Archive | август 2015

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (1/4)

Један путник, странац, и то баш главом Енглез, који је скорих дана пропутовао кроз Србију штампао је ове интересантне успомене из наше земље. Убеђени смо да ће за све наше читаоце бити ове белешке странчеве од великог интереса, те ћемо их у верном преводу нашем саопштити од речи до речи онако исто како је и у оригиналу, и то на уводном месту, место чланка.

Ево тих успомена, које су штампане на енглеском језику под горњим насловом:

„Из земље чуда и изненађења“

I

„До пре неке године знао сам за многе и многе земље, које су и у Европи и ван Европе, знао сам чак и о многим звездама и небеским просторима, али о земљи Србији ништа никада чуо нисам. Одједном се прочу код нас Енглеза да постоји и неко чудо од земље што се зове Србија. Ја сам човек и иначе беспослен, добро ситуиран, проживео сам и науживао се, па ми све досадило. Размишљао сам на какав шпорт да се ја одам, па никако да измислим нешто ново. Ми Енглези смо у тим шпортовима отишли већ до сулудности, па ко ће измислити нешто чиме може задовољити сујету као каквим новитетом. Понављати оно исто што су други већ радили нисам ни хтео ни имао воље. Рецимо да се решим да век проведем у томе да израчунам колико се цигарета попуши у Лондону за годину, то је већ један радио. Да се одам на шпорт па да израчунам колико хектолитара воде протече кроз Темзу за годину дана, опет бесмислено. Било је мојих земљака који су се и тиме бавили.

Заиста ми је мило било кад сам чуо за ту земљу Србију, о којој нико и никад од нас Енглеза није ни чуо ни снио; и што је најлепше, како сам у нашим новинама прочитао, у тој земљи се свакодневно дешава стотинама чуда и стотинама разних изненађења.

Откако сам то прочитао, ја просто оживех. Нестаде оне тешке досаде, сад и ја добих неки циљ у животу и рекох сам у себи:

— Е, ето то је ново. Ја ћу радити што није ниједан Енглез радио, ја ћу да проведем остатак свога живота у томе шпорту. Хоћу да бројим колико се изненађења и колико се ситних и крупних чуда дешава у тој земљи за годину дана.

Осећао сам срећу и понос што тај шпорт ја први почињем баш у Енглеској, где су шпортови чудни и луди, а многобројни баш као и изненађења у тој земљи.

Одмах, из тих стопа, што се вели код нас Енглеза, нађем једнога Србина (њих је, хвала богу, како сам од њега сазнао, било свуд по свету. Разбегли се од многих и честих чуда) у Лондону, који, разуме се, зна добро енглески, одредим му добру плату, дам путнога трошка и пошљем га у Србију да ме отуд извештава о сваком ситном и крупном чуду, о сваком малом и великом изненађењу, и то све депешама. То је било пре неколико година.

С нестрпљењем сам очекивао прве вести. Најзад дочеках и тај срећни дан.

Ево депеша првог дана откад сам их почео добијати.

Прва депеша у 7 часова изјутра:

„Краљ је прокламовао нов слободоуман устав и положио заклетву да ће га и он и његови потомци до гроба штитити, као што су то радили и његови преци!“

Доцније сам већ распитао депешом:

„Колико краљ има деце?“

Одговор:

„Нема!“

Ја питам за претке.

„Не знају се“ — добијем одговор.

О, Господе боже, та ово су заиста нечувена чуда.

Опет депеша:

„Народ се по наређењу весели.“

Даље депеше од истог дана:

„Краљ укинуо Устав и узео сву власт у своје руке. “

„Народ се весели по наређењу.“

„Ово су све последња чуда, за сада ниједног крупног.“

„Ситна чуда: престоница окићена цвећем. Долазе депутације. Краљ Александар је учинио посету јавној женској.“

Има још 183 чуда овако безначајне вредности.

„Настало је изненађење што већ два сата нису никог премлатили жандари усред престонице.“

„У округу крагујевачком није осуђен нити отпуштен из службе један полицајац који се држао закона. Народ тога краја јако је изненађен.“

„Пошљите ми још неколико помоћника, јер не могу сам да савлађујем посао.“

И заиста, одредим му још неколико помоћника, а и себи узмем тако исто неколико.

Сутрадан још више депеша још луђе садржине, тако да ја и сви моји помагачи не можемо да савладамо. И ја све то тачно бројим и наређујем главном извештачу из Србије да ниједно, па ни најмање чудо ни изненађење, не пропусте, јер ја сам хтео да имам тачну статистику. Као одговор на то добијем депешу:

„Одредите још двадесет помагача. Посао је велики, сваким даном све се више и више развија.“

Шта ћу ја, као сваки Енглез, кад сам се већ решио да у томе проведем век, морао сам и то учинити. Али из дана у дан посао све већи, те сам због материјалних средстава морао основати Акционарско удружење, коме ће бити једини задатак да прикупља сва чуда и изненађења из земље Србије. Прво је било нас неколико, а после, постепено из дана у дан морадосмо ради огромног рада проширивати и број акционара.

Никако да посао иде на мање, већ се нагло, чисто неприродно развија, а издаци, разуме се, све већи и већи.

— Па, иако смо Енглези — нападоше ме акционари једног дана, — ово је и сувише лудо предузеће. Лакше нам је ухватити тачан рачун колико је зрна песка у Темзи, него се бавити тим да израчунамо колико је у Србији за годину ситних, и крупних чуда и изненађења.

Ево за кратко време колико се нас оштетисмо, а како се тамо ствари развијају, то ће моћи банкротирати цела Енглеска, а да се та статистика ни о толиком трошку не среди.

Сутра ћемо донети продужење овог чудног енглеског написа, у коме даље прича узроке његовог доласка у Србију и утиске које је с тог пута понео.

II

И заиста, што вели онај акционар, умало што не дође у опасност да банкротира цела Енглеска подносећи трошкове око прикупљања вести о чудима из земље Србије. Сем чуда као што је Устав без уставности, порођај без детета, апсолутизам под парламентарним режимом, парламентарна влада без скупштине, скупштина без права, било је чак и преких судова и опсадних стања, пушкарања и окивања грађана по њиховој личној молби.

Добио сам и овакву депешу од главног мог извештача у Србији:

„Београд

„Данас је краљ издао овакву прокламацију:

„Драги мој народе, има већ неколико дана како ме молиш и кумиш да ти опет укинем Устав и законе, да те опростим досадне слободе и да бар за дан-два повратим у Србији старо срећно доба пушкарања грађана, окивања и кундачења. Ја се нисам ни за часак оглушио о те искрене жеље мојих верних поданика, али сам хтео да о томе добро размислим. Јуче сам добио безброј делеша у којима ме верни поданици питају шта је то да нема убијања и окивања већ неколико дана.

У интересу миле ми Отаџбине, а по жељи свију вас, ја вам данас испуњавам молбе и објављујем да приређујем:

Велику народну забаву са кукањем и плакањем. Програм ће бити овај:

Отварање забаве почињем ево данас овим својим говором.

  1. Гутање Устава са свима законима земаљским изводићу такође ја са балкона краљевске палате уз многобројно одобравање и клицање масе.
  2. Неколико, досада нечувених и невиђених, свечаних пушкарања мојих добрих грађана изводићу телефонским наредбама уз припомоћ жандармерије, а уз свирање веселих комада музике моје гарде и уз пратњу моје дичне краљице.
  3. Свечано отварање преког суда и опсадног стања. Стари комад на многобројни захтев публике. Ту се продуцирају вештаци у суђењу по закону без закона, по правди без правде, по пуним прибављеним доказима и онда кад ни једног јединог доказа нема. То ће они вршити под сталним мојим надзором а уз пријатељско суделовање полиције, која ће изводити на вештачки начин измишљање криваца, лажне сведоке, окивање и ’апшење мојих поданика, које сам унапред одредио да на тој великој народној забави представљају политичке жртве. Почетак представе и те народне велике забаве отварам данас и изводим пред вама.

Забава ће се одржати у просторијама целе Србије. Улазну цену било за самца или за породицу, узима народу из џепа сама полиција. Странци у пола цене. Мала деца на сиси, жандарми, шпијуни, полицајци и сви који су са мном заједно приређивачи ове велике народне забаве, бесплатно.“

Но то мора бити од великог интереса — помислио сам у себи читајући ову депешу. Ала тај краљ уме да измишља необичне шпортове. Тога се заиста не би умели сетити ни сви блазирани енглески лордови и богаташи. Тај је, завидим му просто, претекао све нас Енглезе.

Није ми намера овде да износим сва чуда ове земље о којој сада пишем, нити бих то, и поред добре воље, могао урадити.

Што би рекла у хиперболи наша енглеска песма: да је море мастило, ведро небо хартија, па би опет нестало и мастила и хартије да се све то попише. Ја сам овде углавном изнео мустре тих чуда, а већ много би даље отишао од ствари кад бих писао и ситнице, као на пример овај извештај:

„Читам у многим данашњим новинама ово: Како су у земљи учестале крађе у државним благајницама а на поштама се краду аманети и новчане пошиљке, то држава не мисли оставити тај посао приватним особама, већ се решила да тај посао узме у своје руке. Држава ће сама предузети крађу државног новца и поштанских аманета. Због тога је објављен конкурс за известан, потребан број питомаца које ће држава школовати и образовати о свом трошку за овај важан позив.“

(Даље)

Избор радикалног папе

Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.

Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:

— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.

— Вала и ми хоћемо.

И браћа се деле.

Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.

— Ово је поњава наша.

— Није истина, то је наша.

Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:

— Шта, хоћете и ово?

— То је наше.

— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.

— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.

Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.

Последњих дана чуло се:

— Примиријеееее!

Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.

— Како је? — питају се војници једни и други.

— Веле добро.

— Да се одморимо.

— Уморни смо, треба спавати.

И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.

Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.

— Узбуна!

И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.

Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.

И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.

— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.

И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:

— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.

Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.

— Одграђуј!

Одградише да папу свечано дочекају.

И шта виде.

Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.

Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:

— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.

„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године

Убио му полет – цртица из Београда

Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.

Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.

Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.

Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.

Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.

И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:

— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.

Келнер дође.

— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.

Келнер донесе.

Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.

Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:

— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!

Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.

— Супе не? — пита келнер.

— Не.

— Говеђине?

— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.

Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.

Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.

Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.

Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.

— Келнер!

— Молим.

— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.

Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:

— Одма’, молим!

Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.

Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:

— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.

— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:

— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.

Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:

— Молим вас још једну порцију!

— Печења?

— Да.

— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:

— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!

Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:

— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.

— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.

— Има кромпир добар.

Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:

— Само могу још порцију пилећег печења.

— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.

Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:

— Онда ћу молити једну телећу шницлу.

— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:

— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.

Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:

— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.

Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.

„Нови покрет“
18.фебруар 1906. године

Па за чију отаџбину?

Било је у овој земљи свакојаких чуда, па ипак је интересантно чудо да се пре кратког времена појавило и чудо од новина што се зове За Отаџбину.

Видели смо и то чудо, читали, али поред свих чуда најгоре је чудо што се не зна никако за чију отаџбину ради тај лист. Таман једног дана помислимо према садржини да је то лист за јапанску отаџбину, кад не лези враже, а оно му сутра личи као да заступа Кинезе.

— Тхе, сад шта је, ту је — велимо ми, и слегнемо раменима — па и Кинези су људи, док тек то чудо од листа сутрадан се разџапало: — Енглеска, Енглеска хоће. Ми и Енглеска… Србијо, тешко теби док ми и Енглеска гукнемо. Ми смо се с Енглеском договорили…

Будибокснама. Ми опет стојимо запањени пред тим чудом од новина и опет се јавно мњење пита:

— Ама за чију је ово отаџбину? Данас изгледа да је лист неких Енглеза.

— Сигурно су Енглези! — заврши се нагађање, ал’ тек идући број поред Енглеске гурне у неке аустријске воде.

— Ој, хој! Шта је сад?

— Па није бре само Енглеска, видиш ли сад? — пита неко.

— Па сигурно енглеско-аустријски! — одговара му пријатељ нервозно, као човек који жели да се отараси глупа нагађања.

И збиља два-три дана то чудо изгледа да је за енглеско-аустријску отаџбину, и јавно мњење се с тим помири, к’о вели погодисмо за чију отаџбину, док се тек у идућем првом броју то чудо прокриви да уши пробије:

— И куку мени, куку, Александре, добро моје, а јаој нама јаднима без тебе! И јаој!

— О, Господе боже, шта им би сад? — опет се упропасти јавно мњење од чуда? Па чија је ово сад отаџбина? Да није Турака? О, о, будибокснама, ове се новине предомећу од сваке руке.

И тако се и дан-дањи погађа за чију је отаџбину то чудо од новина За Отаџбину. Лакше је погодити на конгену него погодити за чију је то отаџбину.

„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
(Из рубрике „Потера“)

Како је постала рубрика „Потера“

Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:

— Потера!

Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:

— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.

Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:

— Нема потере?

— Нема.

И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:

— Нема потере?

— Нема још.

И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:

— А јаој, потера, бежи.

Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:

— Потера, то је за нама, потера!

Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.

И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.

То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.

Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“

„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године

(Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.)

Мисливські нотатки (4/4)

(Попередня частина)

IV

Цілий день я провів на полюванні і, коли звечоріло, був далеко від дому, на току свого дядька.

Тік його — у кінці заказника, на розкорчованій ді­лянці край дороги. Тому він особливий. Тут вечірній вітерець шелестить у листі високих дубів, потріскують, падаючи на землю, сухі гіллячки, а весь ліс ніби палас, залитий ніжним рум’яним райським світлом, що його розсипає призахідне сонце. Із заказника, далі від току, чується туркання голубів і воркування гор­лиць, і чим більше тьмяніє захід, тим їхнє воркування стає жвавішим. На дорозі здіймаються хмари пилюки. Пастухи женуть овець і корів додому. Розлягається ревіння і мекання. Верхи на шкапині їде пастушок, без сідла і без повода. Шкапа кошлата, неповоротка, в обротьці, пастуша босе, б’є її ногами, смикає за об­ротьку і лає, а конячина так і тягнеться, щоб скуб­нути мимохідь трави під кущем терну чи зірвати листок з бузини. На току лежить купою непровіяне зерно, а посередині, навколо закопаного стовпця, складено солому; коли зійде місяць, будуть віяти. Не­подалік стоїть віялка, на клені висять мішки. Під ними сидить жінка й годує немовля, а поруч кількарічна дитина вчиться плести капелюха із соломи. У другому кінці, трохи далі в заказнику, дрімають коні, випря­жені з котка, в якому ходили цілий день по розстеле­них снопах; на крупах і по всьому тілі в них біліє засохла сіль. Поряд стоїть віз; коло нього, прив’язані до ярма, спокійно лежать воли, ремигають, іноді той чи інший крутне вбік головою — і тоді зарипить ярмо та дзеленькне мідний дзвіночок, що висить у вола на шиї. Через дорогу поле — з нього повертаються женці; жінки несуть у торбах на коромислах порожні гор­щики та миски, а в декого й дитина за спиною. Дів­чата в білих хустках, з попідтиканими спідницями, з-під яких виглядають білі сорочки з грубого полот­на, ідуть, обнявшись, по двоє. На плечах у них серпи, а вони співають, осяяні криваво-червоним промінням призахідного сонця:

Ой ладо коханий, чи болять тобі рани?

За дівчатами йдуть парубки з перекинутими через плече гунями, з позатиканими за пояс серпами, у со­лом’яних брилях із широкими крисами; мокрі від поту сорочки поприлипали їм до спини, порох осів на об­личчях. Вони відповідають дівчатам, коли ті замо­вкають, густими чоловічими, з якоюсь домішкою болю голосами:

Якби не боліли, то чого б так ятріли?

Старші зупиняються, завертають до дядька, вмощую­ться на траві в заказнику.

Захід поступово гасне, і з першими сутінками в по­вітрі з’являються кажани, перегукуються і спурхують перепели, гучніше туркочуть голуби. Дядько розсті­бає на грудях мокру від поту і потемнілу від пороху та остюків сорочку, яка прилипає йому до тіла. Во­лосся, вуса й борода в нього теж запорошені, а по обличчю стікає піт, змішаний з пилом. Дядько ути­рається краєм широкого рукава полотняної сорочки. Його обвіва вітерець.

— Принесіть-но, діти, сулію.

Принесли сулію, повну ракії.

Він узяв її, розправив сивуваті вуса, витяг затичку з дубового листя, відхлюпнув трохи, перехрестився кілька разів і промовив:

— Допоможи боже й розрадь, допоможи всякому братові й щирому трудареві, селянину, який кормить і черва, й мурашку, і птаха лісового, й чиновника. Ти йому, боже єдиний, пошли сили й підтримай. Будьмо здорові, Милоє! — звернувся він до сусіда.

І той так само перехрестився, відхлюпнув трохи ракії із сулії й сказав:

— Боже допоможи і порадуй та дай нам усякого добра й здоров’я!

Сутінки густішають. Далекі предмети втрачають об­риси, все поволі вкривається темрявою. Вітерець де­далі сильніше повіває й шурхотить у деревах. Ледве бовваніє на току віялка, трохи далі — коні та воли, чується тільки, як коли-не-коли форкне кінь та задзе­ленчить дзвіночок або рипне ярмо.

Запала ніч. На току залишилися два мої двоюрідні брати. Ночуватимуть у соломі. І я залишився з ними. Повечерявши, ми вмостилися в соломі, і вони одразу поснули.

Я ліг горілиць і дивився на зірки, що всіяли темне небо, та слухав таємниче шурхотіння листя. Незаба­ром із-за лісу викотився місяць уповні, поплив зоря­ним небом угору й, розсипавши проміння, посріблив усю околицю. Дорогою торохкотіли навантажені вози, здалеку чулося лопотіння віялок, дзеленькання дзві­ночків на возах і квиління сопілки. І серед цих звуків знялася пісня:

Нічка темна, темна, ще й невидна…

Губиться пісня вдалині і ледве долинає до мене: Я горюю…

І затихає зовсім. Аж раптом їй на зміну гримнула вечорова пісня, могутня й сильна, і стрепенула тишу нічну:

Світи, місяченьку, світи миленькому!

Груди мої сповнилися солодким почуттям. І раптом у яру неподалік від току щось як зарепетує, усе го­лосніше, голосніше, ближче, а тоді почулося шелес­тіння.

У мене по тілу забігали мурашки. Голос — як у тих лісових чудовиськ, про яких стільки розповідають. Усю мою вченість мов корова язиком злизала, і я відчув страх. Штовхнув Лику, що міцно спав біля віене.

Він стрепенувся, послухав і злякано прошепотів:

— То щезник. Їй-богу, він!

Мені похололо під серцем, волосся стало дибом.

— Збудити Гара?

Так звали старшого брата.

— Буди.

Лика поторсав його. Гаро схопився, прислухався.

— Де твоя рушниця? — запитав він мене пошепки.

Я сказав йому. Він узяв рушницю, а нам звелів мовчати й не ворушитися.

Перевірив, чи рушниця заряджена, і тихо, нечутно пішов до лісу. Ми ані пари з уст і щулимося від страху, притулившись один до одного, а чудовисько несамовитим голосом репетує ще сильніше.

Раптом гримнув постріл, покотилася лісом луна, і все затихло. Скоро ми почули кроки, ішов Гаро й щось волочив по землі

— Ось вам щезник! — сказав він, сміючись, і кинув коло нас лисицю…

— Ти ба! Невже це в неї такий страшний голос?

— Я гадав, що ви в школі вчитеся чогось, а ти на­віть не знаєш, як лисиця кричить! — мовив Гаро. — Як­би мені стільки дукатів, скільки я їх забив, то був би я багатим чоловіком!

— А як ти її побачив?

— Я знаю, де вони проходять, хіба ж то мені пер­вина?

Гаро, справді, був відомий у всій околиці як най­кращий мисливець на лисиць.

 

Джерело: Доманович, Радоє, Страдія. Подарунок королю, Дніпро, Київ 1978. (Пер. Іван Ющук)

Мисливські нотатки (3/4)

(Попередня частина)

III

У будень я мусив сам іти на полювання, бо саме в цю пору, після Петра, починався час найбільшої роботи в полі, який тривав аж до пізньої осені.

Устав я вдосвіта. Був уже на пагорбі в лісі, коли схід почервонів, із землі наче знялася — легко, нечутно —темна нічна запона, а замість неї розлився ніжний рум’янець. Лагідно всміхнулася зоря зі сходу, і від тої чарівної усмішки все стрепенулось і попливло у щасті й розкошах. Я відчув, як радість перехлюп­нула через трави, квіти, дерева, через усе, що я бачив. Якась урочиста тиша, незмірний спокій. У таку хви­лину в душі відчувається втіха й захоплення, бо та усмішка ранкової зорі, яка щедро заливає щастям увесь світ, це не просто усмішка смертної істоти, ви­кликана минущою радістю, це тріумф безсмертної природи, вічності. Тільки пташки, малі невинні ство­ріння, вітають своєю милою піснею цю радість, але їхній спів не порушує незмірного спокою природи, а навпаки — робить його ще чарівнішим.

Сидів я так на поваленому дубі, якого буря вирвала ледь не з корінням, вбирав очима навколишню красу і глибоко вдихав свіже ранкове повітря, майже за­бувши, чого я сюди прийшов. Навколо мене було повно пернатої дичини. Туркотіли голуби, воркували гор­лиці, стукали дятли, оглядаючи кору високих дубів, били сильно дзьобами в суху деревину, і вона відлу­нювала чистим, приємним звуком. І на мого собаку, видно, найшов, як і на мене, ліричний настрій. Пес примостився біля моїх ніг і глибоко задумався. Але ця ніжна замрія в нього скоро пройшла. Він раптом шугнув, наче вжалений, у ліс і загавкав, аж луна по­котилася ярами. Я глянув услід йому: перед ним тікала на дерево білка. Собака, добігши до дерева, почав стрибати, скавчати, а білка напружила хвіст, озир­нулася злякано, перебираючи передніми лапками, і раптом стрибнула, розпустивши хвіст, та й, ніби на крилах, перелетіла на друге, найближче дерево, а далі — на третє, четверте, поки не опинилася на високому дубі. Собака, як шалений, кинувся за нею, не спускаючи її з ока. Я схопив рушницю і собі по­біг за ними. А білка то на землю, то на дерево, то з дерева на дерево, де густіший ліс, а ми за нею, поки не вигнали її в поле, і вже тут вона дременула на самотнє дерево і так причаїлася між віттям, що я пів­години видивлявся, поки не помітив її. Підняв руш­ницю, прицілився. Гримнув постріл — вона й не по­ворухнулася, а собака так і погнав лісом. Я вистрілив удруге, і вона впала на землю. Собака загарчав од радості й кинувся до неї.

— Убив? — почув я за собою знайомий Марків го­лос. Той Марко бідак із бідаків, а служить він у за­можного селянина Николи — доглядає худобу та пра­цює в полі. У Николи він із самого дитинства і так уже прижився там, що його в сім’ї мають за свого.

— Убив! — сказав я гордо, дивлячись, як він пере­стрибує через вориння із своєї ниви.

— А їх тут повно. Геть усі горіхи повизбирували!.. Хоч би ж їхнє м’ясо їсти можна було, такі вони вго­довані, мов гарбузи… Але тоді отих білок і не зна­йшов би ніде, навіть коли б платив за кожну як за найкраще порося!

Говорив так Марко, йдучи до мене, а коли підійшов уже й зовсім близько, то привітався:

— Доброго ранку!

— Доброго ранку. Що так рано?

— А ти? Ще не світало, як устав, еге ж?

— Люблю на зорю дивитися, та й полювати вранці краще.

— Чоловіче, кинь ту зорю, бог із нею, краще спи, коли спиться. На зорі найсолодший сон. Та й що тут дивитися: світає — і годі. А та зоря добре мені взнаки далася: тільки зоря — й за мотику, за серп, за кирку; ніякого мені добра від неї.

— Звик ти, тому воно тобі все звичайне, і якщо нічого більше, то хоч здоров’я маєш від лісу, від цього свіжого ранку.

— Здоров’я?.. Ех, брате, яке там здоров’я! Гну спину від зорі до зорі, тисячі потів зрошує мене, а ляжу спати — кожна кісточка болить. Яке там здоров’я?.. Але мушу бути здоровий, навіть коли нездужаю. Не має хлібороб часу ні на спочинок, ні на хворості. Тіпає мене, бува, пропасниця, ледве на ногах три­маюся, але мушу йти на ниву.

Я сів на низенький пеньок, собака ліг коло мене й поклав голову на простягнуті передні лапи. Марко присів навпочіпки. Я дістав коробку з тютюном і скру­тив цигарку. Марко потер долоні й глянув на тютюн.

— Куриш? — запитав я.

— Та курю на своє безголів’я, і що дорожчий тютюн, то більше курити хочеться. Коли тютюн був розсип­ний, то якось не кортіло. Пробував потроху, але душа не приймала його. А це, коли з’явилися ті злощасні пакети, то вже не курю, а їм його, як хліб, прости господи.

Я простягнув йому коробку.

Він обдивився її з усіх боків і поклав на землю біля себе. Потер порепані долоні, розправив вуса й тільки після цього урочисто, поважно взяв коробку. Відкрив її, дістав книжечку паперу і, знову поклавши коробку біля себе, почав дмухати на книжечку, щоб відділити від неї один аркушик. Дмухав довго, мені аж набрид­ло дивитися. Нарешті аркушик відділився. Марко взяв його й приліпив ріжечком до нижньої губи, змочивши її перед тим язиком. Папірець тріпотів на вітрі, а він старанно склав книжечку, порівняв аркушики, щоб усе було, як раніше, й поклав її у поділ грубої со­рочки. Потім знову потер долоні і взяв коробку. Од­ною рукою тримав за один край відкритої коробки, а пальцем другої постукав по другому. Після цього грубший тютюн згорнув пальцями й нахилив коробку так, що вся потерть зсипалася під один бік. Коли з тим упорався, поклав коробку в поділ і двома дебелими, шкарубкими пальцями став захоплювати тютюнову потеруху й сипати собі в долоню лівої руки. Це робив так поважно, спокійно й неквапно, що за цей час я скрутив би й викурив щонайменш дві цигарки. Коли набрав тютюну, скільки потрібно було на цигарку, ліву руку з куривом затис у кулак, а правою закрив ко­робку, щоб ненароком не розсипався тютюн.

— Дорогий, напевне, бо жовтіє, наче дукат? — запи­тав він, маючи на гадці тютюн, і, не чекаючи відпо­віді, наче це його мало обходило, став хукати в кулак із куривом.

— Навіщо хукаєш?

— А так уже ми навчені; в такий спосіб тютюн відвологає, і менше його йде на цигарку. Вона довше чадіє. А сухий тютюн швидко згоряє.

Хукання тривало довго, і коли Марко розтулив спіт­нілий кулак, тютюн у ньому був уже не вологий, а мокрий. Він струсив куриво у папір, але до спітнілої долоні поприлипало багато кришок, тому папір із тю­тюном Марко поклав на коробку, що лежала в нього у подолі, і став поволі й терпляче визбирувати одну за одною кришки й кидати на папір. Коли й це закін­чив, мимохідь розповідаючи, як то погано, що давно немає дощу, він знову потер долоні, взяв папір з тю­тюном, поклав на коліно й заходився скручувати цигарку з такою старанністю, з якою лікар проводить якусь відповідальну операцію. Загорнув тютюн, допо­магаючи й коліном, послинив край папірця, заліпив його і зверху ще раз провів язиком. Папір з обох кін­ців позакручував, щоб не висипався тютюн, і тоді по­дивився на цигарку, як задоволений художник диви­ться на витвір своїх рук, що після мук та довгої праці нарешті набув викінченої форми. Готову цигарку за­сунув за вухо, після цього взяв коробку, відчинив її обережно, поправив ще раз аркушики паперу й по­клав книжечку назад у коробку, визбирав з подола кришки тютюну і теж струсив у коробку, нарешті за­чинив її і простягнув мені зі словами:

— Гарна в тебе коробка!

Я простяг йому запальничку. Марко довго відмов­лявся припалювати від неї, але я врешті умовив його. Він обережно прикурив, глибоко затягнувся й поди­вився на цигарку, скільки її згоріло, як голодна лю­дина дивиться на скибку хліба в руці.

З цигаркою Марко став балакучіший.

— От яке воно! Візьмеш зілля, загорнеш отак у па­пір і палиш. А кажуть, ніби шкодить на груди. І хто таке вигадав, цікавий я знати?

Поки я думав, що йому відповісти, Марко провадив далі:

— Міркую собі, як то воно є! От худоба, собаки та інші створіння не курять, бо їхній склад інакший, а людина і курить, і п’є, і всяке робить. Іду я торік виноградником з моїм собакою, виноград тільки до­зрівати почав. Я рву його і їм, а собака й скуштувати не хоче: не достиглий. Я дивлюся і думаю: прости мені, господи, худоба часом бува розумніша за лю­дину. Ото зберемося біля казана, коли хтось ракію жене, та й понапиваємося так, що, вбий мене хрест, один одного не бачимо, а худоба — ні! Поїсть, на­п’ється води й лягає спати, по-людському твереза. Я ось тут, коло загону, як нап’юся десь ракії, то ти мене до Крагуєвця можеш занести — не почую, а со­баки тверезі, вартують і мене, і загін.

— Та це ж не кожного дня таке! — озвався я, не знаючи, що йому казати.

— Завжди п’ють, тільки в будень воно з потом ви­ходить, і людина не п’яніє. Але на іменинах чи десь іще або як ракію женуть, то побачив би ти, як ото засядуть коло сулії і склянка по колу йде від рук до рук. Якось отой сердега Леко зібрався собі вранці до Крагуєвця, і треба ж було, щоб нечиста сила навернула його до казана. А його казан стояв у слив­няку. Завернув на хвилину, а там уже, як воно завжди буває, ще вдосвіта зібралося чоловік десять. Знаєш, ідуть один до одного, не питаючись і не чекаючи, поки покличуть, а йдуть, мов на толоку. Повмощуються так один коло одного та й дудлять ракію. Присів до ка­зана й Леко і так, мало-помалу, досидівся до темної ночі. Забув і торбу зняти з плеча, мовляв, ще трохи — та й піду. Коли вже смеркло, він підвівся й, заточую­чись, подався із сливняка. Ніхто його не спитав, куди він іде. Гадаємо, повернеться. А він надумав-таки до Крагуєвця. Він сам потім про це розповідав. «Пі­шов, — каже, — я до Крагуєвця і гадки не маю, що вже смеркло. Вийшов із сливняка, а мною так і хитає, хміль ударив у голову! Сливняк великий, обгородже­ний плотом, а я тримаюся за пліт і плентаю собі. Падаю, заточуюсь, але пліт помагає триматися на ногах. Іду, іду, цілу ніч іду. А того Крагуєвця все нема й нема. Я вже й дивуюся, де він подівся. Адже цілу ніч не спочиваючи йду, а ніяк не можу дістатися до нього. Знесилився і від хмелю, і від утоми, ледве очі дивляться. Починає світлішати на сході, півні кукурікають, тріпочуть крилами кури — із сідал злі­тають. Розглядаюся, а голова аж тріщить від ракії, і все бачу, ніби в тумані. Чую, десь рипнули хатні двері. «Отут, думаю, й попрошуся на ніч, переночую, а там що бог дасть». Я гадав, що збився з дороги та й заблукав десь аж у белградський округ. Гукнув я щосили: «Гей, господарю!» — «Гей», — озвався голос. «Прошу тебе, господарю, пусти переночувати. Подорожанин я, іду здалека і збився з дороги, а тут не знаю нікого і не знаю, де корчма». — «Звідки ти?» — «Аж із Крагуєвецького округу, із Шумадії, господарю!» — і назвав село. «Ой лишенько моє, то заходь до хати, бог би тебе скарав! Кажеш, далеко? Таж ти далі свого плота й не відійшов». Я впізнав голос своєї жінки і відразу протверезився, наче тої ракії у мене й у роті не було».

Чимало всякої всячини нарозказував мені Марко, а наприкінці розповів, як ще довго люди сміялися з того Лекового ходіння довкола свого плота.

Ми помовчали.

— Треба йти до худоби, — мовив Марко сам до себе, попрощався й пішов.

Довго я ще сидів сам, зачарований красою свіжого ранку серед мальовничої лісової природи, а потім стрімчастою вузькою стежкою повернувся додому.

(Наступна частина)