Једва једном

Стриц ми је био учитељ у селу, а наша кућа крај пута, одмах више школе. Туда пролазе ђаци. Зими им попао снег по оделу, црвене им се образи, уши везане пешкирима, по вуненим чарапицама се на’ватао снег у грудвицама, стоји понеком снежна белега на оделу, где је пао; промичу тако крај нашег прозора, а снег у крупном прамењу пада, пада, тихо, нечујно. Стриц кадшто стоји на басамацима, пуши, и дим из цигаре, измешан с паром, колута се и губи кроз снежно прамење. Ђаци подижу своје капе пролазећи крај њега. Ја наслоним нос на прозор, гледам, гледам, док се прозор не замагли, избришем, па опет наново.

Лети, опет, ма’ом трче туда низбрдицом, беле се кошуљице, одскаче торбица с књигама и треска се торба на леђима, у којој је ’леб и заструг са сиром и скорупом, а стрче из ње пера од лука.

Било ми је тад пет година и држао сам да нема веће среће на свету него бити ђак, па долазити из села (издалека, како сам то замишљао), и носити у торбици јело и књиге. Па још лети, како је то дивно ручати ђачки под великим школским храстом! Прострли по земљи торбице, па се онда удруже по двоје-троје око сваке торбице. Једу, ћеретају, позајмљују један другом соли, ’леба, сиромашнијима дају имућни комадић сира. Они сами располажу, сами оставе остатак јела у торбу, сами све, као велики људи! Права срећа! И плачем и молим мајку да ми да торбицу и да у њу метне онако исто у заструг сира и комад леба, а у крпицу веже соли, па да и ја ручам с ђацима. Одем тако међу њих, а они у смеј. Ручамо, а и ја се трудим да као и они уђем у заједницу, у исте односе.

— Треба ли коме сира, остало ми једно парче — викнем и ја, како сам то од њих слушао, и стрепим да л’ ће се то озбиљно примити. Раздам навлаш свој ’леб, па и ја молим да ми позајме једно парче, или крадом проспем со из крпице, па питам:

— Ко има да ми позајми соли? …

До срца ме је болело кад се томе насмеју.

Играју се испред школе, крадом, кад стриц није ту. И ја се помешам међу њих. Не даду ми никад лопту, а ја у плач. Утеше ме.

— Бежиии! … — повичу.

Ја први бежим и, на крају крајева, оплачем што мене нико не гађа, а баш се често нарочито врзем око онога што гађа. Па ипак, поред свих увреда нисам се могао одвојити од ђака.

Они се плаше да стриц не наиђе, а и ја се једнако бринем и извирујем да ме ко не би затекао немирна.

Стриц ’рупи однекуд и сви уплашено јурну у школу и одмах за књиге, па нададу на глас читати и измешају се најразноврсније реченице из разних предмета, а и ја за њима побегнем и молим најстаријег ђака да ме не тужи.

— Гле, откуд овај?! — вели стриц, па ме помилује по глави, а осталима викне:

— Ко је правио неред?

Настане кажњавање, батине, клечање, плач, молбе: „никад више нећу!“

Мене обузе стид, понижење. Поглед не сме да ми се сукоби са погледом оних кажњених. Много бих радије пристао да ме стриц избије, да и мене рачуна у нешто.

Стриц оде из школе и запрети да нико не сме мрднути из клупе, а и мене поведе. Ја се искрадем, па опет у школу. Скачем толико да ме ноге заболе, дигнем прашину, лупам, шта не чиним, само да ме запишу на табли као немирна. Повукао сам, чак, једног из прве клупе за косу, и он се раздра:

— Дира ме! …

Најстарији ђак записа њега што виче.

— Што мене кад ме он вуче за косу! — заплака онај, па све сузе капљу на буквар. Ја стао изазивачки и гледам најстаријег ђака, па треперим од радости што ме неко тужи и стрепим шта ће рећи редар.

— Како он, он није ђак! — вели овај, а и не погледа ме.

Ја, понижен, изиђем погнуте главе из школе, одем у забран и молим се богу да што пре и ја постанем ђак.

Увече легнем тужан, брижан, и заспим, а сањам како сам ђак, па већ и мене казнили да клечим. Клечим и гледам с презрењем како се Душко и Јова (млађа од мене браћа; Душко рођени, а Јова од стрица) шуњају и трче по школи, а стриц им ништа не ради. Висе им пешкирићи из панталоница, а ја, обучен као велики ђак, и клечећи морам да учим задату лекцију.

Зазвони звонце и ја се тргнем из сна, па чисто скочим, као да и ја морам у школу. Али ту престану снови, а ја увидим да сам оно исто што и јуче. Нисам ни ја ђак, као год ни Душко и Јова.

То ме је јако вређало што сам на тај начин једнак с њима. Чак сам почео и да их се клоним. За живу главу не бих се с њима заиграо.

— ’Ајде, играјте се вас троје док ми дођемо из цркве — рекла ми мајка једне недеље. Умало нисам закукао на сав глас, али сам засузио и набурио се. Та, забога, већ сам пету годину претурио, па с балавчићима да се играм!

— Срам те било, мрзиш браћу! — вели она.

— Ја не могу с њима! — и сузе ме загуше.

— Чекај, док те кажем оцу!

— Оцу — помислим; кажњава ме мајка, отац, стрина — као Душка и Јову, а не стриц у школи, учитељ. Утекнем и сакријем се гдегод иза млекара или кошева.

Нађу ме, и мајка доведе и ону двојицу, па их остави код мене.

Чим она са стрином замакне, а ја ону двојицу малих одјурим. Раскриве се они и ударе у дреку, те због тога често будем бијен.

Због таквих случајева чак их некако почнем мрзети. Чинило ми се да су та двојичица узрок свој мојој невољи.

На сваком кораку сам их исмевао. Чим што кажу ја се о’сечем на њих. Ако ме што питају, ја љутито и набурено одговарам:

— Не знате ви то!

*

Уписали ме у школу. Уозбиљио сам се и понео као да сам постао члан Академије наука, више нешто, нема поређења, елем, добио сам нешто од чега нема ничег почаснијег. Ону двојичицу почео сам водити собом и сматрао се као њихов покровитељ.

У себи кипим од нестрпљења када ће се завршити распуст и лупити звоно школско, а овамо, по угледу на друге, старије ђаке, и ја јадикујем:

— Јао, још мало, па се мора у школу! Нема више игре! …

Кад год стриц прође поред мене, и ја, тек, између остале деце што нису имала ту срећу да их упишу у школу, устанем бојажљиво, ђачки, и скинем капу, па гологлав одстојим док он прође.

Он ми отпоздрави, и смешка се.

— Дира ме! — викну деца и изговоре име и презиме моје а мени у души мило, а овамо се као набурим и љутим се што ме туже.

Мајка ми сашила торбу, јер нисам никако хтео пристати да долазим кући на ручак, пошто сам истински ђак. Торба као остале ђачке, од шарене тканине вунене, и на њој упрте. Купили од Цигана заструг, све, све као и други. Чим останем сам, а ја запртим торбу, пошто у њу метнем све припреме, и огледам се како ми стоји.

Ближи се крај распусту а и нестрпљење моје све веће.

Уочи поласка у школу отац отишао на кулашу да купи буквар, таблицу, писаљку, ’артије, читанчицу, кожни јанџик, и све остало што ђаку треба.

— Јаој, сутра у школу! — жалим се као, и велим како ћу још тај последњи дан да се изиграм, па се претурај трчи, скачи, свађај и удри с децом, па ми мило што ме мајка за сва та недела не кажњава, већ вели:

— А, нећу ја више с тобом ратовати, од сутра ћеш ти у школу, па да видиш како умире тамо! …

Никад се благодарнији према мајци нисам у души осећао, а овамо салетех молити да ме не тужи стрицу — учитељу.

Мало-мало, па тек запиткујем, или сам погађам.

— Е, сад је отац до Песковите пољане. — Не прође пет минута, а ја опет одређујем докле је стигао.

Пало вече, а ја као на иглама. Не знам шта ћу од нестрпљења. Док, тек, лупи реза, чу се топот, м зарза кулаш. Скочих као ван себе, па јурнух на врата. Момак скида с кулаша бисаге, а ја облећем около и стадох претурати то с леве, то с десне стране.

*

Једва сам заспао те ноћи од радости и нестрпљења.

— Устај! — викну ме мајка изјутра.

Ја се пробудио али се не дижем, мада осећам да бих радије, да могу, одлетео до школе, а овамо велим:

— Да спавам још? Спава ми се! — Хоћу само да пробам да ли ме заиста сматрају за ђака.

— Е, да спаваш, а школа? …

Хтедох мајку пољубити од радости, али се направих љут, и као питам:

— Јест, а Душко и Јова спавају?

Питам да се уверим да се заиста створила између мене и њих та дуго жељена разлика.

— Душко и Јова су мали, они нису ђаци.

Осећао сам се пун достојанства, читав човек, имам дужности! А Душко и Јова мали. Хтедо’ скочити да их љубим, тако ми дођоше мили као никад дотле.

Иако до школе нема неколико корака, ипак су ми спремили у торби заструг са сиром и скорупом, лука (и ја наместио да стрче пера из торбе), комад ’леба, соли у крпици. У крпици, разуме се, јер тако и други ђаци раде.

У јанџик сам метнуо све што ми је купљено. Волео сам јанџик али ми због њега нешто било ’ладно око срца, јер други су носили ткане торбице.

Обесио о врат јанџик, упртио торбу, везао запрте на грудима, исто баш као и сви други што везују, пољубио оца, мајку и стрину у руку, и пошао у школу. Само сам још жалио што и наша кућа није негде далеко, далеко. Нико срећнији! Они сви стали на праг, па гледају за мном, Душко и Јова плачу, хоће и они у школу, а мајка виче:

— Какву школу!? Не смете да сметате ђаке! … Ви сте мали! …

Срце ми, чини ми се, порасте од милине кад чух ту реченицу.

„Да сметају ђаке! …“ мислим идући пун поноса. — Разуме се, они су мали, сметали би ђаке.

Оставим торбу у орману ђачком, па се измакох и погледам је да л’ личи на остале торбе. Иста онак’а само нова, али ме утеши мисао да ће се и она испрљати и остарити.

Уђем у школу, мирно, бојажљиво; ђак сам, мора се тако, скинем капу и седнем на место. Окрећем се на све стране поносно и чисто бих очима хтео рећи: „Деде, што сад не питате што сам дошао? Дошао сам, ал’ сад сам истински ђак!“

Почеше ме запиткивати ђаци, а ја не одговарам, бојим се да ме не упишу у немирне.

Али, све ми неверица да сам истински ђак, да се о мени води рачуна да би и мене редар записао на табли где уписује немирне кад бих и ја био немиран. Обузе ме жеља да се уверим, и истрчим из клупе.

— На место! — викну редар. Обрадова ме што је према мени променио тон разговора. Ја послушам, али то још није доста, нисам се уверио потпуно. Гурнем онога до себе.

— Не дирај ме! — дрекну онај.

— Што се дереш као да те дере неко?! — викну редар и записа онога што сам га гурнуо. Завидео сам му. Обузе ме срџба и понижење, те ми чисто дође воља да редару опалим шамар за тако дрску необазривост према мени. То је већ којешта! Изгледаше ми да је пропала цела ствар до које сам, како сам тврдо веровао, с тешком муком дошао, да се са мном само шале, да нисам у ствари ђак! Сузе ми навреше у очима због толиког понижења, једа и муке. Ђипим из клупе и узех тако трчати ио школи и лупати ногама да су ме сви зачуђено гледали. Станем задиркивати час овога, час онога. Најзад, у том праведном гневу, исцепам с једног краја мапу. Некако сам је незгодно закачио руком у трчању. Редар се на то није могао уздржати:

— На место, јер ћу те уписати!

— Нећуууу! … — продерем се што сам могао.

— Е, онда ћеш да видиш! — рече редар и узе креду. Ја се претворих сав у пажњу. Он написа нешто, и остали узеше читати: прочиташе моје име, па чак и презиме. То ми се допало, јер је већ ствар озбиљна, и уз то још: „Немиран и скаче по школи!“

Стаде ми срце на место; осетих понос. Гледам у таблу пун среће што је моје, али, замислите, моје име и презиме уписано.

— Моли га нека те избрише, моли га, бре, да те не бије учитељ! — саветују ме.

— Нећу да га бришем, нека га бије кад је немиран! — вели редар строго, хладно, и то ми годило.

Осетих и радост и понос и страх, а и паде ми на ум како би ме Душко и Јова дирали што сам био бијен. Не могадох издржати толико смешано осећање. Покрих лице рукама, наслоних се на клупу, и зајецах у плачу.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.