Великомученици
На захтев публике солидна и темељна студија др Андре Михајловића „Шта је Берза?” почеће се и по трећи пут прештампавати опет у Савременику, чим се сврши с овим другим прештампавањем из Трговинског Гласника. А кад и то буде готово, онда се, како чујемо, Савременик опрема да кидише на она три своја доброћудна читаоца прештампавањем исто тако темељне расправе Ђорђа Кара-Јовановића о меничном праву.
На првој седници Архијерејског сабора Његово Високопреосвештенство Архиепиокоп београдски и Митрополит Србије Господин Инокентије предложиће, како се чује, да се та Тројица још за живота прогласе за великомученике и унесу у православни календар, а званично ће се звати: Нова Света Тројица.
„Одјек“
31. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једна неправда
Једном одличном и талентованом сараднику Савременика одузета је четврта служба. Дубоко потресен овом нечувеном неправдом узвикнуо је овај млади идеалиста пред једним пријатељем:
— На првим корацима живота, ја сам разочаран! Замисли, драги пријатељу, ја сад имам само три државне службе!
Докторе Николићу, отаџбина те зове да је спасеш, јер је и Фузија постала Хронос и почела прождирати своју рођену децу!
„Одјек“
28. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ко рђав лист издаје ништа му не помаже
Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.
Прибиљежио Вук
„Одјек“
25. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Жур
Госпођу једног уваженог чиновника Владановог поставио је „одлични поштоваоц“ за наставницу В[ише] ж[енске] школе Краљице Драге у доба кад су две наставнице у истој школи биле прекобројне.
Кад је та велика госпа ушетала у школске одаје, довикнула је деловођи:
„Како сте смели да ми одредите часове данас по подне, кад знате да је имам жур?!“
Заиста тако важну нашу ствар требало је знати, јер су о том журу јавиле све важније европске новине.
„Одјек“
22. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Заслужиће и он споменик
Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.
Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.
Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:
„Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“
Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.
„Одјек“
20. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Хиперидеална пошта
Ова срећна и блажена Србија не само што се прелива у изобиљу, не само што цветају у њој уставност и слободе, већ гдегод погледате све је савршено, па чак и поште.
Откако је г. Радојловић постао начелник пошта и телеграфа, ова установа у нас може заиста задивити некултурну Европу. Други би свет сматрао за крајњи идеал савршенства да се, рецимо, депеша прими у исти мах кад је и предата. Велики и даровити стручњак г. Радојловић отерао је још један корак даље. Пре неки дан примљена је у Београду једна депеша за читав минут пре него што је послата из Лесковца.
Ако г. Радојловић остане још само годину дана на овом положају и овако се ревносно уструди око пошта и телеграфа, без сумње ће, на упрепашћење целог света, дотерати дотле да писмо примимо оног истог момента чим је неко намислио да нам га напише.
„Одјек“
11. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Бистрина г. Милићева
Господин Милић Радовановић рекао је у једном своме писменом саставу како сви јевропејски народи могу да завиде Србији на њеном беспримерном благостању.
Оваквом бистром и тачном запажању без сумње су припомогли масни хонорари, које уважени господин Милић вуче са неколико страна, сем плате коју је имао као професор Велике школе. Али такво запажање није ново. Ево слична примера.
Из Русије се вратила пре неколико година два српска ђака са студија. У друштву, после добре вечере, рећи ће један:
— Ето како је Србин чудан. Наједе се увече толиких јела, па после легне с пуним стомаком. То није здраво!
— А зар у Русији не вечерају? — упита једна дама радознало.
— Боже сачувај! — рече студент и погледа свога друга да му одобри истинитост.
— Паметни људи! — продужи студент. — Прави Рус ја л’ ће попити шољу чаја, ја л’ и не попије, па легне и спава мирно, а сутра је свеж.
— То је немогућно! — рече један из друштва. Баш напротив, Руси једу више него ми. Ево и у њиховим романима непрестано једу.
— Боже сачувај! Прави Рус никако не вечера: ја л’ ће попити чај, ја л’ га не попије! — брани, студент искрено своје.
Његов друг прсну у смех, па додаде:
— Вечерају Руси, мој брате, него ја смо и ти тако живели без новца, па ја л’ га попијемо, ја л’ га не попијемо, а Руси једу те још како!
Сви се засмејаше.
Тако и господин Милић мал’ што није рекао: сваки прави Србин има велику плату проф. В. школе, а сем тога по десетак хиљада динара разних хонорара.
Како ли ће тек сад писати о благостању Србије као министар!?
„Одјек“
9. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Привредни пацијенти
Свашта је било на свету, па што се и ово не би могло десити. На пример, министар народне привреде г. Ђока Николић познат је као човек који хоће да проникне у ствар и да је добро процени. И он једнога дана испрати расписе државним економима да му они убудуће своје месечне извештаје шаљу тако написане, да би их и — он могао разумети.
Тада му какав несташко испрати овакав извештај:
„Господину Министру народне привреде Ђоки Николићу, доктору медецине.
Част ми је учтиво известити Господина Министра да је стање здравља код поврћа и пољских усева у месецу септембру било доста повољно. Изузетак су учинили патлиџани, купус и кукуруз. Патлиџани су боловали од лаког назеба, купус је услед изненадне слане добио инфлуенцу са кијавицом, а код кукуруза се примећују симптоми јехтике, јер је почео да жути.
У исто време умољава се Господин Министар да нареди да се за овдашњи расадник пошаље неколико кила кинина противу пер[o]носпоре.“
„Одјек“
9. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нов датум
Чаршија к’о чаршија, жељна изненађења. Шта би иначе и било интересантно у овако једном дремљивом октобру, под владом Пере Велимировића и Миленка Марковића. Поред деманта владиних листова, свет, упоран у својим надама, изабрао чак и датум — осамнаести октобар!
Кад би влада нешто погледала у рожданик? Да не буде рђав датум?
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Као деца шљиве
Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.
Један дигне из оног блата једну шљиву.
— Ова није убрљана.
И други се саже и дохвати другу.
— И ова није убрљана.
Тако и остали.
— И ова није убрљана.
— И ова…
И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.
Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 