Archive | септембар 2015

Писмо Ристи Одавићу (2)

29. авг. 1895. г.
Пирот

Ти си ме, драги мој Ристо, погрешно разумео. Мени није ни падало на ум да ћеш ти чак размишљати о томе што сам ти се обратио са жељом да чујем твоје мишљење о мојој женидби. Ја сам то урадио из простог љубопи[т]ства, а већ и сам знам да је ствар свршена. Само не знам како ти се могло учинити из прошлог мог писма да сам нерешљив. То баш није, јер ја нигде нисам био сталнији него у овој ствари. Како можеш опет онако што да кажеш: „ако си просио из лакомислености“. Лакомисленост (и ако је има код кога) никад не би смела тако далеко да иде, јер у том степену чак се не би ни могла тим именом назвати, већ глупачлуком или „животињизмом“. Ко би могао тако што радити (бар у оваквој прилици) то не би био лакомислен човек већ животиња.

Моје личне ствари стоје врло рђаво. Ситуација је тако запетљана најразноврснијим везама да ћу имати страшних неприлика и непријатности. Односи са мојима код куће нису ми ни по јада према другим стварима. На послетку мора се све свршити.

Ја сам доста давно престао да гледам кроз „црне наочаре на свет“, а то је добро јер у каквим се сада околностима налазим не бих могао издржати.

*

Збиља, добро се сетих нешто. Је ли, свињо неучтива, зар сам икад био будала. Заредио ти па частиш ли ме, частиш.

*

Све је добро и красно, али стила проклетог немамо ми овамо по паланкама. Додуше стил нам и не треба до само у случају када се дописујемо са људима што живе у „стихији звука“. Ако хоћеш истину да ти кажем ти би најпаметније урадио да оставиш тај глупи Београд па да дођеш једну годину бар да живиш у каквој паланци и да се умешаш и сам у какве галаме. Како ти се не досади та укрућеност и затегнутост београдске званичне етикете.

*

Још нешто. Ја те питао уопште да ми кажеш како ти мислиш о целој овој мојој ствари а ти ми описујеш вереницу као да је пасош. Не знам како се то тешко разумемо, зар због тога што сам ја „из внутрености“ или се ви тамо у Београду често пребацујете.

С поздравом твој
Радоје

Здраво песниче!

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Ристи Одавићу (1)

Јуна 16. 1893. год.
Крушевац

1. Мото.

Чекај док те ја поткупим ђидо,
На мојему без седла пегазу.
Те се зоби чкаљем и бодљиком…

… М. У. а

2. Философирање (видиш да и ја радим на том гнусном предмету) о томе какав треба да буде Штил и каквог, управо коликог, обима мора писмо да буде.

а) ШТИЛ мора бити грозан и страшан, то јест силан, моћан, тако да извесни мора пасти у несвест кад само један ред прочита. Боље би било кад би могао да удесим тако да му једна реч буде доста за „убити га“ „ки ладне воде“. Али на жалост видим да то не могу успети. Како ми збиља изгледа сада то немогућно, али знам извесно, да ће се временом људи толико усавршити, да ће то моћи без муке постићи, па још можда и дотле дотерати… нећу даље о томе. Остављам потомству нека ту реченицу дода. Наравно, да ће потомци јадиковати што ја овако ЦЕЛОМУДРЕНИ не написах ту реченицу, јер ће нањушкати да би ту сигурно испала таква мудрост да се поколења диве, а не знају будале да сам ја то оставио да они попуне само због тога што сам осетио да ћу треснути какву капиталну глупост. — Сума сумарум: ШТИЛ мора бити ужасан и тако јак да те бар ако не први ред, а оно на послетку, цело писмо тако порази да мораш пасти у несвест и због гадости стила то ти се може десити. Не мислим да то у овом случају буде, али као „философ, философирајући“ морам све случајеве да предвидим.

б) Писмо мора бити велико, само за то да ако ме пусти штил изда, (као што често има обичај), онда бар количина реченица нека ми послужи у овом „племенитом“ предузећу, јер пошто пото, цркло пукло, извесни мора бити овим писмом „тотално утучен.“

Проба

Опет мото:

1. Севај муњо, пуцајте громови
Чрезмерије потреса вас људско
Процвилите мравеж и пауци
Уплач’те се брда и долови.

(Не ваља, ово је сувише благо, треба наћи нешто грозније, страшније, а ако га нема ни код једног писца, онда ћу ја сам измислити).

2. Миле ђипа, хоће да утуче
Мируј море појешће те Вуче.

(Сувише глупо и управо мизерно; нема ни мало силе. Морам друго што тражити.)

3. На средини морске пене
Цепа муње и громове.

(„МЛАКО“ сувише, Треба јаче тражити.)

„О, људи пси…“
Ајак…“

(Ха, сетих се нечега али је тако силно да ћу бити тропа, или ћу човека сасвим убити, а то је:)

Залазећег сунца жар
Паде на твој адиђар…
А са њега на дувар…

Право писмо

18. јун 1893. год.
Крушевац

Мото:

(Неки грозан крик да човеку уши заглуне.)

Они, гадни, епитети, господине, у ВАШЕМ ЦЕЊЕНОМ И УВАЖЕНОМ ПИСМУ које се одликовало својом гнусном и грубом садржином, били су само удар који нађе искру у камену. Ви сте вашом жаоком пробудили успаваног лава, који ће моћи својом снагом да дâ израза своме ужасном гневу! Да, господине, ви сте својом несмотреношћу створили себи тако ужасног и страшног противника, који би могао пола света затрти.

Нећу се борити, ни мачем, ни шарком пушком већ пером, али имајте на уму да је моје перо „силније“ од мачева свију светских освајача. Мој је стил, као што већ видите, страшнији и од самог мора КОЈЕ УСЛЕД БУРЕ ПОБЕСНИ, те РИЧЕ, СТЕЊЕ, праска и ломи све шта му на пут стане, „које не зна за препреке већ само себи поставља границе“.

Ви се са мном можете тако борити као што се лађа бори с „пошашавелим“ океаном.

Гадном робу Стеви, б) који је иначе слаба и неиздржљива духа, доста ће бити да види само једно слово из овога напред означеног, најбурнијег места па ће га то потпуно сразити.

Да не би ПАЛИ у очајање напомињем ТИ, да се шалим, јер нисам толико страшан.

Ова те је напомена без сумње јако расположила стога имаш рачуна да „ДАВАШ“ по једно пиће на цело „друштво“, а ја имам гут ДВЕ чаше ПИВЦА кад дођем тамо.

Ишао сам твојој прији, али се нисам деликатно провео.

Нашао сам је у школи између чаеова, јер ми нису знали казати где је са станом.

Представим јој се и дам писмо, а она ме понуди у „концоларију“.

Уђосмо и почесмо се разговарати о уређењу Крушевца, о испитима по основним школама и „шта ја знам“, што рекао Мата, в) а она не чита писмо, већ га остави у неку рачуницу.

У том се натрпаше у канц. још неке три учитељице. Ту се отпоче клањање и представљање, а после поседасмо сви за сто.

Елем, њих четири, а ја сâм, али им нисам дао ока отворити, не би веровао да сам ја онај исти Радоје тако сам био разговоран, смотрен и окретан. Томе је, мислим, нарочито узрок то што су све узгред буди речено (твоја прија мало одвојила) поружне, а ја се међу таквим „друштвом“ красота крећем јер сам навикао „унтерхалтујући“ се са Султаном и Пејићевом.

Разговарали смо о многоме чему, али ни о чему важном већ све о неким простим и прозаичним предметима.

Било је и шале, али ти не мораш све да дознаш, доста ти је толико.

Задржао сам се код њих безмало читав сат и главно је да за то време писмо је стајало непрочитано.

Отишао сам и она рече да те поздравим кад се видимо.

*

Наишао сам овде у Крушевцу на један изванредан тип, и сад га „својски студирам“.

*

Ја овамо живим ки човек: једем, пијем, спавам и шетам. Написао сам три табака „Дом. Учитеља“, али то је тако глупо, просто, мизерно и већ и сам не могу да се изразим, отприлике као да је писао Трандафило. Дакле, углавном ја сам дангубио.

После подне идем из Крушевца право на Јастребац, а затим ћу се два-три дана бавити по околним селима и онда ћу натраг за Београд.

Без поздрава
„УШТВА”

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Милану Савићу (2)

Београд, 31. јануара 1901. год.

Пошовани господине,

Хвала Вам на искрености и замеркама које сте учинили из пријатељских побуда, као човек који цени мој књижевни рад.

Мени је жао што Вам са својим радом за „Летопис“ нисам могао помоћи као што сам имао намере.

За близу десет година мога рада давао сам једино радове уредништвима која су ме звала на сарадњу, те сам све што давах давао искрено само оно што се мени чинило добро, јер потписујем. У нашим критикама многи су ме хвалили, а многи грдили. Једни су порицали вредност мојим сатирама и хумористичким радовима, називајући их ординарним пашквилама и обичним, неписменим новинарским чланчићима, а у исто време утврђивали као неки мој таленат (који наравно „врло много обећава“). У другој врсти мога рада, док су други радили обратно и оне прве хвалили готово до ласкања, а одрицали вредност другима. Све ме је то навикло да и хвале и грдње примам подједнако, а пријатељске замерке, кад су искрене, примам срцу најискреније, размишљам о њима, али ме крај свега тога ипак мами нешто на своју страну, јер многе ствари моје које сви хвале и по садржини и по облику ја лично не ценим, а многе ценим ја лично, па ма их нико не ценио. Ако је то мана, ја је имам.

Велите да је најбоље да Вам пошаљем другу причу. То засад поред најбоље воље не могу учинити, јер још нисам готов са овећом сатиром коју ћу штампати у „Српском Књижевном Гласнику“ и одатле одштампати у засебну књигу, а да пошаљем то Вама незгодно би било, јер није за тамошње прилике, а и ред је да се наше мане и беде овде износе где и постоје.

Што велите да гледамо све црне ствари. Ја лично гледам и друге, али при оваквим нашим приликама држим да је крајње време да се престане с улепшавањем ствари. Кад ко има заразне ране, треба на њих указати, то је преча дужност него их прикривати да се ко не гнуша. Има и лепих ствари, али мање него ружних, а и од то мало лепих ствари гре’ота је правити ларму и преувеличавати их дотле да у земљи која пада и економски и материјално, изгледа како у њој тече мед и млеко. Причати како је све лепо, а у ствари сам јад и невоља куд год се човек окрене, куд оком погледа, па не указивати на све то у свакој прилици, кад год човека заболи срце да што каже, била би гре’ота, било би неискрено.

Али да оставим те, уосталом, ствари, које су, на крају крајева, врло релативне и зависе од природе која их посматра, па да кажем што је главно и што сам једино и требао писати.

Молим Вас, дакле, да ту моју ствар (причу, слику, путну белешку, шта ли је) која на Вас чини тако неугодан утисак вратите мени натраг у обичном крстоплету, а ја ћу Вам за ту услугу бити веома захвалан.

С искреним поздравом и одличним поштовањем
Рад. Домановић

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Милану Савићу (1)

Поштовани господине Савићу,

Врло радо ћу се одазвати вашем позиву, који ми је много мио.

Ваше писмо ме затече у добар час кад сам „званично болестан“ седео код куће и писао приче о државном трошку, на рачун плате чиновничке, за коју сам требао да радим у министарству, али ко велим неће ни то мало зло земљу упропастити кад је већ толико зла и невоље претурила преко главе.

Ја имам засад једну готову слику, која би изнела штампан табак: „У сеоској ме’ани“, и њу сам хтео још ономад, кад сам писмо добио, одмах послати, али како ћу за дан-два бити готов и са једном сатиром на наше друштво, то сам оставио да размислим пошто и ово свршим шта је згодније за Вас.

Уосталом, све ћу да Вам пошљем то, „У сеоској ме’ани“, а сатиру ћу дати „Срп. Књиж. Гласнику“. Ову сам причу био наменио „Зори“, али сам нешто мерак на те Ваше форинте, којима ме давно голицате.

Ако ми се нажалост услади трошити стран новац, онда ћу се провреднити те спремити што веће, а врло могућно развити ону мисао коју сте ми дали, а о којој ћу промислити озбиљније.

Ову сеоску ме’ану написао сам а давно ми лежи на срцу да покажем како је страшан утицај тих меанчина и „надри“ интелигенције (као бајаги интелигенције) на наше чисто село, а нарочито на ближе, који се по несрећи затекну ту с кућама.

Примите искрени поздрав, од Вашег поштоваоца.

Рад. М. Домановић

(Писмо није датирано, али према сачуваном другом писму мора бити или с краја 1900. или са самог почетка 1901. године. Прим. ур.)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Љуби Стојановићу

Драги Г. Стојановићу,

Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.

Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.

Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.

Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.

Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…

Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.

Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.

Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.

Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић

П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.

(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д.В.)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо П. Петровићу

Драги г. Петровићу,

Иако знам да имате исувише посла, ипак сам принуђен да се баш вама обратим.

Некако рђаво стојим материјално, те ми није могућно да дођем у Ниш[1], а и не знам би ли ми било какве користи.

Ја сам отпуштен, што већ знате пре мене, и хтео сам да дођем г. министру и замолим га за извесне ствари.

Ви ћете бити добри, као и до сада што сте, да ми пишете о овоме што ћу Вас замолити и тиме ћете ми уштедети оно што бих потрошио долазећи.

Мисли ли г. министар да отпушта учитељице које су удате?

Мисли ли нама отпуштенима икада давати службу?

Да ли би моја жена могла добити Крагујевац за учитељицу где би нам било због куће лакше живети кад сам ја већ без службе, или Београд, где бих ја могао опет шта било радити и зарађивати, или Јарушице, село где мој отац живи? Јарушице не жели нико, и овај ће садашњи учитељ тражити премештај.

Да ли би могло да се са њеним премештајем сврши до 15. августа? Ја бих још волео и било би ми згодно да је премести у неко село у околини Београда, али само близу, као Кнежевац што је.

Да ли је згодније да ја дођем лично г. министру и молим за то, или да пошљем молбу? Кад би било најзгодније доћи и хоће ли моћи бити вајде од долажења?

Ја знам да је врло досадно одговарати на овако много питања, можда чак и смешних, па још ако човек има доста пречих и паметнијих послова, али ипак мислим да ћете ми одговорити, ма и најкраће, јер сте ме и до сада много у том погледу задужили. Ја Вам благодарим.

24. јула 1898. год.
Јагод.

Искрени поздрав,
Ваш поштовалац,
Радоје Домановић пред.
Рача Краг., преко Карића трг.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

 

[1] Домановић пише у Ниш због тога што се тамо налазила влада на заседању Народне скупштине. Прим. Д.В.

Писмо Јовану Кангрги (2)

Драги Јово,

Данас ми пре подне није нешто добро. Истина, само сам осећао да ме боли десна рука, и то није ме болела кад мирно стоји, но кад хоћу да је дигнем, али то сам приписивао синоћници. Синоћ је било код мене 5–6 другова, те смо се мало веселили. Покладе, знаш, па смо хтели да се мало провеселимо и поиграмо: прстена, фоте и осталих игара, ти већ знаш, како то иде. Седели смо до једног после поноћи. Пошто они оду, отворим ја прозоре од собе, да уђе мало чиста ваздуха, јер смо били запушили дуваном и запрашили — а ја седнем, да читам нешто, док се ваздух прочисти — и сигурно сам тако назебао. Пре подне и није ми било тешко све до ручка, али чим ручах, одмах ме поче нека језа подузимати, почех да се протежем — све ми изгледа као да ми је мало ваздуха — једном речи, није ми добро… Чекај, молим те, ја горе рекох ти да сам „синоћници“ приписивао то што ме боли рука — чини ми се да би сад требало да нађем прави узрок мом стању — а он је баш сав у томе што сам прозор отварао, ето, видиш, да ти нисам писао, и ја бих се чудио, откуд ће да ми буде зло, кад сам се чувао.

После подне требао сам да идем на час руског језика, али сад већ не могу. Мислим се, шта ћу да радим, аја, не ради ми се ништа. Лежах мало на кревету, претурах се, протезах се, ништа, ништа — све ми се чини, недостаје ми нешто. Дигнем се, те запалим цигару, повучем два-три дима, ништа, човече, није ми по вољи. Опет се завалим на кревет, мислим, али не могу ни то. Што год почнем да мислим, све ми Београд поквари. Ја почнем да замишљам моје село — ливаде, поља, шуме, цвеће, јагањце, пастире, девојке, песме — веселост. Не могу никако — све, све, па ето ти ми Београда. Идем као ја (почнем да замишљам) кроз једну ливаду. А тамо мало даље види се брег, обучен зеленом шумом, цвркућу тице по њој, а сунце просипа зраке, па ти се чини, тамо је рај, а није шума. Тамо опет као виде се радници по њивама, измешано мушких и женских, повили се, па жању жито, а песме из њихових уста само се разлежу, па кикот, па шала, па смеј; — тамо опет чује се жубор — о, проклето нека је све — ено сад одједаред: варошка врева, тандарање кола, вика, ларма, смешани сви могући гласови и многи језици — гомиле непознатих људи, прашина, београдски ветар итд. Што год почнем да мислим, Београд поквари све — одмах тек, као оно у сну, кад се човеку предмети чудновато размењују — људи, животиње, околина и остало — сањао си — сањаш неки пут, као да си у некој царској палати, па се чудиш ономе блеску и сјају, па тек, као, одједаред видиш ту неког свог познаника, и то ти ништа није чудно, све ти то изгледа природно. Па те он тек позове у другу неку одају, кад тамо, учини ти се да си код своје куће, познајеш онај распоред и сваки знак, и то ти опет није чудно — опет ти то изглада сасвим природно.

Тако мени од неке околине у мом селу одједјаред почну да се стварају улице: Кнез Михаилова, Дубровачка, Поштанска — и да журим кроз њих кући, и то ми се учини врло правилан развој мисли, па тек доцније, док ми све појединости изиђу пред очи, увидим да су ме мисли одвеле тамо (овде), одакле бих бежао. — Тако ме страшно Београд наљути, да одједаред добих неку ужасну вољу, да вичем и да грдим. — Да грдим дакле Београд! Како ћу и шта ћу? Погледам случајно кроз прозор — натуштило се небо, ветар дува, а ситне капљице „измаглице“ бију о прозоре. Још гаднији ми се учини, него што је — устанем, не знам ни сам зашто, почнем нешто да тражим, не знам шта тражим (а изгледа ми, као да нема онога предмета који тражим); вратим се натраг и седнем на кревет. Све ми Београд на путу — добио сам вољу само да вичем на Београд, да вичем, да грдим, па то ти је. Одједном некако падне ми на памет да пишем, али шта? како? — Да пишем, да исмевам Београд, да га грдим. Баш ћу да седнем, мислим тако, па ћу једну приповетку из београдског живота. Ала ћу да оспем мржњу против Београда! Или не, једну нотицу за какав лист, па да вичем на владу, што се не стара о чистоти и реду београдском. И то ми се не чини најпаметније — што су ми људи криви, шта ми је крива влада? Мени је крив Београд, њега треба да нападам. Сетим се Бранкове песме, тј. места из његовог „Пута“ „Београде, мој бели лабуде“, учини ми се да бих и ја најбоље то учинио, ако у каквој сатиричној песми исмејем „весели“ (није од весео, -ла, -ло, него весели — несрећни, или још боље, кад неко неког ни крива ни дужна напада, а он не може да се брани, у тако некаком смислу се та реч употребљава) Београд… Све ми се тако врзу мисли по памети, а све смишљам на који ћу начин да се осветим „безобразном“ Београду, што ми нарушава лепе слатке снове срећних дана и својом појавом подсећа на беде и невоље. — Паде ми најпосле на памет да пишем коме писмо, па да се и јадам и тужим на тако дрске поступке — и још да грдим, да вичем све на тај проклети Београд. Коме ћу да пишем, помислим, хајде баш Јови, да му дам посла, да чита којекакве моје будалаштине… Та реч „будалаштине“ као да ме трже из неког заноса. почнем да расуђујем о свом пређашњем мишљењу и мислима и видим да сам, да сам — не знам просто како да самог себе назовем. Како би ме ти назвао, молим те, кажи ми? И ето, драги Јово, тим поводом седох да ти напишем ово писмо. Баш сам смешан. Шта имам да ти пишем глупости? Ето већ тиме и свршавам писмо и шта сам ти писао — ништа. Пиши ми, молим те, јер нисам давно добио писмо од тебе. И ономад сам ти једно испратио, можда га сад у овом тренутку читаш, или си већ прочитао, али и не сањаш да одговараш — дакле ево ти и другог писма, доста дугачког и опет врло кратког. Не знам ни сам шта хоћу, хтео сам нешто нарочито, па ми не иде од руке… „Ништа“.

Београд,
17/II 1892. године.

Прими искрено прздравље
Твој друг
Р. М. Домановић

У идућем писму послаћу ти за успомену једну песмицу. Сад бих то учинио, али право да ти кажем, ако и није лепо — просто ме мрзи — ништа ми се не мисли, а учинићу и оно, што сам у прошлом писму обећао — муку ћеш имати, док и ово прочиташ, јер сам врло брзо писао, па ми се чини да је нечитко — морам да се „одважим“, како ти велиш, да штампам неке песме, ако их ко хтедне примити.

Р. М. Домановић

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Писмо Јовану Кангрги (1)

Драги Јово,

Пишем, али и сам не знам шта ће испасти. Желим да одговорим твојој вољи, да ти све тајне откријем. Одакле да почнем? Шта да узмем? Не знам. — Хтео бих цео свој живот да ти пред очи изнесем, па да гледаш, да ме испитујеш. Најволео бих кад бих то могао учинити. Ти би читао живот чудноватог младића, чудио би се, можда би уздахнуо тужно, можда би ти се и суза у оку завртела. — Далеко сам, није то тако страшна биографија. Насмејао би се, веруј ми, драги Јово, ти би се слатко смејао.

Замислио сам се, а мисли ме носе и куд бих хтео и куд не бих. Донеле ме ето у једну јеврејску одају. И ја гледам стару погрбљену Јеврејку са смежураним лицем и испалим зубима како се смеје младоме Јеврејчету што се играјући спотаче о неку „асуру“. Гледам опет једнога постаријег Јеврејина до прозора како се смеши и животињски ждере неку питу. Ја стојим, нити ме ко што пита, нити ме ко нуди, а нико ме и не тера. Нико на мене не обраћа пажњу као на какву ствар или ниже нешто. Све ми то излази пред очи, ту су ме мисли донеле. Али шта ћу ја тамо, о чему мислим? — Тргнем се из мисли, узмем са стола допола изгорелу цигару, припалим, тргнем два-три дима; дим се колута и развија, а ја га дирам и гледам у њега, и тако се ето нехотице занесем у нове мисли…

Сад сам на горњем боју једне куће Кондине улице. То су, мој драги Јово, грозне и тужне успомене. Хладна соба а кроз „рабатан патос“ пири још хладнија струја. Напољу звижди ветар као помаман — све се трескају прозори, а једна крпа којом је једно око запушено лепрша тамо-амо. На столу стоји лампа која осветљава сто за којим седим и тапшем ногама од зиме. Сваки час извучем лампи фитиљ, светлост ојача мало, па опет утрне и чкиљи као малопре — нема гаса. Крај пећи, из које тек помало светлуцају два, три угљичка, седи на малој клупи моја бивша газдарица. — Сува као авет. Лактовима се одупрла о колено, а главу метнула међу кошчате суве руке. Крај ње, опет, на поду седи ћерчица јој од своје 3-4 године — лепа као анђелче. Лупа ножицама о патос, плаче, све јој сузе котрљају се низ пуне обрашчиће. Дрма мајку и моли да јој да хлеба. „’Леба, мама! ’Леба!“ па опет у плач, а мајка нéма, као да је од камена изрезана. Ал’ како је њој било — слушала је глас свога љубимчета, своје једине утехе, слуша и чује да оно иште хлеба, једну корицу сува хлеба и ништа више. Сигурно је желела да оглуви, да је нестане — да — — — не знам. Ах, тешко је то, жалосно, страшно! Где је ближњи и где су ти људи, тај бог, има ли њега? — Ја сам био најближи, ја сам то слушао, чуо сам плач, чуо сам тежак уздах материног бола. Јесам ли помогао? Био сам као камен, нисам се могао маћи с места, гледао сам само ту тужну слику. — Нисам могао мислити. — Да ми је да ти кажем, да ти речима опишем, да видиш само; овако не. — Сећам се тога па мисли појуре, крв узаври. — Повлачим перо, али се оно устеже, неће, не може — јест, не може. — И ја сам тада био гладан и ја сам осећао бол. — Тада сам се осећао код толиких људи — сам. — Ал’ ја сам крив. Нико други — сам ја. Ено их, гадни ласкавци. Гле како се смеше, како ме тапшу руком по рамену — говоре, труде се да сав глас претворе у нежност, да ме увере у своју искреност. Могао сам се преварити, тј. преварили су ме они, јер су учинили своје, али ја сам видео онај поглед, осетио сам дах гладне злобе, из речи њихових чуо сам само ласку, хвалу — обману; то нисам тражио. Ја сам их куповао — и купио, ал’ ме је скупо стало. — Они су ми се светили, правили се да ме не познају. Истина су ме, као бајаги, и жалили, то ме је вређало. Ја сам се правио весео — смејао сам се — горко. И они су се насмејали кад сам од њих полазио, али злобно. Најзлобнији хтеде да ме и даље гледа, не из сажаљења, не из оданости, него да гледа жртву своје злобе, да се свети, да се злобно смеши. И — — —

Слуш’о сам га кад говори
о љубави наспрам друга,
слушао сам га кад се злоби
и пакости светској руга.
Ал’ у том сам глед’о часу
израз лица шта му вели,
глед’о сам га и шта видех —
у том часу зла ми жели.

Дрхте злобно усне модре,
стиснути су јако зуби,
с уста с’ ласкав осмех вине
па се затим одмах губи
на ономе ’ладном лицу,
где се клета пакост шири,
где прозоре видиш пакла
што кроза њих демон вири.

Све сам то претрпео. Увек сам се смејао, трудио сам се да упркос свима будем весео и успео сам. — У своме горком смеху, а то је плач, само плач којим се одзива прекорно саучешће, а оно горе уједа за срце него отворена освета или злобно кињење. Ја сам се смејао, многи су ме држали „за животињу без осећања“, то сам чуо, знам — али ништа — прошло је. Сад сам у бољим приликама. Опет иду за „животињом без осећања“, труде се да и по други пут играју своје подле улоге. — Знај да им неће упалити. Ето тако лутам мислима сад у овоме часу. Сетим се дивних вечери летњих, сетим се баба-Јекине баште, цвећа. — Оне дивне шале, Лиона, свију милина из тога доба. О ала то беше красота! Тада сам сигурно био у крилу среће, у њеном загрљају, склоњен од бурног живота светског у коме влада неправда, неверство, превара, лицемерство, кад бејах у тим данима и у данима кад живљах крај својих родитеља, обасипан њиховом нежном љубављу. То су можда за мене била два острвца у бурном мору светске злобе. Па шта мислиш? Да ли због тога тужим? Боже сачувај! Мора се проћи кроз све, пре или после. — Ја сам уграбио, рано сам прошао. — Видео сам и познао прави живот земног човека. па сад? — Ето, сада ћу да мислим што друго, да се успоменама занимам.

Био сам код моје куће у селу. Знаш, запамтио си сигурно да има две собе, једна мања и једна већа. Мања је она у којој је Шишко јео млеко знаш да смо се смејали како је био опкорачио велику чинију ногама, па куса великом дрвеном кашиком. Зимус је у тој соби седео Павле, јер у великој нема фуруне. Били смо увек заједно. После вечере, одем ја код њега — узмемо вина, па разговарамо и накрећемо литар (без чаше). Вино точимо из нашег подрума, али кад пређе време, завлада поноћ — онда не иде да се лупа у буре. — Ми, већ весели, шиљи момке код Наума, донеси — пи’ — Вичи Јевту, пушке, барут. — „Овамо, штрудло божја!“ — виче Павле. — Узбуна. — Ја сам био ћутљив кад више пијем, а Павле је грдио и само хоће боја и мегдана. — Прелама руку — маше, стеже песницу — па се тек гласно насмеје. Труди се да озбиљно разговара, али то је тек смешно. — Језик изда, усне се обесе, а речи (глас) пролазе кроз зубе са великом муком. — Ја имам страст да пуцам. Избацим некад по 50—60 пушака за ноћ. Зими и није уживање, али како не би лети? — Знаш већ на каквом је месту наша кућа. Изађем мало више, седнем крај оних шумарица, горе, на рудину. — Вече лепо како се тек да замислити. — Са свију страна чујеш песме прељске и жагор, које од ветра које од рада другога. Живота вреди таква једна ноћ. Седим па пливам у чистини, певам јер морам, сама ме природа гони. — Нисам певач, то већ знаш, то ме једи. Слушам како се силно простиру други гласови. — Не једи ме то као што се обично једи, него је то као да се дете бенави у крилу материном, па од радости цвили као да плаче. — Положим пушку по земљи, плане — засветли, а глас јој одјекне по брдима, па још ако после тога као одзив чујем какво „јао“ или опет по три-четири пушке, то је још веће задовољство. Помислиш да си у рају а не на земљи. Замисли јаку зиму као што је у Београду. Ветрина хуче, па те „брија“ и сипа снег у очи. — Замотао си се, натукао капу, савијеш главу, па хиташ као смушен, а такав је сваки ко мимо тебе прође. Све мирно, невесело — итд. а сад упореди то с оном вечери.

Писао сам ти готово читав табак и опет ти нисам ништа написао, још ако те ово задеси у каквом послу, лепа парада.

Држим да ћемо се скоро видети. Пиши ми хоћеш ли долазити амо о Ускрсу. Ако ми пођемо у Грчку, онда ћемо се састати. — Могуће да ћу баш и онако доћи у Ниш за два-три дана.

Био сам у селу — седео сам у баштици под једним великим орахом. — Дивно вече, месец обасјао, и звезде трепере на небу, чини ти се да се играју, да су веселе, па те маме чисто. Запалио сам цигару, лаки ветрић разноси лагано дим који се чаробно шири према зрацима пуног месеца. Цвеће мирише, а славуји и косови певају вечерње песме, поздрављају тиху ноћ. По целом селу дигао се жамор од смешне збрке разних гласова. Груди ми беху испуњене милином. Осећао сам се срећан. Свуд около шума, обасјана слабом светлошћу месеца, па још чаробнија изгледа него иначе. — Све се почне утишавати. И лавеж паса и песме радника који се повраћају кући, све тише, тише. Тако дође права ноћ. — Још каткад кос или славуј јаве се умилном песмом из свога гнезда, и покоји будан пас лане. Али са свију страна сад почињу допирати звуци од клапар-ветрењача — дивота. Почињу светлуцати по брежуљцима ватре. Па тек дивне песме чујеш — то су прела. Хори се песма, а груди се надимају од неког задовољства. „Сјај, месече, сјај“. Та песма као да ми је за срце прирасла. Узмем пушку и остало, па хајде. — Али тамо кад добро, кад рђаво, али ма како, тек то су слатки часови. — Ето видиш да просто не могу и немам времена да то полако, пажљиво и природно све пишем. — А мисли прелете много, — час овде, час тамо — час видиш себе окружена срећом и задовољством, а час у злоби и невољи; све то мисао прође, ал’ ко ће све то исписати? Рђаво си приметио, нисам зловољан, бар сада, а кад пишем зловољно, то се сетим несрећних тренутака. — О, да ми је да ти изређам само све жалосне сцене из мога живота! — А има их доста. — Истина је да лепи дани претежу. — Па зар онда могу бити љут на своју судбу, на свој живот, на свет? Свет је као свет, а зар ја нисам можда у очима каквог сиромаха такав? Сигурно јесам. — Седим гдегод крај чаше пива, пушим скупоцен дуван, чашћавам итд. Нисам приметио, али бар у једној од таквих прилика гледао ме је какав сиромашак, коме је 10 пара потребно да најнужнију потребу — глад подмири. И он је био огорчен, мрзео ме можда. — Само ја не бих мрзео тако без узрока. Ја бих био луд кад бих се усудио да исправим „криву Дрину“.

Могуће је да помислиш: заљубљен сам. То ако си пре помислио него што ово прочиташ, сад се разувери. Никад нисам љубио. Још не знам шта је љубав, иако толики свет од ње пати и толики писци испунише своја пера пишући о љубави.

Као што видиш, тј. уверавам те да ја нисам огорчен на свет, а већ објаснио сам ти зашто по каткад тако пишем. Још бих много и много могао о тим стварима да ти пишем, али немам времена.

Желим да ти пишем што опширније о Павлу и Владимиру. Право да ти кажем Владимир није као што је био. Нешто се уозбиљио, ништа, можда баш то се теби и допада. — Е али није тако. — Ја волим озбиљна човека, али стари познаник — друг, кад је озбиљан и све озбиљно и „мудро“ прича своме другу, то је онда ’ладноћа, то више није озбиљност у правоме смислу те речи. Напослетку, па правдам то, јер човек је ожењен, а иначе има своје дужности учитељске да врши, па мора да остави оно старо понашање. — Опет ме нећеш разумети; не мислим да човек треба (да има) детињско или младићско понашање целога века, јер то је противно карактеру свакога човека. Павле је стари Павле. — Пије прилично, али му не шкоди ништа. Павле је добричина. Тај човек пропада од добра. — Његова доброта сигурно је учинила те је постао „мек“, „млак“, како да се изразим. Бивало је прилика да га нападну у његовој рођеној кући, и он само слеже раменима. Можда је то и бојажљивост, али на сваки начин није. Додуше, није баш ни куражан, јер је то у више прилика посведочио. Павле је добар друг и искрен, само је сувише према безобразком и увредљивом понашању „млак“.

Твој,
Рад. М. Домановић

(Без датума; из времена око 1892. год.)

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Meditado de ordinara bovo serba

Diversaj mirakloj okazas en la mondo, kaj nia lando, laŭdire, abundas je mirakloj tiom ke la mirakloj jam ne plu estas mirakloj. Ĉe ni estas homoj sur tre altaj postenoj kiuj nenion pensas, kaj kompense, aŭ eble por aliaj motivoj, komencis pensi ordinara bovo kampula, kiu nenion diferencas de la ceteraj bovoj serbaj. Dio scius kio kuraĝigis la genian bruton por tiel aŭdaca enterpreno – pensado, ĉar ĝis nun evidentiĝis ke la malfeliĉa metio kaŭzis nur malutilojn al Serbio. Ni ja diru ke la naiva mizerulo eĉ ne scias ke en ĝia hejmolando tiu metio ne havigas profiton, sekve ni tion ne atribuos al ĝi kiel apartan kuraĝon civitanan, sed tamen restas enigmo kial ĝuste la bovo pensu, se ĝi estas nek balotanto, nek komunuma konsilanto, nek vilaĝestro, nek iu ĝin elektis deputito en bova parlamento, aŭ eĉ, se ĝi estas iom maljuna, senatano, kaj se la pekulo revis fariĝi ministro en bova lando, tiaokaze, male, ĝi devus ekzerci kiel eble plej minimume pensi same kiel faras la eminentaj ministroj en feliĉaj landoj, kvankam ankaŭ en tio nia lando ne havas feliĉon.

Finfine, nin ja ne koncernas ke en Serbio la bovo transprenis la metion forlasitan de l’ homoj, kaj eble ĝi komencis pensi per natura instinkto.

Kia do estas tiu bovo? Ordinara bovo kiu havas, laŭ la zoologio, kapon, trunkon kaj membrojn, same kiel la ceteraj bovoj, ĝi trenas veturilon, manĝas herbon, lekas salon, remaĉas kaj muĝas. Ĝi nomiĝas Grizulo.

Jen kiel ĝi komencis pensi. Iun tagon ĝia mastro ĝin jungis al la veturilo kun ĝia kamarado Nigrulo, ŝarĝis la veturilon per ŝtelitaj palisoj kaj direktis en la urbon por vendi. La mastro vendis la palisojn jam ĉe la unuaj domoj de la urbo, prenis la monon, maljungis Grizulon kaj ĝian kamaradon, kroĉis la ĉenon, per kiu ili estas ligitaj, al la jungilo, žetas malligitan faskon da maizfolioj antaŭ ilin, kaj gaja eniris etan drinkejon por refreŝigi siajn fortojn, dece, per brando. En la urbo estis soleno, kaj viroj, virinoj, infanoj pasas de ĉiuj flankoj. Nigrulo, kiu cetere inter la bovoj estas konata kiel iomstulta, nenion observis, sed tute serioze komencis manĝi, sin nutris ĝissate, iom ekmuĝis de kontento, kaj fine sin kuŝigis kaj en dolĉa dormeto komencis remaĉi. (Domaĝe ke ĝi ne estas homo, ĉe tiaj disponebloj por alta kariero.) Sed Grizulo eĉ ne gustumis. Ĝia kampula rigardo kaj trista mieno unuavide diras ke ĝi estas pensulo kaj delikata, impresebla animo. Ĝin preterpasas homoj, serboj, fieraj pri sia lumplena pasinto, sia nomo, pri sia nacieco, kaj la fiero speguliĝas en ilia sinteno kaj iro. Grizulo tion observis, kaj subite ĝian animon ekkaptis tristo, doloro pro grandega maljusto, kaj ĝi ne povis submetiĝi al sento tiel forta, subita kaj potenca, sed ekmuĝis triste, dolore, kaj ĝiaj okuloj eklarmis. Kaj pro kruela doloro Grizulo komencis pensi.

“Pri kio fieras mia mastro kaj liaj ceteraj samcivitanoj, serboj? Kial ili tiom alte levas la kapojn kaj kun vanta fiero kaj malestimo rigardas mian rason? … Ili fieras pri Ia patrolando, ili fieras ke la kompatema sorto ilin favoris naskiĝi ĉi tie, en Serbio. Ankaŭ min la patrino ja naskis ĉi tie, en Serbio, kaj ĝi estas ne nur la patrolando mia kaj de mia patro, sed ankaŭ miaj prauloj same kiel la iliaj, ĉiuj kune, translokiĝis en ĉi tiujn regionojn el la antikva hejmlando slava. Kaj neniu el ni bovoj sentis fieron pro tio, sed ni ĉiam fieris se ni povis suprentreni pli grandan ŝarĝon, kaj ĝis hodiaŭ neniu bovo diris al ŝvaba[1] bovo: “Kion vi volas, mi estas serba bovo, mia patrolando estas la fiera Serbio, tie naskiĝis ĉiuj miaj prauloj, tie, en ĉi tiu lando, estas ankaŭ la tomboj de miaj antaŭuloj!” Dio nin gardu, pri tio ni neniam fieris, tio eĉ ne venis al ni en la kapon, kaj jen ili fieras eĉ pri tio. Strangaj homoj!”

Ĉe tiaj pensoj la bovo triste ekskuis la kapon, la sonorilo ĉirkaŭ ĝia kolo eksonis kaj la jungilo ekknaris.

Nigrulo malfermis la okulojn, ekrigardis la kamaradon kaj ekmuĝis:

“Vi ree frenezas laŭ via kutimo! Manĝu, stultulo, grasiĝu, ĉu vi ne vidas, ke viaj ripoj elstaras; se estus bone pensi, la homoj ne lasus tion al ni bovoj. Tia feliĉo nin ne atingus!”

Grizulo ekrigardis sian kamaradon kompate, forturnis la kapon, kaj ree enprofundiĝis en siajn pensojn.

“Ili fieras pri la lumplena pasinto. Ili havas Kosovo polje[2], la tiean batalon. Granda miraklo! Ĉu ankaŭ miaj prauloj jam tiutempe ne trenis provianton kaj materialon por la armeo, se ni ne estus, tiun laboron devus fari la homoj mem. Ili havas la ribelon kontraŭ la turkoj. Ĝi estas granda, nobla afero, sed kiu ĝin faris? Ĉu ribelis tiuj vantaj malplenkapuloj kiuj nenion farante plenbloviĝas antaŭ mi kun fiero, kvazaŭ tio estus ilia merito. Jen, ekzemple mia mastro. Ankaŭ li fieras kaj fanfaronas pri la ribelo, kaj precipe ĉar lia praavo kiel eksterordinara heroo pereis en la liberiga milito. Ĉu tio ja estas lia merito? Lia praavo ja rajtis fieri, sed li ne, lia praavo pereis por ke mia mastro, kiel lia posteulo, povu esti libera. Kaj li estas libera, sed kion li faras en la libero? Li ŝtelas fremdajn palisojn, ankaŭ li eksidas sur la veturilon, kaj mi trenas kaj lin kaj la palisojn, kaj li dormas sur la veturilo. Nun li vendis la palisojn, trinkas brandon, nenion faras kaj fieras pri la lumplena pasinto. Kaj kiom da miaj prauloj estis buĉitaj en la ribelo por ke la batalantoj sin nutru, kaj ĉu ankaŭ miaj prauloj en tiu tempo, ne trenis provizaĵojn, kanonojn, provianton, municion, kaj tamen ne venas al ni en la kapon nin ornami per iliaj meritoj, ĉar ni ne ŝanĝiĝis, ankaŭ hodiaŭ ni plenumas nian devon same konscience kaj tolere kiel niaj prauloj.”

“Ili fieras pri la suferoj de siaj antaŭuloj, pri la kvincentjara sklavado. Mia raso suferas jam de sia ekesto, ankaŭ ni suferas kaj sklavas eĉ la hodiaŭan tagon, kaj neniam ni tion distrumpetis. Ili diras ke la turkoj ilin torturis, buĉis, palisumis, sed ankaŭ miajn praulojn buĉis kaj serboj kaj turkoj, rostis, kaj submetadis al ĉiaspecaj torturoj.”

“Ili fieras pri la religio, kaj nenion kredas. Ĉu mi kaj mia tuta raso kulpas ke ni ne estas akceptataj kiel kristanoj? La religio diras al ili “ne ŝtelu”, kaj jen mia mastro ŝtelas kaj drinkas per ŝtele akirita mono. La religio ordonas al ili fari bonon al la proksimulo, kaj ili faras nur malbonon unu al alia. Ĉe ili la homo estas plej bona, konsiderata kiel modelo de virto — nur se ne faranta malbonon, kaj, kompreneble, neniu eĉ ekpensas postuli ke krom ne fari malbonon, oni faru ankaŭ bonon. Kaj jen al kio ili basiĝis, ke la modeloj de virtoj estas por ili egalaj al ĉiu senutila afero, kiu nur malbonon ne faras.”

La bovo profunde enspiris, kaj ĝia suspiro levis eĉ polvon de sur la vojo.

“Kaj sekve,” ĝi daŭrigis sian tristan meditadon, “ĉu mi kaj mia raso ne estas pli bonaj en tio ol ĉiuj ili? Mi neniun mortigis, neniun priklaĉis, neniun priŝtelis, neniun senkulpan eksigis je ŝtata ofico, mi ne faris deficiton en ŝtata kaso, nek false bankrotis, mi neniam enkatenigis aŭ arestis senkulpajn homojn, ne kalumniis miajn kamaradojn, ne perfidis miajn bovajn principojn, ne atestis false, mi neniam estis ministro nek faris malbonon al la lando, kaj krom ne fari malbonon, mi faras bonon eĉ al kiuj faras malbonon al mi. La patrino min naskis, kaj la malbonaj homoj tuj forprenis de mi eĉ la patrinan lakton. Dio verŝajne kreis la herbon nur por ni bovoj, kaj ili eĉ ĝin forrabas de ni. Kaj ni, tamen, malgraŭ ĉiuj batoj, trenas veturilojn kaj plugas al la homoj kaj ilin nutras per pano. Kaj, tamen, neniu agnoskas niajn meritojn por la patrolando…”

“Se tio vere estas bona, la religio diras al la homoj fasti dum ĉiuj fastoj, kaj ili ne povas elteni eĉ tiom malmulte da fasto, kaj mi kun mia tuta raso fastas dum la tuta vivo, de kiam ni estas demamigitaj.”

La bovo mallevis la kapon, kaj kvazaŭ zorge ĝin relevis, kolere enflaris, kaj ŝajnis rememori ion gravan kio ĝin turmentas; subite ĝi ĝoje ekmuĝis:

“Ha, nun mi scias, verŝajne estas tiel!” kaj daŭrigis la meditadon:

“Tiel do: ili fieras pri la libero kaj civitanaj rajtoj. Mi devas tion serioze pripensi.” Ĝi pensas, pensas, sed vane. “En kio konsistas iliaj rajtoj? Se la polico ordonas al ili baloti, ili balotas, kaj ankaŭ ni povus tion ekmuĝi: “Pooor!” Kaj se ĝi ne ordonas, ili ne kuraĝas baloti nek sin enmiksi en la politikon same kiel ni. Ankaŭ ili toleras karceron kaj bastonojn, ofte senkulpaj. Ni almenaŭ ekmuĝas kaj eksvingas la voston, kaj ili ne havas eĉ tiom da civitana kuraĝo.”

Tiam la mastro eliris el la drinkejo. Ebria, interplektanta la piedojn, kun malklaraj okuloj, li elparolas nekompreneblajn vortojn, kaj, zigzagante, ekiris al la veturilo.

“Jen por kio la fiera posteulo uzis la liberon kiun liaj antaŭuloj sange permilitis. Mia mastro ja ebriiĝas kaj ŝtelas, sed por kio la aliaj ĝin uzis? Nur por nenion fari kaj fieri pri la pasinto kaj la meritoj de siaj prauloj, en kiuj ili neniam partoprenis, eĉ ne kiom mi.”

“Kaj ni bovoj restis same diligentaj kaj utilaj laboruloj kiel niaj prauloj. Ni estas bovoj, fakte, sed tamen ni povas fieri pri nia peniga hodiaŭa laboro kaj meritoj.”

La bovo profunde suspiris kaj pretigis la kapon por la jungilo.

 

Fonto: Domanoviĉ, R; Milĉinski, F; Ĉopiĉ, B, Tri satiroj, Slovenia Esperanto-ligo, Ljubljana 1957. (Trad. de Petar Stefanoviĉ)

 

[1] Germana bovo. Ŝvabo = Germano; nomon oni donis al germanaj koloniistoj en Vojvodina. Ili parte alvenis el germana provinco Ŝvabio (Schwaben).

[2] Ebeno en suda Serbio kie okazis en la jaro 1389 la batalo inter Serboj kaj Turkoj. Per sia venko Turkoj finfine neniigis mezepokan Serbion kaj komencis okupi la teritoron de Sudslavoj. Tiu okazantaĵo en serba historio estas sendube unu el la plej gravaj kaj plej emociaj.

Ni multe dankas al Slovenia Esperanto-Ligo kaj al sinjoro Ostoj Kristan por la eblecon akiri la rakonto.

Сећање на Милована Глишића (3/3)

(Претходни део)

Кад је сутрадан отишао да побере своје печурке, печурке су биле побране. Затекао сам га код Боторића, седи с покојним Бацетом, и као обично чека каву. Како ја уђох, он ће Бацети:

— Оно је!

— Није ваљда.

— Ама није оно побрало; лењо је то, него је потказало!

Ја се поздравих, а он као љутито окрете леђа, па ће Бацети:

— Које је ово чудо? Шта ’оће овај? А, неког морам да закољем!

Ја не знам шта је и најзад ће он:

— Ти си потказао где су печурке?

Извињавај се ја, и он се као прави да се једва једном мало одљутио, па ће келнеру:

— Слушај, момче, видиш овог мог синовца, ево ти овај марјаш, јутрос ћу да му купим само пола каве. Није ни то заслужио, али се моје назвало. Испеци му, али пола шоље.

Келнер, навикнут на његове шале, насмеши се, узе марјаш и рече:

— Добро г. Глишићу.

Од тога јутра наставио је Чича-Милован с том, како он вели, „некаком грдном лопужом“ што му краде печурке очајну борбу. Идуће јутро је ишао читавих сат и по пре обичног времена и угарбио печурке. Његова задовољства нигде није било, хвалио се тиме и радовао као дете. Кад, али идуће јутро кад оде у то исто време, печурке побране.

И он, очајан, жали се:

— О, Господе боже, гадна нека човека, о покварене лопуже некакве што се, видиш, најмио на моје печурке! Е, вала ме сутра нећеш претећи! — Бацета му је правио друштво и у том јурењу дотерали су дотле да су једног дана одмах после по ноћи били код печурака, и по предлогу Чича-Миловановом прикрили се и вребали „ту некаку лопужу“. И заиста стрпљиво дочекају.

— Еј, море, ко то бере моје печурке! — узвикнуо је радосно Глишић кад је познао човека, свог доброг познаника с ким је ранијих година заједно ишао у печурке.

После шале и смеја погоде се да ко пре дође не обере све, већ пола да остави.

Тачан, педантан и одмерен у животу, такав је био у књижевном раду. Читалац се, читајући га, диви чистоћи и знању језика српског, али није згорега да читалац зна колико је напора, истрајности и труда стало њега то знање.

Било је у време кад је преводио „Рат и мир“. Сам је причао да кад наиђе на неку реч којој не може одмах да нађе српску реч са истим значењем, он по дан, по два распитује, тражи, мучи се док не нађе реч која му треба.

Срете ме на улици једног дана и без обичног поздрава рече:

— Стој!

Ја стадох.

— Ти си из села?

— Јесам.

— Кола знаш шта су?

— Знам.

— А знаш ли ти нашу реч како се зове онај простор на осовини по коме се окреће точак између чивије и оног другог краја?

— То не знам.

— Е, сад иди, не требаш ми кад не знаш, кола зна и моја стрина. Одо’ до маторог синовца ако и оно није све позаборављало.

После два-три дана рече ми радосно:

— Разабрао сам: оно што сам те ономад питао зове се пошетањ. Ето, сад памти, па знај и ти!

Завршујући ово неколико успомена на Чича-Глишића којима сам хтео да бар унеколико сачувам спомен на његову тиху, безлобну, мирну и спокојну душу племенита човека, морам на крају још, пошто сви знате Глишића као приповедача, изнети још да се он бавио и научним радом — разуме се из шале. Сви ми ближи њему знамо да је он написао и зоологију. Кад би се та зоологија увела у школе, ученици би га благосиљали.

То је најкраћа и, како је он говорио, најтачнија зоологија.

„Сва се жива створења божја деле на двоје:

  1. ’Тице.
  2. Бубе“.

Он нам је њу и коментарисао.

— Па како то може, стриче?

— Па тако, брате, лепо: све што лети то је ’тица а што иде, пузи, гмиже, и тако, то је буба.

— Па — упита неко онда, — где ту спада, на пример, комарац?

— Комарац, ’тица, и то још ‘тица певачица… Слушај, пева.

— А коњ?

— Коњ, во, овца и тако, то су бубе четвороножне.

— А човек?

— Е, човек долази у бубе двоножне.

Често, показујући на улицу, засмеје се:

— Пази, болан, колико је разних буба, како гмижу! …

Бог да прости великог приповедача и доброга Чича-Милована!

Нека му је слава! Он је њу достојно заслужио.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.