Tag Archive | Smrt

А хлеба!

Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.

И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.

Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.

–  Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.

Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.

Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.

– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.

Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.

Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.

Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.

Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.

Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.

–––

По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.

Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“

Упитам мајку за Божу.

– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.

– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.

Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?

– И дете му зимус умрло!

– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.

– Па Божи!

Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.

Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.

Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.

Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.

Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.

Затекнем Божу да оре.

Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.

Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.

Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.

Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.

Ја се једва усудих да питам:

– Како је ’ча-Милоју?

Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:

– Тешко, богами!

Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!

– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.

– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.

Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.

– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.

– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.

Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:

– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.

И ја онемех.

Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.

– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.

– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.

Тежак је живот, страшна је борба живота!…

Треба много снаге и здравих живаца!

Октобра 1898. године, Београд

Смрт

Иван Тодоровић је ваљан сеоски домаћин. Већ му је близу шесет година, а кад му погледате прав стас, румене образе и светле очи, не бисте рекли ни педесет да има. Многи су завидели здрављу његову. Број година му ништа не сметаше да неуморним радом претходи синовима својим као пример вредноће. Мудром и строгом управом уз то учини да се задруга, којој је он старешина, не поцепа. У кући је владао највећи ред. Он је пре зоре увек на ногама те млађима изда наредбе шта ће ко тога дана радити, после чега сваки одлази на свој одређени посао. Ако би се морало где ићи с колима даље од куће, наредио би да се волови што ће се сутра укошкати добро одморе и нахране, а он би их два-три пута преко ноћ обишао, те видео имају ли хране и погледао у звезде, према којима одређује да ли је време поласку. Утежну стоку пазио је као и чељад своју и придавао епитет „’ранитеља“.

Тако је и ове године, на неколико дана пред светог Саву, наредио најстаријем сину да натовари двоја кола жита, што ће отерати у Крагујевац да прода. Увече је било све спремно. Око три по поноћи изиђе Иван из прегрејане собе само у кошуљи и стаде пред кућу, те погледа на звезде да ли је време путовању.

Ведра зимска ноћ. Мраз стегао, па чујеш како церићи пуцкају у шуми, а чини ти се да и звезде дрхте од хладноће.

Иван се стресе, затим се почеша по глави и погледа опет небу . . .

– Време је! – изговори за се и хтеде ући у кућу. Утом се чуше меденице из кошаре где су волови.

– Шта ли чине „моји ’ранитељи?“ – помисли Иван и отрча преко снега до кошаре.

Сутрадан је Иванова старица Стевана разговарала са својом пријом између осталога и ово:

– Ма нешто ми Иван од јутрос куња, и све га тера на жеђ!

– Но, исто, ви’ш, тако од ономад и мој Добро ништа не ваља: све трчи ватри… Боли ли Ивана глава и жали ли се како му се гади? – вели прија Станија.

– Ма јок, нешто се не жали да му се гади, но га неки ђаво ушинуо под леву плећку, па вели: кад ди’нем, а оно ка ножем да га удариш!

– Редњичина, убио га бог, тако се жали и Саво Перов – додаје Станија.

– Не знам шта му би одједном? – вели забринуто Стевана.

– Оно, и године су, пријо, па да ништа друго није. Ја баш ономад говорим са Добром за Ивана како паметно управља, па кажем: не дај, боже, кад би потегао да умре, одмах би се ови млађи изделили.

Стевана се замисли дубоко. Затим уздахну, одмахну главом и слеже раменима, па једва чујно изговори:

– Шта бог да! С богом се не можемо бити!

Иван је већ увелико болестан од запаљења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник, крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу.

– Где је Марко? – упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова.

– Ја му реко’ да оде у воденицу да смеље мало стрмна брашна.

– Добро си урадила – вели Иван шапатом – и ја сам мислио да ти то кажем.

– Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај… – вели Стевана.

Обоје ућуташе. Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи недочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће смртне случајеве, и сећао се како је где било спремљено.

Утом Стевана прекиде ћутање, те продужи онде где малочас застаде.

– И Марко уморан, тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај, боже, да ти шта буде, па куд’ би дочекала људе са пројиним брашном.

– Затворите оно гараво назиме да се у’рани – једва изговори Иван од бола, мислећи у себи: „Нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!“

– А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића…

– Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! – вели Иван, једва изговарајући од болова.

Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, покашто се закашље и јаукне од болова.

Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре.

Идућег дана је Марко ишао опет у Крагујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао:

– Шта ћеш ти, Марко, до Крагујевца?

– Неке ствари да узимам.

– Па ти, чини ми се, ономад бејаше у Крагујевцу.

– Био сам, но ми отац нешто слаб, па морам опет.

– Је л’ много слаб?

– Много, бога ми, а знаш стар човек, па не дај, боже, зла случаја, а понестало у кући каве, шећера, свеће, те реко’ да узмем све што ми треба…

– Шта ћеш да му чиниш!… Боље спремити све нек има него да се брукаш!

– Имамо, хвала богу, и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко’ да набавим и ове ситнице…

– Па ја, треба, брате, за таки случај, ка’ за славу, а и боље још. То што му издаш за душу, и његово нема ништа више, а човек текао целог века.

– Дај, боже, да се ово у здрављу поједе и попије – вели Марко, и као да му се суза засветли у очима.

– Ама, оно већ не дај, боже, зла случаја, но тек разговарамо!

– Вала, с богом се не можемо бити – додаде Марко.

Обојица ободоше коње и покасаше ћутке.

– Нешто ти се суља коњ! – вели онај Марку.

– Старокован! – одговори Марко после читавих неколико минута.

–––

Иванова болест иде све нагоре. Од јуче су почели већ неки и од суседа долазити.

Долазио је Никодије, друг Иванов још од детињства и готово први сусед.

Уђе у кућу, поздрави се са свима редом. Млађи га изљубише у руку, а затим седе крај огњишта.

– Шта је томе матором? – пита шалећи се.

– Бога ми, не ваља ништа! – вели Стевана.

– Ништа му неће бити без ушника – шали се опет Никодије, а затим поћута и озбиљније додаде:

– Вала смо се и наживели.

– Метите, децо, те угрејте ракију за Никодија – вели Стевана.

– Ма ја нисам ни знао да је слаб, но ми јуче деца причају, па реко’ ’ајде да видим шта му је!

Никодије приђе Ивану, дрмну га мало и рече:

– ’Ајде, бре, пи’ ову ракију, не истежи се ту, док нисам узео штап, па ћеш да скочиш као јелен.

Никодије се засмеја код тих речи, па се опет уозбиљи, поћута мало, па додаде тихим гласом:

– Море, па он, истина, слаб!

– Ноћас смо му свећу палили, тако му беше дошло.

Никодије одмахну главом, и не рече ништа.

– Не знам да л’ би било добро да оде Марко да упита доктора за неки лек? – пита Стевана.

– Но баш слаб много… Мучно, богме, да он преболи… Ал’ опет нек иде Марко, нек упита… Нема вајде много, но тек човек да не жали после што није и то пробао! – вели Никодије и прими чашу грејанице што му послужише.

– Имате ли још колико товара ове ракије? – прекиде наново ћутање Никодије.

– Па имаће још око двадесет товара – вели један од синова Иванових.

– Много добра ракија … Требали сте купити ракију за трошак и ’нако за случај, а ово да чувате. Подесила се у печењу много лепо – опет ће Никодије.

Пала ноћ. Ивану све теже. Пренели га поново у собу, која је пуна родбине, пријатеља, суседа, познаника. Очекују час када ће умрети и дошли да чувају болесника. На дрвеном столу гори лојана свећа и слабо осветљава готово најближе предмете. На дувару о једном ексеру виси воштаница. Ту је наместила Стевана „да буде на мети“. Она седи крај његове постеље и плаче. Синови стоје около ње гологлави, ћуте, стрепе и ослушкују сваки гропац болесна оца. Понека од суседских жена, или који од људи, приђе постељи, погледа, па тек одмахне главом и одмакне се, те оде на своје место.

– Како му је? – питају остали.

– До зоре мучно да састави – чује се одговор, и разговор се продужује где је и прекинут.

Никодије и још један од суседа разговарају о порезу и великим трошковима. Неки Симо Вељковић, Иванов брат од тетке, заспао у једном углу собе и хрче.

Неке од жена говоре о бојењу плетива.

Никодије прича даље како су ономад били на казану те пили, па кад су пошли кући, а Панто пао у неки јендек. Остали познаници болесникови почеше се смејати.

Симо се трже иза сна, зевну гласно, почеша се и зевну опет, па се диже те приђе болеснику и упита Марка, онако сањив:

– Како је бату Иву?

Марко слеже раменима.

Настаде тишина, чује се лепо како болеснику кркља у грудима.

– Нема ништа од њега – поче Сима. – Исто тако мој покојни бабо… крча, крча, бог да га прости па пред зору умре… Исто баш тако, као да гледам покојног баба…

– Тако је и покојни Закарије исто ка’ Иван био слаб, па умре и он сирома’! – узе реч Никодијева жена.

– Но, кажем ти – обрати се њој Сима – тако мој бабо покојни крча, крча сирома, па пред зору умре, бог да прости! – понови Сима своје мишљење, па се опет почеша па затиљку, зену гласно и оде у свој угао, те кроз неколико тренутака опет захрка у сну.

–––

Већ само што није зазорило. Петлови кукуречу и лупају крилима. Многи од гостију поспали или задремали, а тако и укућани. Само се Стевана држи будна и не одмиче се од постеље.

Поче се једно по једно будити. Поустајаше и укућани и искупише се у болесниковој соби.

Први зраци бледе зимске зоре забелеше кроз малени прозор. Свећа догорела и угасила се. Осећа се задах лоја, и густ млаз дима диже се у ваздух што се једва назире у првом освитку зорином.

Из суседне собе чује се детињи плач. То је најмлађе Иваново унуче.

Све се више и више развидељава. Поустајала и деца, те цела кућа ври од дечјих гласића. Старији већ трче и по пољу.

Најмлађа снаха оде с бакрачима на извор. Прође поред прозора Иванове собе. Чује се како бакрачи лупарају на обрамници.

Иван отвори очи и нејасан, укочен поглед упре у прозоре. Подиже суху, мртвачку руку и махну ка прозору.

– ’Оћеш да једеш нешто? – пита га Стевана тихо, меко.

Иван одмахну главом, а у грудима му све више кркља. Опет показа руком на прозор и нешто прошапута испрекидано.

– Мора да ’оће да отвориш прозор! – вели Никодије.

– Многи тако пред смрт ’оће да отворе прозоре. Зар их нешто гуши?! – вели неко од гостију.

Отворише прозор. Хладан ваздух јурну у собу, те као да освежи све ове што га чуваху.

Иван окрете главу на другу страну. Мало постоја, па се опет окрете прозору, и упре напоље поглед, диже једва руку и махну сину да дође ближе. Испрекидано прошапута неколико неразумљивих слогова.

Хтео је рећи да женско теле од шарене краве оставе за домазлук. Иначе је све друго наредио још док му је лакше било.

У том се закашља и крв му јурну на уста. Иван понесе руку устима и рука му клону …

Стевана закука, закукаше снахе, устумара се чељад, заврискаше унуци. Запалише воштаницу…

Иван је издахнуо.

Врањска Бања, октобра 1896.