Другови
Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.
Ево како је то било:
Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.
Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.
Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.
– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.
– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.
Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.
Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.
Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.
– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.
Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.
– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.
– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.
Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.
– Чему се смејете? – пита учитељ.
Ми оборили главе па ћутимо.
Он понови оштрије своје питање.
Ми опет ћутимо.
Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.
То је била прва казна што сам је у школи претрпео.
Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.
– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.
Чим стигнем кући бризнем у плач.
– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.
Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.
Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.
Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.
Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.
Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.
– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.
– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.
– Сутра да бегамо код моје тетке.
С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.
Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.
– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.
– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.
Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“
Изиђосмо пред њега као на страшни суд.
– Шта сте рекли у школи?
Ми грунусмо у плач.
– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.
Ми ни речи да прозборимо.
– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.
– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.
– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.
– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.
– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.
Мене обузе стид.
– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.
Ми ћутимо као заливени.
– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.
Још нас већи стид обузе.
– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.
Заћута и он, па тек отпоче ово причати:
– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.
– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.
Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:
– Заповедајте, господине пуковниче!
– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?
Сима уздахну, па нас погледа.
– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.
Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.
Сима нам све то исприча и овако заврши:
– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!
Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.
Септембар 1900.
Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић
Чудан човек
Враћао сам се доцне из града. Ваздух влажан, тежак, а пут раскаљан. Ветар хуји кроз оголелу шуму што је с обе стране пута. Вече тихо и дивна месечина, те одблескују барице овде-онде где је вода застала и види се пара што се сумпорно подиже с влажне земље у хладан ваздух. Коњ иде ’одом и ја удубљен у неке чудне мисли, што човека обузму у овак’е ноћи и слушам оно монотоно пљескање коњских ногу по блату. Падне сувар с висока ’раста или шушне што крај пута а коњ фркне на нос и презне у страну, те се и моје мисли за часак прекину. Путовао сам тако читав час и нигде живе душе да видим, те ме и нехотично почеше освајати и досада и страх; све оне страшне приче, што сам их још у своме детињству слушао, почеше се ми се врсти по глави. Наједаред коњ учуљи уши, подиже главу окренув је левој страни пута и фркну на нос. Погледам на ту страну и у залатку од једног великог ’раста назрех људску прилику повијену земљи као да нешто копа. Би ми непријатно, те изненађен викнух:
– Ко је?
– Ја сам – одазва се промукао, ’рапав мушки глас.
– Ја сам Вељко из Светлића, зар ти мене не познајеш? Ја сам те виђао, кад си долазио лане нашој цркви.
– Хоћеш и ти кући?
– Па можемо у друштву, а ја знаш волим некако сам! – одговори он и приђе ближе мени.
Био је човек омалена раста и несразмерно велике главе према висини тела, а тако исто му горњи део тела беше јаче развијен према ногама. На плећима му гуњ, а доле само гаће и кошуља. У руци је држао нешто што бејаше пушка или каква батина.
– А што волиш сам?
– Па, тако, знаш, волим, некако ми… ’нако… како да ти кажем… знаш… – поче он испрекидано и одједном прекиде и заћута.
Последње речи је изговорио чудним трепетом у гласу од кога се ја стресох од неког нејасног страха.
Заћутах и ја; корачао је и он крај мога коња и ћутао погледајући ме с часа на час. Тако је трајало неколико минута. Ветар хуји голим грањем, чује се тупо пљескање коњских ногу који се покаткад оплиза или презне од каквог шушња. Мене све више и више поче обузимати немир душевни, те чисто страшљиво упитах свог чудног сапутника још једном:
– А како то да ти волиш сам?
Он застаде, а и коњ застаде инстинктивно.
– Па, ’нако… некако ми боље… Сакријем се негде па гледам како људи пролазе, а мене не види нико, а ја сваког видим. Баш кад би’ хтео могао би’ убити човека из ове шуме па да ме нико не ухвати.
Ја ободох коња да убрза, а осећах како ми срце поче јаче ударати.
Коњ се клиза по каљаву путу и тешко вади ноге из блата, те не одмиче брзо, а мој сапутник иде уз коња и граби да не измакнем.
Не смедох га ништа упитати, а непрестано осећах потребу да треба нешто да га упитам.
– Чуо сам ја коњски топот издалека, па се сакрих да видим ко иде.
– А што се кријеш?
– Тако ме нешто вуче да се сакријем и знаш… баш… како би’ ти рекао? … – и он опет прекиде реч.
– Ја ћу да журим, – рекох му после краће паузе – а ти ћеш пешке лагано.
Он се насмеја тупо, сурово, као кад гавран гракне и тај чудан смех страшно забруја у мојим ушима, нарочито што бејах у тако мочарној ноћи на пусту путу.
– Ти се плашиш? – упита ме он изненадно.
– Па, – заустих…
– Плашиш се, плашиш. Од мене се сви у селу плаше. Никог нисам пипнуо, ал’ тако се нешто плаше од мене… А ја, знаш, идем ’вако сам…
Ућута читава два минута.
– Веле неки, страшно гледам, крваво чисто, а знаш и отац ми је стрељан као разбојник, па… – он опет прекиде реченицу и додаде нагло.
– Гледао сам једном из кукуруза како пролазе путом копачи, па све иду у ред један по један, па нешто мислим: вала кад се плаше могао би’ их снизати једног по једног као голубове… Мој брат је мек, мек, миран као буба, а ја сам, знаш… Оженио сам се, па ми жена добра, а деца љута ка’ ја ’вако… Е, ето, сад ми све крв… крв пред очима…
Ја се стресох и таман ми сену кроз главу да ободем коња и у галопу побегнем од мог лудог сапутника, док он одједном не подиже руке и гласом страшним викну:
– Научи ме шта ћу! … Никог не питам… Идем цркви те… Ето, ево, све ми крв пред очима, крв, па да ми је да убијем неког, ког стигнем… казуј ми…. Није ми свакад, али ми дође тако по некад… казуј ми…
Ја сам већ јурио далеко од њега у галопу и чујем за дуго кроз суморну ноћ његов страшан глас:
– Стооооој! … – а за њим онај грозан смех што личи на глас гаврана.
–
Кад сам то причао сељацима рекоше ми само:
– А, Веља! … Опак је, ал’ није ништа зло учинио, но му долази тако некад неко лудило, па ’оће да убије, и онда бежи куд знаш. Нико с њим и не сме да иде.
–
Није прошло ни месец дана, а причају ми да је Вељко убио жену и да су код суда констатовали да је то учинио у наступу лудила.
5. нов. 1899. год.
Београд
Извор: Рошуљ, Жарко, Једна заборављена Домановићева прича, Књижевна критика: часопис за савремену југословенску књижевност, година 21, број 1, Београд 1990.
Краљ Александар по други пут међу Србима (23/23)
Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку запева један од оне двојице Београђана:
— Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!
— Јаој! — одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.
— Вина! — викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена, витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.
— Полако де — виче келнер.
— Шта полако, одма’…
— Сааааад! — отеже келнер своју стару песму.
И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.
Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу, али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.
Седоше за сто.
Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.
Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова раздрема, однесе им одмах вина.
— Деде викни ону! — наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу, коме нема више од двадесет и две три године.
У башти ми зумбул цвета,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул поје,
Ја га не слушам!
Драга драгом поручује,
Дођ’ ми довече,
Не могу ти, драга, доћи
Ни за годину!
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их затворио
Хоће да роби!
Паша роби, куга мори,
Авај туго голема!
Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ — и тресну литар по лампи која је висила одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.
— Какав је то безобразлук?! —дрекну један од играча и подиже столшцу,
— Седи — рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) — ја нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе, после… — Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну загушљив простор силном песмом.
Моја је мајка Козјак планина
Усташи бре!
— То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту ларму… Келнер, зови жандарма! — почеше викати играчи.
Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:
— Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем, ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог, имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…
Војвода одмахну нервозно руком и продужи.
— Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?
Војвода ућута, ал’ брзо додаде:
— Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте. Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој наредби даве, као што тамо даве Турци.
(Крај)
После 90. броја Новог покрета од 19. маја 1906. године, наставци сатире „Краљ Александар међу Србима“ више нису објављивани у часопису. Уколико је у рукопису било још наставака приповетке, они нису сачувани.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964. Исправка у првом поглављу урађена на основу: Нови Покрет – независан политички лист, година 1, број 2, Београд 1906.
Краљ Александар по други пут међу Србима (22/23)
Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну ме’ану средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, ме’ана поквашена па се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица, пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини ме’ане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта, док тек неко прекине:
— Плати пуба.
— Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.
— Чији је пуб?
— Мој.
— Извините! — умеша се још један.
— Шта извините?
— Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.
— Није истина, ево људи.
И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.
— Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!
— Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.
— Море, баталите се људи свађе.
— Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.
— Не може то, ја сам изгубио.
— А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да играм.
После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:
— Носи паролу, чија је.
— Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те, видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па и главу изгуби.
Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.
— Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.
— Плива седмица.
— Динар масти.
— Шта чекаш, окрећи!
За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно, напред, натраг.
За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:
— Да сам газда к’о што немам пара!
— Деде, побратиме!
— Здрав си!
Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.
Александар изгуби вољу на све то што се у тој ме’ани дешавало, диже се и приђе келнеру, који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи из друштва, да се прибере.
— Добро вече! — назва он келнеру.
Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.
— Добро вече! — понови Александар.
Келнер проговори дубљим хркањем.
Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије опозиционаре њему драге реакције:
— На Карабурму ћу ја те псе!
Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и викнути:
— Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!
Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом, мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест, једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.
Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе — пред келнером који безбрижно и ревносно дрема.
Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га ослови.
— Да му кажем величанство! — мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:
— Ваше височанство!
Келнер ревносно дрема.
— Ваше височанство, — понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок савладао.
У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:
— Шта се наслањаш на мене, животињо? … Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.
— Височанство! — опет ће Александар.
— Парола пуб! — опет ће један играч.
— Атанде! — викну други.
— Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата, те ми само малерише крату! — викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:
— Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће овај лудак, што те зове височанство.
Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.
Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:
— Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!
Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:
— Гледам посао!
— Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта хоће? … Како је ушао у ме’ану среће немам, пође ми карта наопако.
— Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! — умирују остали оног нервозног играча.
— Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив, а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.
— Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство служи! — заповеди келнеру један од играча.
— Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! — наручи један од оних двојице што су седели за столом засебно.
Сви ударише у грохотан смех.
Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:
— Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим поштено.
— Па ко брате, тера комендију?
— Ви терате комендију. Ја ћу да затворим ме’ану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.
— Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он окупио једнако: Височанство, височанство!
Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима, па га оштро запита:
— С киме ви терате комендију?
— Ја, ја… Ми… Ми мислимо.
— Који ви?
— Ми, ми Алек…
Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.
Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.
— Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! — рећи ће један.
— Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.
— Кога ви зовете височанство?! — цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у очи.
— Па ја, ми, знате…
— Шта ја, шта ми, коме ви височанство? — цичи келнер, а сав се тресе од љутине.
Остали у ме’ани све у већи смех.
— О, људи божији, куд на ово наиђосмо!
— Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте онда височ…
— Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја имам свести и осећања, ја не дозвољавам… — И келнер јурну на Александра и ухвати га за груди левом руком, а десну измакну.
Скочише гости из ме’ане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо задовољство.
Задржаше Голуба да не удари Александра.
— Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! — виче Голуб и отима се.
Људи га стегли за руке и не даду му маћи.
Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити можемо схватити наше политичке прилике.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (21/23)
Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на улици не знајући куда ће и на коју страну.
Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.
— Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? — мишљаше Александар даље и опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега дешава.
Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно је да је душа његова осећала потребу за тишином.
Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо иде, ни ко поред њега пролази.
Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто. Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је „кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех, све се измешало.
Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о узајамном пријатељству. Ме’анџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.
Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар, љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.
Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.
— Ја вршим своју дужност по закону! — виче порезник.
— Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.
— Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.
— Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.
— Плати, па да… — поче порезник.
— Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.
— Кога? Ја долазим у име закона!
— Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да ми ометаш пазар.
— Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.
Ме’анџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:
— Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!
— Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар-Марковића, ко се скупљао овде код тебе? Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и губио службу.
*
Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из ме’ане и упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.
Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад, осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.
Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.
Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како га колевка однија, тако га и мотика закопа“.
Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако, тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.
Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи измешани сви могући сталежи.
Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде на свежину, иде ван Београда.
Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.
Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.
Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.
— Куда ћу? — чисто гласно запита самог себе.
И заиста он није умео да на то да себи одговора.
Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.
— Морам тамо ићи! — изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела милосрђа.
Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се љубавних часова своје младости.
Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор сутерена.
Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.
— И он је срећнији од мене! — уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има крај себе, а ја сада немам никога.
Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.
Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.
Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.
Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.
Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га право у очи.
— Војниче, — рече му Александар — кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да преноћи, шта он онда ради?!
— Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?
— Ја сам… — поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се каже.
Жандарм га погледа строго.
— Ја сам странац — додаде живо Александар — па не знам како то иде у Београду. Треба умети наћи стан.
— Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.
— Иде се у хотел?
— То сваки зна.
— Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?
— Сваки, брате, иди па спавај! — рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)
Пред Београдом
Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.
Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:
— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.
И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.
Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.
Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.
И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:
— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.
Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:
— Милост, не гледајте ме тако!
На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.
У Београду
После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.
Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.
Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.
Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.
Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.
Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.
Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.
— Добро јутро! — рече му Александар.
Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.
— А шта ви то радите? — упита Александар.
— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.
— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?
Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:
— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.
— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.
— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.
Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.
И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.
Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.
Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.
За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.
— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.
— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?
— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.
— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.
— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.
— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.
— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.
Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)
Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.
— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.
То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.
— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.
Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.
— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.
— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.
— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.
Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.
— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.
—
Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.
То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.
Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.
—
Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.
—
Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.
Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.
— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.
Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.
Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.
Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.
Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:
— Знам ја све, овде су твоје жртве.
Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.
Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.
И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.
Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.
Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.
(Даље)
Краљ Александар по други пут међу Србима (16/23)
IV
АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ
Мало објашњење с публиком
Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац „Краља Алексаидра по други пут међу Србима“ не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после сна пробудиш.
Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.
— Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас искрене читаоце? — питају и љуте се.
Што? … Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.
Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?
Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.
Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.
Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у том политичком калеидоскопу.
Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти мислиш да је најлакше?
Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.[1]
Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских, гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми данас што смо.
Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.
(Даље)
[1] Овај и следећа два пасуса, одштампана у 65. броју Новог покрета од 24. априла 1906. године, на другој страници, недостају у трећој књизи Сабраних дела из 1964. године. Ову грешку, највероватније нехотичну, овом приликом исправљамо, и надамо се да ће у неком следећем штампаном издању садржај сатире „Краљ Александар по други пут међу Србима“ бити допуњен недостајућим делом.
Радоје Домановић 