир „густо“ насељење, јер на квадратном метру калдрме долази скоро читавих три килограма становника (не рачунајући ту и господу жапце, жабетине и жапчиће) — тада ишчезе свако колебање и код најмудријих међу мудрацима, оцима сецесион-Абдере. — Тада загрме одушевљено један од отаца општинских, који се одликује „са својих широких вилица“. Како су „тесногруди“ они који траже узан реон!!!

И би широко!

Регулација Дорћола. За део Дорћола који је насељен пацовима, жапцима и другом жгадијом са светитељском концесијом у сецесион-Абдери готова је униформа. Шнајдера ове униформисане регулације било је тушта и тма. Те одбори, те министарства, те ревизије и многобројних и многобројних ревизија ревизије итд. Међутим, дошла кланичка пруга, па све ове умотворине на мекотрпљивој хартији једним потезом уништи; — али дошли и нови шнајдери орни за рад, и хвала буди Свевишњему, стекосмо за тај крај нову новциту униформу.

Ево како је скројена та најновија униформа.

Ангажовано инжињерско удружење да донесе мишљење о тој регулацији; оно је изнело о томе своја начелна гледишта. Та се начела „у начелу“ примају од меродавних, али најмеродавније Министарство грађевина, поред тог одобрења „у начелу“ — обара у појединостима исто то начело.

Има начелних противника. Али има и то да једно исто начело у истом моменту може имати своје полеђине, тако да се исти људи толико загледају у ту полеђину да забораве на своје рођено начело. — Што рекао проф. Аца, уосталом како се узме начело или његова преврнута полутина, рецимо и да није начело, већ мода и укус кројача униформа.

Елем, како му драго, пресрећна Абдера може мирно да борави вечити сан праведника — живо се шнајдерише преко брда и дола, утрина и баруштина, далеко преко досадашњих скучених граница. Милина је гледати како се са вољом кроји и сецка, како се укрштају лењири и повлаче црте и цртице у свима могућим бојама и геометријским фигурама. Ускоро ће за ову кошницу вредних шнајдера бити сувише уско поље рада чак до Авале!

Светосавски храм и Парламенат. На све стране журно се спремају „свечани почеци“ разних „монументалних“ дела. То се одмах труби кроз новине, на пример, овако: „Свечан почетак. Сазнајемо да ће на свечан начин канализација Београда почети на први дан Духова или најдаље на Петровдан.“

Иако незгодна стилизација, ипак и мало дете Абдере зна да је ту говор о камену темељцу. Први идући камен темељац поставиће се за светосавски храм и око њега води се већ увелико жива новинарска кампања, што рек’о „баја Колча“. Потом на реду ће бити и парламентски камен, не мудрости, већ опет трупац, темељац, итд. редом „ситан камен до камена“. Борци за „општу ствар“ тзв. јавно једеније, како год дође који камен на тапет, спотичу се о њега, а „меродавни“ начуље ушеса и бодро мотре коме ће се царству приволети. Нису то само платонски борци, виспрени хермафродити „екоа“ из „Политике“, то су крваво заинтересоване мушке бештије, квартовне „Националне заставе“, и тада није чудо што „меродавни“ начуље ушеса. Милион динара заинтересовано је за откуп савиначког камена темељца, док за парламентски трупац не даје се за сада још ни пребијене мангуре. — Чудо је те и за речени трупац нису се још нашле „згодне“ окућничке прљуше, тамо негде око Чубуре, где су, рецимо, устави спаљивани?!

Али полако де, тек је ономад проширен рејон, па још нису стигли смотаузи, разни калаузи и „пемиш-цирклаши“ да изшестаре центар градски.

Све у своје време, и све на деведесет деветом месту.

„Страдија“
28. април 1905. године

Наш Београд — мoдерна Абдера

Нешто о чиновништву

Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.

Састав комплетан, једно без другог не бива.

Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.

Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!

Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:

1) Плочник око споменика кнеза Михаила

Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.

Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.

Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“

Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.

2) Калемегданске степенице

Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.

Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.

План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.

Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.

Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!

3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације

Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.

Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.

Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!

Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.

Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.

Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…

4) Инжињерство се утркује

Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.

Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.

Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.

Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.

*

…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.

Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.

Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.

После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.

„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.

Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:

1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.

2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.

3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.

Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.

Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.

И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.

4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“

„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.

„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.

Sapienti sat!

Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!

„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“

Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.

Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!

Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.

„Страдија“
17. фебруар 1905. године